Ево ја, сунашце, справих се далек поћ',
а ље ме срдашце тужно ћу с тобом оћ'.
Рад тога, цвиете мој, молим те љувено,
лиепо га с твојием гој, чим догју, такмено.
Ако ми који дан сгоди се ван постат', 5
мис'о ће ма твој стан походит' честократ
ти ве ми не чезни, кад год пригј' у мој двор,
а кад год ме пјесни шти' за драг разговор,
и немој, кроз љубав твој урес да тужи,
без мене тако став, чим нас чес садружи. 10
Оставај с богоме и рајско сунашце,
чин' да је с тобоме свегјер ме срдашце.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.