Гиздава ма вило, ка ми с' јак свитли дан

Гиздава ма вило, ка ми с' јак свитли дан
Писац: Џоре Држић

Гиздава ма вило, ка ми с' јак свитли дан,
     Тве лице прибило на прозор деј ми ван.

Јур сахнем да видим анђелску тву липос,
     Дан и ноћ ку слидим са сву моћ и крипос.

Ој вило гиздава, дај видит тве лице, 5
     У ком је сва слава небеске данице.

Рану још ку ми да твој поглед прилипи,
     Да ме сад извида и трудна покрипи.

Ево т' сам јур скончан, смрт ми је примила,
     Кроз поглед твој сончан којим ме с' смамила. 10

Туђин жали мене образ мој кад види
     С уздахом гди вене и тамно гди блиди.

А ти се не стидиш, бисерни мој цвите,
     Гди мене тач видиш да гинем крози те.

Молим те још вило, не чин' се желити, 15
     Тве личце прибило допус' ми видити.

Јер трудне муке су драгога желити,
     Још муке веће су не моћ га видити.

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 40, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.