Пролетила два црна гаврана
јутро рано прик’ сињега мора.
Видила их Даничића мајка,
она им је јадна говорила:
»Тице моје, два црна гаврана! 5
Откуда сте јутрос долетили?
Јесте л' одзгор од Босне поносне
али одздол од земље Леванта?«
Они су јој јадној говорили:
»Ми смо јутрос рано долетили, 10
чак одздола од земље Леванта.«
Она им је јадна говорила:
»Тице моје два црна гаврана!
Оћете 1’ ми право каживати,
што вас будем до вире питала? 15
Сте л' видили сениске орманице
и мојега Даничића Перу?«
Они су јој јадној говорили:
»Ај старице Даничића мајко!
Да бисмо ти до вире казали, 20
не би могла од мила слушати,
ни од грозних суза прогледати.«
А она је јадна говорила:
»Тице моје, два црна гаврана!
Ја сам мајка срца каменита, 25
ја ћу моћи од мила слушати,
и од грозних суза прогледати.«
Онда су јој јадној говорили:
»Ај старице, Даничића мајко!
Видили смо сењске орманице, 30
и твојега Даничића Перу.
Перина је на јарболу глава!«
Кад то чује Даничића мајка,
вапи јадна иза свега гласа:
»Липа моја писана јабуко! 35
Гди си расла, гди си отргана!
Јизрасла си мајки на срдашцу,
отргана у земљи Леванту!«
