Ето ме с' вик дана у свему искусил',
мâ вило избрана, - узмакни лук и стрил;
не хтиј ме одсела цвиљати тач худо,
мâ круно весела, мâ драга разблудо.
Желити драгу ствар није већи на свит труд, 5
ни покој никадар, ни радос ни одкуд.
Сама знаш при[д] тобом ер памет забудем,
тер вољан сам собом, крунице, не будем;
ну ћутим њеки рај, јак да бих снил у сан,
ма патим труд и вај, ер ми нî у влас дан. 10
Да бих у њ пришал кад, тадај бих блажен бил,
тадај бих велми рад одахнул на твој крил.
Скуп је твој велми дух вирному не дат рај
ки сваки твој послух у час сам створил тај.
Да бих га имал дил, теби би цио бил, 15
а ти би милос, вил, за љубав туј добил'.
На други они свијет и ја ћу стећи влас,
од мене хоћу т' ријет бити ће дар и чâс;
бити ће круница од цвитја разлика,
ер мени тва лица не брани тва дика. 20
Да би ме љувено примила у твој крил,
славу би свршено на неби стекла, вил.
Сужна би одкупил', да би ме помилил'
да рањен твојом стрил одахнем на твој крил;
ер имаш на сај свијет од раја влас и моћ, 25
липости твоје цвијет жели се дан и ноћ.
Тога цић, госпоје, слуга се моли твој,
милости рад твоје виђ сузе и труд мој.
Ако ли је да рањен у муках скопним прем,
на смрт сам приправљен, за тобом, вило, мрем; 30
ако ли је, крунице, труђахну дат покој,
добав' ми тве лице и гиздав урес твој;
а пак ће обима, госпође, вишњи дах,
области ку има, дат радос по вик дуг.
Смиљену чловику врх неба влас ти је дат' 35
да може повику гди хоће с дразијем стâт.
Туј ће се обилно све жеље испунит,
туј ће се замирно друг вјеран окрунит.
Ну твоја љувезан, да би ти, вило, хтил',
сад би ми рајски дан на ови свит створил'. 40
Затој те ја молим, мој цвите румени,
желећи тој болим, смили се ти мени
по љубав ку желим: така је болизан,
тер другда ја не мним да ћу прит ники дан,
изличит од које ликар ме не море, 45
липости ван твоје, зелени мој боре.
