Дзором бјеше уранила
седми дан од примаљетја
од планине лијепа вила,
и набрала пун скут цвијетја;
сједе близу хладне воде 5
за свит вијенчац од ружице,
гди гиздаве вил' доходе
лијепе и драге ње сестрице.
Поче вијенчац златом вити,
и зачинат слатке пјесни, 10
медне ријечи говорити
пуне дике и љувезни,
близу кон ње Љубав стоје,
туј држећи лук и стрилу,
тер слушаше горску вилу, 15
гди медене пјесни поје;
а тих славиц с јеле згара
раколи се, поје и крили
...............................
...............................
...............................
...............................
...............................
...............................
Која када вјенчац сави,
и уреси прси бијеле 20
свакијем цвијетјем драге и миле,
на русу га главу стави,
тер весело и хрло скочи,
узе у руке лук и стриле,
ке су руке јак сниг биле, 25
пут Љубави сврнув очи,
тер смјејући њему рече:
„Ах, немирна зла Љубави,
теј твоје стриле већ остави,
и тај твој лук скрјши у пече; 30
јер сунчане моје очи,
моје лице и злате коси
све господи и заноси
од запада до источи."
Тадај Љубав скочи хрло, 35
тер ухвати горску вилу
...............................
...............................
Ја Ми'јенко бивши дзором
уранио, поћ настоју
за послушат мајку моју
путујући овом гором, 40
за обити наша стада
у загорју близу мора,
гдје травицу пасу сада,
гди је зелена вазда гора.
Намјери ме туј цес моја, 45
али одлука која зг
гди гиздава тај госпоја
с љубави се разговара,
гди се кара и тијече,
и ш ним кишка горска вила, 50
и смјејући нему рече:
„Сад ти оскубох злата крила".
Грохотом се ста смјејати,
пак одлети пут небеса,
а лијепа вии мене ухвати, 55
ка сунчана бјеше уреса.
...............................
Гдје за веле стах времена,
полак воде такој стоје,
смиш}ав липос теј госпоје
и два лица не румена, 60
а нада све рајске очи,
медна уста, злате коси,
којим срца свих заноси,
јак даница из источи.
Тер јак манен овђи стоју, 65
не умим наприд никуд поћи,
да знам овђи стат до ноћи,
дочекат ћу туј госпоју.
Једа у подне овђи у сјенцу
дође из лова, када с гара 70
жарко сунце узђогара,
да почине при студенцу,
да ми се је нагледати
још Ијепости теј госпоје,
ка однесе срце моје, 75
да 'е до смрти знам чекати.
Вило вито покли је оди
мјесто, молим свиј ех вас сада,
докли лијепа вии исходи
...............................
..........већ нег злато воли 80
добро срце да примите;
туј весело посједите,
ер вас веле драго моли.
Овди Милијенко мало помучи.
Како када драга и мила
пастјерица ружу и цвитје 85
бере у драго прималитје,
ал' планинска горска вила,
за свит вијенчац, да га стави,
на ńе русе злате коси,
ке с поштењем ко се носи 90
на не русој славној глави,
тер горов цвит с ружом кити,
да је вијенчац љепши веће,
а драчицу тој одмеће,
неће драче с ружом вити, 95
свиј ех вас моли, и ви иако
учините драго сада,
ер тко ове пјесни склада
у пјесанце рече овако:
„Ако боле тко умије, 100
ријети, реци, молим свих вас,
ер речено није до данас,
што се рекло прије није."
Овди пролог сврши, а у лугу зачну ове пјесни сЛиВиио^а Андрије Златара:
Чудим се на милос гдје пјесуи еине доћ
пакјену усилос, и сргби сатру моћ; 105
а овој од госпој не може ни тужба
сатрти, ни плач мој, ни вјера, ни служба.
...............................
МЛЦиАС пастир нобили2
говори:
Освиће бијели дан, а свијетла јур дзора
скрива се, а иде ван сунашее врх гора;
жубере птичице по дубје врх грана; ПО
с ружицом цвитице мирише свих страна;
а није цут славиц тих у лугу да цвили,
видећ, гђи на поспих освиће дан били,
а лијепа вии Флора, кн жудим срдашцем,
ка је љепша нег' дзора прид свитлим сунашцем, 115
у лов се одправла можебит с којом вии',
а мој се понавја на свакчас већи цвии.
Добро би сада ит, за скратит му тугу,
с хрти поћ половит равнином по лугу,
нека ме бољезни и моје срце сад, 120
ке јави и у сни ћути, јаох (сиц) горки јад,
и мисли почину, и моји уздаси,
сузе да погину и плачни моји гласи,
и да се уставе уздаси моји врући,
по ове дубраве звиерење тјерећи 125
...............................
поможем да јој ја хрлу звир тјерати,
докли ју вии моја јамачно ухвати
Звао бих се ја честит и блажен, Боже мој,
да могу половит с овом вии' од госпо],
ка је ме уфање и благо све моје, 130
и свако уздање младости, јаох, моје;
ка је вид од очи и моје сунашее,
очито свједочи тој моје срдашце.
Ну ово Вулеше. Здрав, стриче драги мој, .
поштени наш кнеже, од куда ти такој 135
уранив дзороме на поспијех идеш сад
дубравом овоме? кажи ми Бога рад.
ВУТ^БША.
На здравје, Мијасе, зловолан куд идеш,
и тако куда се по гори, вај, тучеш?
с тијем хртом ловећи, ово је други дан? 140
Тебе идем истући. Камо греш јадован?
Ка ти је досада, која ли, вај, туга
да гредеш ти сада зло војан пут луга?
Сви ини пастијери у овој дубрави,
тко игра, тко свири, тко спијева у слави 145
у хладу кон воде с невјестам и
___ и
Тијем ако лубав јес, слобод' се љубави.
прије него ť јувен бијес у срце стан стави,
јер би веле боје, да ť једном звир која
прем грло прикоје, и рани зла змија, 150
него да зла љубав врх тебе Има влас,
да цвилиш не пристав бољежпв хип и час.
MI^АС.
Áко суд од звизда, мој стриче, хоће тој,
да, вајмех, вик вазда ја тужим овакој;
и ако несрећа хоће ме вик слидит, 155
ка ми плач обећа, докли сам жив на свит;
ер кому небеса одлуче ки дар дат,
тај га моћ ńих стеза, заман се већ рват;
ере га худа цес туј сили на сај свит,
доколи на свијет јес, да живе до сто лит. 160
Ово ме, дим управ, свод слиди за сву моћ
несрећа и Јубав, рват се ш ном није моћ;
тер прси, вај, ћуте кроз пламен Ју вени
бољезни пријуте и срце у мени.
.........ти пођи, молим те, стриче мој, 165
......................густој гори овој
...............................
ВУ^БША.
Вај, тужни Мíјасе, ти си тој у зао час
замјерио сам за се вилини лијеп образ;
ере би прем боје, да ť једном, како т' рих,
звир грло прикоје у ти час на поспих, 170
нег' такој да тужан тучеш се творећ евил,
будућ роб и сузан од горе лијепој вии',
с које ћеш погинут и живот изгубит,
ако тај љувен пут ти слидиш на сај свит.
Тим, драги Миле мој, молим те, из прси 175
Ијепос теј од госпој и мисли изврзи,
и ово мој ти свјет: већ да ти не дође
никако на памет ијепос теј господе.
МИЛАС.
У заман, мој кнеже, бесједиш ти мени,
Јубав ме, јаох, стеже, ńе образ румени, 180
и Ијепос и дике да будем ńе слидит,
којим ниј' прилике под небом на сај свит.
Тијем с Богом остани, мој стриче, ер ћу поћ
ńе поглед сунчани искати дан и ноћ;
ер да знам с истока дери до запада, 185
мисал је ма така, и сјевер гди влада,
алити накрс свит ..............
...............................
Ну ово Радат гре. Куд иде он саде?
Трудан зноф утире. На зђравје, мој Раде!
Која ти је преша, од куда сад такој? 190
РАДАТ.
Здрав, брате Вујеша, пřијатéму стари мој!
Из дома к пастиром на стају грем сада,
загорјем при крајом гди пасу туј стада.
Поћи ћу пригледат, ер ти ћу право рит,
тријеба је настојат на свијету и трудит; 195
ере тко не труди и тко не настоји
у друга тај жуди, на стану зло стоји;
ере су трудна сад времена настала^
трудниј а нег' икад, и сва зла постала.
Без суза тијем није моћ споменут добре дни 200
нег' плакат дан и ноћ, мој кнеже поштени.
ВУЈ^ЕША.
Поштено бесједиш и г путом, Рађате,
истину говориш, ј.убјени мој брате.
Све је тој истина, став' памет, што ћу т' рит:
Вишнега моћ једна, ка влада вас сај свит, 205
и приђ ком скровена није овђи иједна ствар,
................речена све види с неба с гар.
...............................
Како звијер звијер другу, а кум куму свому
дава јад и тугу све један другому:
лијепо живе с тобом, и слатко говори, 210
јаму пак за тобом, да се у ńу обори
и у ńу обали настоји свакако.
Зли су дни постали, живе се опако;
чини се лупештво, и у свем зла мјера,
ненавидос, лаштво, у сваком невјера; 215
и ако истину ти гебе, Рађате,
с истине погину, зими Бог, мој брате;
нег' је тријеба лагат и тлапит на сај свит,
марнит и вуховат, ако ћеш сад жив бит.
Како да се плоди, гдје није истине, 220
и жито да роди и роде маслине,
да роди виноград, али ко сочиво,
како ће родит сäд, гди се живе криво?
како ли ћ', да воће роди тој вишни Бог?
Тогај он не хоће,, ни правда ни разлог. 225
Тијем ако покајат неће се зли Јуди,
Бог им ће све зло дат ради ńих зле ћуди.
БАДАТ.
Узрок је тој саде, мој кнеже поштени,
тер нигдје није правде, тој .......
...............................
Тријеба је к нојзи доћ, инако не сеини, 230
или нећ' или хоц', тијем добро свак цини,
и настој свакако говорит истину; • .
чинећи инако, човјече, погину.
Нека тој стоји сад, мој кнеже, тер ми каж', .
молим те Бога рад, што ноћно туј чекаш? 235
ВУЛЕША.
Ово зло тер горе ја чекам јадован.
Рађате небоřе, ово је драги дан,
синовац мој Ми}ас прави, да је. замјени
румени, лијеп образ планинске њеке вии',
тере се тукући уздише и ходи, 240
туј вилу истући по гори, по води.
I овди, брате мој, сада ш ним говорих;
он не хтје Чут свјет мој, нег' поде на поспих
хрта и пса водећи.
РАДАТ.
А зими твој Кадат!
нека иде ловећи, глад га ће дотјерат. 245
Брашна кад не буде у торби, сад ћу т' рит,
парјат ће теј труде и лубав туј слидит,
ер ништа није горе, тој добро зуаш сада,
Вулеша небоřе, од жеђе и глада
........... у несвијеш дни. траје, 250
...........к пастиром пут стаје.
...............................
Овђи сврсује први ат, а за интермедија поје се ова пјесан у лугу :
Драго бјеше примаљетје, -
а прид .сунцем лијепа Флора
просипаше ружу и цвитје,
и лијер бијели згар с продзора; 255
а румена бијела дзора -. -
прид сунашцем и (сиц) свијетле звижде
сакриваху своје гизде, '
када сину поврх гора;
а сладак глас тиха славја 260
чујаше се јоште у лугу,
ки по сву ноћ своју тугу
и бољезан сво'у понавја;
и јоште глас модрокоса
чујаше се у дубрави, . 265
а по цвитју и по трави
пала бјеше медна роса,
по којој кон бистре воде
младе моме и пастири
и славне вии' и сатири 270
спијевајући танце вође ;
тер гиздаве теј младости
по зеленој росној трави
танце вође, и њих лубави
уживају у радости: 275
када моју драгу и милу
пастјерицу на студенцу
замјерих при бистра врилу
од румене руже у вијенцу;
на ńој рухо јак сниг били, 280
а окол ńе бијела врата
с бисером се бјеху свили
двије заузе чиста злата.
