Фебо је новом дану стао сјати;
чобанку босу раскопчану потом,
љепоту над љепотом,
ливадом љупком видјех цвијеће брати,
а затим свуд се лати 5
ресити бијелу груд и златне праме.
Нетом се она на ме
осврну, смијешак сладак јој је био.
Окренув образ мио
даровала је румен цвијет ми тада, 10
а очима ми срцу рану зада.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Саво Бобаљевић, умро 1585, пре 439 година.
