Електра

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Електра
Писац: Динко Златарић





ИМЕНА ОД ОНИЈЕХ КОЈИ ГОВОРЕ У ТРАЏЕДИЈИ

               УЧИТЕЉ
               ОРЕСТЕ
               (ПИЛАДЕ који не говори)
               ЕЛЕКТРА
               КОР ЖЕНА МИЧЕНЕЈСКИХ
               КРИЗОТЕМА
               КЛИТЕМНЕСТРА
               ЕЏИСТО



                  Електра
        траџедија Доминка Златарића



УЧИТЕЉ, ОРЕСТЕ, (ПИЛАДЕ), ЕЛЕКТРА
 
УЧИТЕЉ
 
     Сину Агамемнона ки глава Грком би,
кад њих моћ усиона тројанску влас доби;
     сад гледат можеш тој што с' видит жељан бил,
давњи је Арго овој, у ки си доћ желил
     А то је кћере гај Инака старога, 5
ка њекад на свит сај притрпи зла многа,
     Оресте, а за тим поље је Личео тој,
бога, ки с немилим вукови бије бој;
     на лијеву страну нас света је црква тој,
зграђена ка на час Јунони би славној; 10
     и овди, прем гдје сад приђосмо, знај да ти
Мичену гледаш, град свршено богати,
     и твојијех старијех двор ови пун несвијести,
пун смрти, неразбор у ком се намјести,
     из кога кријући изведоб тебе ван, 15
од твоје будући сестре ми ти придан,
     кад т' убјен отац би, тер оста сирота,
нејаком да теби не скрате живота.
     Пријав те са мноме поведох, тер схраних,
и с помњом вељоме пјестовах и храних, 20
     чим толи с годишти на јакос будеш прит,
да ћаћка твога ти можеш крв осветит.
     Оресте, тим саде ово ти ја вељу,
и теби, Пиладе срчани пријатељу,
     да вам се свитоват потрибно јес уред, 25
што ћемо пословат, који ли слиједит ред,
     јер птице разбуди на пјесни сунчан зрак,
тер их је чут свуди, гинући ноћни мрак,
     и звијезда ких бијеше по небу са свијех стран,
веће ни, стамњеше; освану бијели дан. 30
     Прије даке нег чељад по двору почне ит,
на поспијех овди сад хтје'те се зговорит:
     дошли смо на мисто гди веће ни цкнити,
нег дјело прем исто најбрже створити.

ОРЕСТЕ

   Свијетлијем ти зламени ти кажеш не пристав, 35
мој драги, проћ мени тву вјеру и лјубав.
   Како кад конј бојни остари, не губи
храбрости преднјијех дни у прикој погуби,
   нег уши оправан високо уздржи,
и к боју приправан сврће се и ржи, 40
   тако ти вриједности при овој потрјеби
од смијене младости уздржиш у себи;
   зовеш нас, и не даш, да се већ заман цкни,
и први починаш на помоћ бит мени.
   Затој ћу т' отворит свû мисал, а у тој 45
ти помно стој зорит васколик говор мој,
   тер исправ' слободно, ако т' се узвиди
штогод чут незгодно у мојој бесиди.
   У Делфу кад ја бик, од Феба исках свит,
крвником како бих могал се осветит, 50
   од којих би скончан родителј мој њекад,
тер одвит би ми дан, ки ћеш ти слишат сад:
   да затој оружја ни војске не справлјам,
нег да прем с химбом ја достојну смрт им дам.
   Тијем, кад тај одговор пријасмо, настој ти 55
с пригодом у сиј двор који час уљести,
   у хитру начину виђ што се чини туј,
а послије истину што видиш нам казуј.
   Нећете познат моћ, ни им ћеш на ум прит,
гди ћеш сид и стар доћ тач након веле лит. 60
   Рећи ћеш, да на стан кралјевски к нјим приде,
од Фанотеа послан будућ из Фочиде,
   јер, како можеш знат, меу нјими одавна,
покле се сврши рат, пријазан јес главна.
   Скажи, да умро је Оресте смрти злом, 65
и ријечи теј твоје потврди заклетвом:
   у играх Питонских с коли се рвући,
незгодом ван из нјих на тие пал будући.
   Ти им ћеш тако рећ; ми ћемо у тој ит,
Аполов свјет слидећ, ћаћков греб окропит, 70
   и посут згор власми, на глави ке ћу устрић;
а потом опет ми будемо овди прић
   носећи мједен суд а руках, јур који
знаш грмом одасвуд закривен гди стоји,
   нека их лажући будемо приварит, 75
очито кажући, што им ће драго бит,
   да умрих немило и да је спражено
на огњу ме тило и у прах сатрено.
   Што ће бит да мртав у ричех сад буду,
а да сам дилом здрав тер славу добуду? 80
   Истином, сцијеним ја, да није на сај свит
ниједна рич зла која с користи може бит;
   зашто знам да мнократ и мудри чинише
на знање дружим дат овакој да умрише,
   а посли на стан свој кад здрави дођоше, 85
повећу час за тој и хвалу стекоше.
   Тако прем уфам ја, кад се сад недразим
навијести смрт моја, а пак жив приђу к њим,
   да им ћу како тај звијезда изтећ, ка прамен
проноси тер горк вај навијешта не зламен. 90
   Сад, родни граде мој и градски богови,
прим'те ме, тер к мојој пристан'те мисли ви,
   учинив, да срићан ови ми пут буде,
тер смирим ови дан све моје пожуде,
   и ти, о ћаћкова кућо, јер од вишњих 95
понукан богова цић тебе доћи хтих,
   да нечас твоју стрем. Немојте, да с тога
с прироком отидем из мјеста овога,
   нег чин'те, да пријам богацтво ћаћково,
и владам његов храм и царство његово. 100
   Тој доста буд што рих. Помњу ћеш ти ставит,
старче, што наредих да будеш оправит.
   Ми ћемо на гроб поћ, зашто је већ вриме
ко чудну има моћ над стварми људскиме.

ЕЛЕКТРА

   Вај мени свих туга припуној!

УЧИТЕЉ

                       Мни ми се, 105
да њека од слуга унутра тужи се.

ОРЕСТЕ

   Једа је тужне глас Електре? хоћ да стат
будемо за мал час плач ови послишат?

УЧИТЕЉ

   Не, зашто најприје имаш тој свршити,
Аполо што ти је наредил чинити. 110
   Тој нашијех свијех ствари почетак има бит,
да ћаћков гроб з дари будемо походит;
   тер ћемо имат моћ добитје по тому,
и храброс и помоћ у дјелу овому.

ЕЛЕКТРА
 
   О свјетлости чиста избрана 115
ка дан ствараш, кад истјечеш,
и ти које земљу обтјечеш,
повјетарце, са свијех страна,

   многе т' чусте моје цвиле
и удорце многе, којим 120
давам ране прсем мојим,
кад се ноћне тме одиле!

   Зач мрзећи одри знају
од невољне куће ове
срца мога зле јадове 125
с ким ја сву ноћ драгу трају;

   за несрећним покле плачем
мојим ћаћком кога у туђем
крају, у боју, у нај хуђем
страху не уби ниткор мачем, 130

   нег починут кад сцијењаше,
кад у своје дође мисто,
моја мати и Еџисто
хотим љуту смрт му даше.

   Тер, јак сијечци храс расику, 135
кад отиду сјећ дубраву,
тач жељезом њему главу
расјекоше свуколику.

   I никога није меу свими,
нег ја сама, да се боли, 140
драги ћаћко, тужно толи
и неправо гди смрт прими.
 
   Кроз тој нећу вик парјати
плач ни тужбе сеј поразне,
дочим будем звизде јасне 145
и бил ови дан гледати.

   Како славиц за дробнијеми
птићи које згуби ухилит,
ја ћу тужећ горко цвилит
прид вратми овим ћаћковијеми. 150

   О пристрашни врли стане
Перзефоне и Плутона,
о Меркурио кога сиона
моћ обходи мртвијех стране,

   и ви кћери вишњих, славне 155
Еумениде ке гледате
кад неправо кому скрате
живот руке неисправне,

   и свијет онијен ки не чтују
складне вјере женитбене, 160
нег постеље заручене
приљубовством оцкврњују,

   помозите, ход'те мога
ћаћка злу смрт осветите,
и Ореста већ пошљите 165
к мени брата придрагога;

   јер подносит сама веће
ови пораз ја не могу,
ни теготу ову многу
од невоље и несреће. 170

КОР, ЕЛЕКТРА

(КОР)
 
   О кћери, о кћери, Електра, матере
худе, ке невјери нî слике нигдјере,
   што себе губиш тач, за ћаћком ронећи
Агамемноном плач, починут не хтећи,
   кога је крвница мати тва издала, 175
и злобна десница неправо скончала?
   Зло свршил живот свој, тко скрати њему дни!
ако је још овој подобно рећ мени.

ЕЛЕКТРА
 
   О, ке сте од свитлих отаца рођене,
у тугах тјешит злих идете сад мене, 180
   могу се ја ставит, знам, и тој разумим,
ну плача уставит ни можем ни умим.
   Плакат ћу на свакчас, и жалит ја мога,
притужна мој вик вас, ћаћка несрећнога.
   Цић тога, о жене придраге и миле, 185
које сте свеђ мене срчано љубиле,
   тужну ме пустите нека се ја болим,
у тој ме смирите, велми вас, јаох! молим.

КОР
   Никако сузами ћаћка ти на сај свит
ни с ниједним молбами веће нећ повратит. 190
   Ако ли с плачем тим узгојиш жалости
и немир, сад с којим нî многе наглости,
   велми ће објачат и таку стећ силу,
да скоро смрт ће т' дат одвеће немилу;
   а ниједан одлог тој не може т' тугам бит; 195
зач желиш толикој што нî моћ притрпит?

ЕЛЕКТРА
 
   Прем се тај рећ прима памети смамљене
од мртвих ки не има родитељ спомене!
   Ну са мном склада се жалосна тај птица,
прољетњи која се поклисар нарица, 200
   ка опћи жалити у тужне гласове
тужнога смрт Ити, тер Ити свеђ зове.
   Јаох, плачна Ниоба, сцијеним те блажену,
коли се подоба, з божицам такмену,
   јер тебе будући прикрил гроб камени, 205
јаох, јаох плачући прибиваш по све дни.

КОР
 
   Али се нî теби, о кћерце ма, самој
згодила под неби несрећа и зло тој,
   а с већом болести тугујеш нег ини,
који су што и ти у вашој опћини, 210
   Кризотема живе, Ифјанаса и они
ки с таке противе скровно сузе рони.

ЕЛЕКТРА

   О срећни на сај свит Оресте брајене
који ћеш примљен бит од града Мичене,
   кад свитал и славан с весељем задости 215
вратиш се к нам ки дан по божјој милости!
   Веће сам скончана њега ја чекајућ,
сирота неудана без плода дни трајућ;
   тер идем цвилећи у сузах овакој,
невоље трпећи, којијем се не зна број. 220
   Он за ме не хаје; у забит врћ обра
сва на свит јур ка је примил зла и добра:
   јер коју мени он поруку вик посла,
ку ташту напокон не нађох ја досла?
   Овди свеђ жели прит, и желећ зач неће 225
на тај се пут справит, да дође к нам веће?

КОР
 
   Уздај се, кћерце, уздај. Велик је Бог ки згар
све види на свит сај и влада сваку ствар.
   Пусти гњив њему твој и срџбе велике,
одвеће тер немој навидит крвнике, 230
   и туђер њих несвијес у забит не хтјеј оћ,
јер вријеме хрло јес и чудну има моћ.
   Агамемнонов син гдјегод ће т' доћ, ошад
Пастивни крај Крисин гди траје живот сад;
   а облас ка суди у странах пакљенијех 235
чинит ће да худи буду свој платит гријех.

ЕЛЕКТРА
 
   Ну велик дил стратих живота досле ја,
весела а не бих још с мога уфања.
   Већ ми нî трпит моћ, без ћаћка мрем мога,
и не имам на помоћ од дразијех никога; 240
   нег, како туђа ствар, у кући ћаћковој,
потребна свијех добар, проводим живот мој
   у руху нечасну овому и срамну,
и сиједам за празну трпезу притамну.

КОР
 
   Худ ти глас би они дошастја ћаћкова, 245
и зао т' се глас прони од ложја његова;
   ударен изненад желизом када би,
Химба бив свјетник тад, Љубав га погуби,
   приј' тегај начин пријек одредив немило,
или бог ил' чловјек свођаше тој дило. 250

ЕЛЕКТРА
 
   Коли, јаох! они дан врху свих на свит сај
одвеће јадован освану за мој вај;
   зла ти ми дође ноћ, пуна т' би чемера
ки поднит није моћ, немила вечера,
   кад отац мој прија љуту смрт од рук злих, 255
сву радос јер тад ја и живот с њим згубих.
   Ах, вишњи боже мој! твоја влас велика
пошљи прав бич затој врх овијех крвника,
   честите да среће уживат не буду,
покле ствар одвеће створише прихуду. 260

КОР

   Ох, немој проклинат! Једа ли ти не знаш,
ку домом за тој рат неправо свеђ имаш?
   јер чим се проричеш немирна у себи,
немилијех потичеш на горк гњив проћ теби,
   тер патиш зла свака. А добро није такој 265
да иштеш нејака с јацијеми бити бој.

ЕЛЕКТРА:
 
     Ево сам силена ода зла велика,
знам, није ми скровена расргба ма прика
     и у вик нећу моћ у тузи тач горкој
клетава овијех оћ, докли је живот мој. 270
     Зашто ја, о драге, од кога на сај свит
да ријечи ке благе узбуђем вијек слишит?
     од кога који би надарен задости
разумом згар с неби и правом мудрости?
     Затој ме пустите да тужим по вас дан, 275
а тјешит очтите, јер вам је све заман.
     Ја обрах да тужу у труду стојећи,
и да вијек не здружу покоја цвилећи.

КОР:
 
     Ну себи с тијем немој зла врх зла ставлати,
за лубав т' правим тој приверна јак мати. 280

ЕЛЕКТРА:

     Рец'те ми, зла моја ку мјеру имају?
Право ли јес, да ја за мртвијех не хај у?
     Тко је тач на свити несвијестан, да тој мни?
Не желим ја бити прид тацијем у сцини.
     I, да бих још била за добра чловика 285
удана, смирила не бих се до вика,
     ни бих још пристала овакој цвилећи,
ни тужбе парјала ћаћка тијем частећи;
     зач, ако мртви мој од свијех се забуде,
тер крвник за гријех свој педјепсан не буде; 290
     већ неће никога зло чинит бити стид,
ни се ће од бога имат страх у наприд.

КОР:

     Овђи сам цић тебе, о кћерце придрага,
и сама цић себе дошла ја једнага.
     Ако је худ мој свит, што хоћ ти, све буди, 295
ми ћемо све чинит, што срце тве жуди.

ЕЛЕКТРА:
 
     Стид ме је, право дим, гди се вам, жене, мни,
одвеће да тужим по начин нередни;
ну ми је усилос овакој чинити.
Молим вас за милос хти'те ми простити. 300
Јер која не би плач вриједна кћи ронила,
ћаћкове кад би тач неволе видила?
Ких не вол видим ја гди се свечт прилага,
или је ноћ, ил' дан сја, веће нег одлага.
Најпрво, јаох! мати ка ме је родила 305
чини ми кусати свако зло немила;
пак ми је сила стат с крвници ћаћко вим,
и послух још дават у мојој кући риим;
тер што се пристоји за живот моћ схранит
у власти риих стоји и дат ми и бранит. 310
Сто сцијениш пак, коли тужна сам виђећи
Егиста на столи ћаћкову сједећи?
и гди је ћаћкове халине обукал,
и чтује богове гди је смрт риему дал?
Још видим злобу ову којој није прилика, 315
у одру ћаћкову с матером крвника:
матером праведно ако се може зват,
кад толи нередно хотје се с ним састат;
и толи смина је с крвником будим стећ,
да мирно ђни траје пакла се не бојећ, 320
нег се још поноси, јак да је ка дила,
којијем се час проси и хвала, створила;
тер, кад тај сване дан јадовни толикој,
у који би скончан с приваром ћаћко мој,
нареди танце играт они дан, и вишриим 325
боговом звијери клат, ки помоћ даше риим,
тер посветилишта мјесечна јак прави,
тач по.сва годишта чинећи, них слави.
Ово ја гледаје у двору уздишем^
жалос ме скончаје, тер тужна смртно мрем? 330
и тргам све власе, и плачем од гриива
цић гозбе која се ћаћкова назива.
Скровено тој чиним за моју неволу.
јер не смијем прид иним ни плакат на волу,
коју ствар хулећи мати тај привридна 335
псује ме, вапећи: „О. главо навидна,
теби ли, реци ми, самој смрт оца узе,
тер сама међ свими пролијеваш тач сузе?
Да би се размакла у труду и до вик
дубови од пакла не дали т7 плачу лик !" 340
Тако т' ме распра виа. А кад јој навијесте,
да се к нам приправла овди доћ Оресте,
к мени се обрати сва бијесна у тај час
викајућ: „Нијес7 ли ти овому узрок вас?
ни ли твој ово грих, вазела будући 345
из рука ти мојих Ореста кријући,
скровено кога ван ођправи у туд крај ?
Ну педјепс достојан имат ћеш, скоро, знај".
Тач лаје и виче, и код не стећ на тој
они ју потиче домаћин вриједни свој, 350
злед ка нас разчини, страшивац ки нигдар
без женске створил н! помоћи коју ствар.
Ја чекав Ореста да ме них слободи,
душе ми већ неста у овој незгоди;
јер чим он доћи цкни, ташћа све уфање 355
ко имам и све дни ко ће имат ме стање.
За тој се разабрат у тугах не могу,
ни увик мјеста дат, о драге, разлогу.
А öловик уцвилен ки траје горке дни
од зла је усилен да не зна што чини. 360

КОР.

Јели овди, хтје7 ми рит, Егисто, ови дан,
кад мож' тач бесједит, али је гдигод ван?

ЕЛЕКТРА.

Не сцијен'те да прид ним смјела бих ја икад
овди доћ, право дим, на селу он је сад.

КОР.

Бивши тој, ја ћу моћ слободно штогод рит. 365

ЕЛЕКТРА.

Пошао је, тим што хоћ можеш ми говорит.

КОР.

Ево те упрашам: хоће ли т7 доћи брат?
јер желим да тој знам, али ће тамо стат?

ЕЛЕКТРА.
Говори да ће прит, а ништа не оправја.
КОР.
I поцкни тко створит ку мучну ствар справла 370
ЕЛЕКТРА.
Ну онда ја не цкних, кад нему дах помоћ.
КОР.
Храбрен је: он својих, уздај се, неће оћ.

ЕЛЕКТРА.

Уздам се: да ни тој, била бих јур мртва.

КОР.

Веће рич рећ немој, јер гре ван сестра тва
Крисотема, од тијех ка се је родила 375
родител од кијех рођена с' ти била;
а носи дарове који се ставлају
на мртвих гробове, тер мртвим придају.

КРИСОТЕМА, ЕЛЕКТРА, КОР.

(КРИСОТЕМА.)

Зач опет изашад, о сестро, врата ван,
тужиш се такој сад и вапиш у заман?
Али ти не чини још дуго вријеме знат
да добро таштој ни памети погађат?
Ја, вјеруј, позна вам у мени најболе,
како се скончавам цић ове неволе
тер бих им по дилу, кад бих моћ имала,
од срца немилу омразу сказала;
ну гди ме сад збија зли вихар супротив,
имам се бродит ја корабли једра свив,
8б а тако не уфат, ни заман говорит,
да им ћу туге дат, пак ништа не створит.
I ти чин' овакој, праведно ако и ни
што правлу ја, нег тој како ти процијени;
зашто тај ки живит слободно хоће има
послушан у свем бит владаоцем својима.

ЕЛЕКТРА:
 
     Велми је ствар тужна, да оца. жаби ваш, 395
матери послушна одвеће чијем биваш;
јер свјет ки дала си мени ти овди сад
вас од не излази,' од тебе не никад.
За тој вид, али бит волиш ти безумна,
али оћ у забит придразијели разумна. 400
Гровориш ље мени, кад би моћ имала,
да би гнив скровени проћ овим сказала;
а гдје ја настојим ћаћка сад осветит,
не каниш ти к мојим на помоћ дјели прит,
нег јоште, коли мож\ настојиш бранити 405
да тега ни ја још не будем творити.
Једа тим зађости, освен (сиц) зла инога,
не кажеш Ијености и срца стран твога?
Молим те тогај рад, али ме научи,
али се овди сад од мене ти учи: 410
које бик пријала блаженство на свити
ако бих парјала ови плач творити?
Једа сад не живем ? Истином неволно,
ну доста са свијем тијем мени задоволно:
с труда сам ја нима чинећ час мртвому, 415
ако је мртвима ка погођ у овому;
ти ричми ођкриваш њеки гнив проћ овим,
а дјелом прибиваш с крвници ћаћковим.
Не бих ја никако могла се вик снизит,
да нима прем тако подложна будем бит, 420
ни да би још твоје приносил тко мени
раскоше, тач које држиш ти у сцјени.
Теби сва храна тај обилна зађости,
и добра уживај и сваке радости;
мени буд само тој чим ћу моћ провести 425
несрићни живот мој, не желим тве чести.
I кад би у теби разложна свис била,
ни сама већ не би за ино марила.
Сад гдје кћи можеш се доброга оца ријет, .
матере зовеш се зле изван свих на свијет. 430

ЕЛЕКТРА.

За тој ће множи бит, с разлогом ки буду
тебе зват и соијенит одвеће принуду,
гдје мртву ћаћку твом и дражим пријателем
с толицим нехарством противна с' тач у свем.

КОР.

Цић бога влас не дај сргби да т' смета свис, 435
разговор јер ће тај учинит вам кориш,
ако не риЧима даш послух ти сада,
а она твојима свјети се узвлада.

КРИСОТЕМА.

О жене, ја ћу вам истину казати.
Не псовке веће сам обикла слишати, 440
и не бих овди вик говорит с ном стала,
да расап не велик не будем слишала,
који ће на силу у кратко чинити,
да тужбу немилу већ буде свршити.

ЕЛЕКТРА.

Сповјед ми што је тој; зач ако будем чут 445
зло горе нег је овој, а ја ћу умукнут.
КБ ИСОТЕМА.
Рећ ти ћу од тога све што сам чула ја.
Ако ти већ твога не парјаш цвилења,
тебе ће они ван из града одправит,
гдје ти се бијели дан вик неће објавит, 450
гдје ћеш моћ живот вас уздисат цвилећи,
у вјечној, далеч нас, тамници стојећи.
Блуди се и немој у тузи пак ме клет
да т' нијесам рекла тој, тер имај већ памет.

ЕЛЕКТРА.

Хоће ли заисто мени тој учинит? 455

КРИСОТЕМА.

Хоће, ком Егисто к нам овди буде прит.

ЕЛЕКТРА.

Да, нека најпрјече цић тога он приде.

КРИСОТЕМА.

Зач, тужна, тој реде? што су теј бесиде?

ЕЛЕКТРА.

Да дође, ако тој учинит што мисли.

КРИСОТЕМА.

Тер жудиш пораз твој? Које су тој мисли? 460

ЕЛЕКТРА.

Мене већ жела је, далече од вас поћ.

КРИСОТЕМА.

Тер ти се не хаје оваки житак оћ?

ЕЛЕКТРА.

Једа што проводим живот пун радости?

КРИСОТЕМА.

Да умијеш, право дим, весел би т' био дости.

ЕЛЕКТРА.
Немој ме учити да сам зла мојијеми. 465

КРИСОТЕМА.

Не учим нег да ти погађаш јачијеми.

ЕЛЕКТРА.

Вухли им ти, зач ја нећу тај слиједит пут,

КРИСОТЕМА.

Али се не прија у несвијес погинут»

ЕЛЕКТРА.

Потрјеба ако је на горку још смрт прит,
на смрт прит липо је за ћаћка осветит. 470

КРИСОТЕМА.
 
Али ће простити ћаћко.

ЕЛЕКТРА.

Худ свјет је твој.

КРИСОТЕМА.

Тер ме нећ слишити, ни пријат наук мој?

ЕЛЕКТРА.

Не, вјеруј, зач мој ум толико нездрав ни.

КРИСОТЕМА.

Да ја ћу слиједит друм гди ријеше поћ мени.

ЕЛЕКТРА.

Куд си се справила? гдје ли ћ с том части ит? 475

КРИСОТЕМА.

Мати ме посила ћаћков гроб окропит.

ЕЛЕКТРА.

Што правиш ? чловику на видном да шле тој?

КРИСОТЕМА.

Кому зда смрт прику, хћаше рећ овакој.

ЕЛЕКТРА:

     Да тко је свјетник бил и узрок од тога?

КРИСОТЕМА:
 
     Ово је, мну, чинил страх од сна њекога. 480

ЕЛЕКТРА:
 
     О наши богови, помоз'те дај сада!

КРИСОТЕМА:
 
     Једа т; не страх ови уфање које зђа?

ЕЛЕКТРА:
 
     Сказат ћу т' све када будеш сан сповидит

КРИСОТЕМА:
     
     Мало је што т' сада од тога умијем рит.

ЕЛЕКТРА:

     То што знаш реци ми; зач једна риö мнократ
могла је мнозими и живот и смрт дат.

КРИСОТЕМА:

     Овој сам слишила да ћаћка јур твога
она је видила такођер и мога,
јак да је на сај свијет опет се жив јавил,
и стао се с ном опет како је и прије бил;
тер жазал злат по том да је узел, и у свој
усадил свијетли дом зламење царско тој,
које он имаше у руци онда кад
пуку се казаше, а Егист има сад.
I жазал тај жену и пусти грану ван
ка собом Мичену сва покри са свијех стран.
Ћула сам ја овој од тега ки види
и слиша ну, кад свој Сунцу сан повиди.
Друго ти рећ не вим. Мене је послала
на ћаћков гроб с овим будућ се припала.

ЕЛЕКТРА:
 
Тако те по вик вас брани зла ноћ и дан,
богова онијех влас, ким је траг наш придан!
хотјеј ме сада чут, и чини што т; велим,
тер немој погинут невидом веоми злим;
јер, ако за мој свјет не будеш сад хајат, 505
заман се ћ пак бољет у тузи и кајат.
На ћаћков гроб немој никако за вас свит
у руках, сестро, тој што носиш ти понит;
зашто се не прима, будућ ствар неправа,
к ћаћку прит с частима, крвница ке дава; 510
нег врзи, толи ноћ, у землу закопај,
да ништор у вик доћ не буде на гроб тај,
нека се благо тој скровено тач бусти
у земли буде ној, кад она дух пусти.
Јер она да није безочна рођена 515
и ћуди злобније нег ниједна од жена,
не би вик оному теј даре послала,
немило тач кому живот је скончала.
Размисли мало ти, на ћаћков гроб да сад
понесеш теј части, били им он бил рад, 520
прикорну ки толи од не је смрт поднил
и како крвник зли изрезан тужно бил;
и луте зле ране, на глави ке прими,
биле су опране водами светими.
Једа мни мисал тва, да ће тијем очистит 525
она гријех убојства? Тој никад неће бит.
Цић тога парјај тој, нег устриз' власа згар
на твојој и мојој глави, мао веоми дар!
11а ну сад моћ драго ни, тер подај ћаћку од нас
тих коси прам тамни, и припрост сиј појас, 530
тер ница простри се на землу, и цвилећ
смилено моли се да овди приђе већ
из вјечних страна тијех гди сада прибива,
за помоћ нас тужнијех крвником протива,
и да син Оресте жив с јачим рукама 535
крвнике шатре те и сплеше ногама.
Хегов гроб нека ми можемо дај тада
с дарови дражијеми походит, нег сада.
I он се тим брине, како се мени мни,
тер чини, да теј сне прихуђе она сни. 540
Ти учин' овуј ствар, сестро, тер процијени,
да сама себи хар створићеш и мени,
и још најдражему чловику, ћаћку дим
опћеном нашему ки опћи јур с мртвим

КОР:

     За милос и љубав она тој говори: 545
ако ти је разбор здрав, о драга, тач створи.

КРИСОТЕМА:
 
     Учинит ја ћу тој, заö не имам отити
проћ ствари разложној него ју слидити.
     Тијем, покле видите да вас ћу послушат,
о драге, не хти'те на знање кому дат, 550
     јер, ако чу икад за ово што мати,
ваш бих свјет могла сад у нечас пријати.

КОР:
 
     Ако ташта пророчица
нијесам, и без праве свисти,
ево која худијех свисти 555
овди од правде гре божица;
 
     тер праведне носећ силе,
кћерце, овди бит ће у кратко;
тој уфање стекох слатко,
чувши од сна гласе миле: 560
 
     јер освету парјат неће
грчки цесар ки те роди,
ни тој гвоздје ким се згоди,
да би убјен тужно одвеће.

С множим ногам и руками 565
доће из страшних, вјечних сини
страшна и железна Ерини
покривена маглинами,

     за наћ ону ка порази
свога друга у несвијести, 570
и за худи тај склад смести,
ки прикорно с друзијем скраси.

     Већ сви наши и одвити
вишњих не иму томачење,
ако ноћно тој видјење 575
с радости нам неће бити.

     О рвање Пелопово
давне и трудно с коњи хрлим,
коли тугам не умрлим
обневољи мјесто ово! 580

     Зашто, можем рећ, одкола
удуши се Миртио, кога
врже у море без разлога
из краљевских златијех кола,
 
     да још ови двор нигдјере 585
до данашњи дан не остави
прирок худи и неправи
и невоље све без мјере.

КЛИТЕМНЕСТРА, ЕЛЕКТРА, КОР.

(КЛИТЕМНЕСТРА.)

Слободу с' вазела, што виду, многу ти,
кад си опет почела тудар се скитати, 590
Егиста зашто ни у граду, ки не да
у теби да бијесни несвијес тај без реда.
Јер ти он не да ит из двора да твојих
не будеш срамотит, говорећ зло на них.
Није га сад, цић тога од мајке ни сцјене; 595
још множим зла многа рекла си на мене:
да на свит не имам ја ни од шта страх ни стид;
да је облас зла моја и оштра заповид;
да чиним свеђ теби неправду и твојим.
А с мене т' вик не би ниједно зло, право дим; 600
нег кад се пригоди, да ме се напсујеш;
тер ус тој кадгођи, што т' драго ни, чујеш.
А отац свед ти је на устих. Инога
меу нами вик није размирја ван тога.
Јер га ја погубих с разлогом, ја то знам; 605
и узрок тој да бих тајала јур не имам.
Зач ииему онада освета праведна
достојну смрт зада, не истом ја једна.
I да би још знала што ти је разлог знат,
мени си имала проћ нему помоћ дат: 610
покле тај ћаћко твој. за којим са сву моћ
у тузи великој твориш плач дан и ноћ.
сам међу Грци свим невојну сестру тву
хтје заклат и вишним приказат у жртву;
јер он с не труд толик ни болес не прија, 615
замећућ флу, колик рађаје подних ја.
I кад би било тој, цић кога, рец' ми сад;
живот је узео ној? једа ћ рит Грка рад?
Цијећа них није имао мени кћер убијат.
Али је смрт јој дао, за брату помоћ дат? 620
Ну кад он смије такој мени кћер уморит,
не имах ли ја за тој освету јур створит?
Али тад дво'е дити Менелао не имаше?
Них бије.ху убити, а дијете оћ наше,
како сва чеда тијех родител за које 625
сва она множ нашијех врвијеше.пут Троје.
Једали како стрт дјецу ку ја родих
жудаше пријека Смрт веће нег пород них?
Али се не хаја за дјецу отац худ,
коју му родих ја за братов хајућ труд. 630
Није ли тој од оца притамна међу иним,
паче створ од заоца? Овако ја сциним.
Овога ти нећ рит; ну ово, знај, мртва
да може говорит, рекла би сестра тва.
Тим нијесам ја мучна ни ћу бит никадар 635
с весељем разлучна, јер створили таку ствар.
I ако на твој суд не чиним тој управ,
будући одасвуд са мноме разлог прав,
отац је крив теби, под' на н зло говори,
јер злобом сам себи дозва зло и створи. 640

ЕЛЕКТРА:
 
Не мож' се сад тужит, да сам ја почела
што псоват, тер тој рит да те сам навела.
Ако ли ћ допуштат, ја ти ћу наредно
за ћаћка одвит д и сестру заједно.

КЛИТЕМНЕСТРА:

     Говори! Да с' тако свеђ добра, јак саде, 645
не би ми никако вик била с досаде.

ЕЛЕКТРА:

      Чуј, правиш да с' мога убила ћаћка ти;
што грубше од тога могла би вик рити,
или га погуби с разлогом, или не? '
Ну да тој криво би, сад ћеш чут од мене. 650
Зашто се ти влада, како те научи
худ чловик онада, с ким живит одлучи.
Нека ти Дијана божица буде рит,
ка је сва јур дана по горах лов ловит:
за ку ствар затегнут би драго Грке ној, 655
да не иду на свој пут, у луци Аулидској.
Али ћу т' сада ја вас узрок казати,
покле се не прија од не тој слишати.
Говоре ки знају, да будућ њеки дан
отац мој у гају, Дијанин ки је зван, 660
да прид ним побигну биљежан јелинак,
кога он достигну тирајућ, и уби пак;
правећи њеку рич охолу, цица ке
у сргби посла бич божица на Грке:
зашто их устави, нека јој за туј звијер 665
с којом је растави, убије отац кћер.
Тако ствар тај стоји. Инако не би моћ,
ни домом, ни к Троји кораблам отле поћ.
Цић тога будући усијен он тада,
заман се рвући, најпослије смрт јој зђа, 670
а не тој брата цијећ. Још, да је риега дил,
како ти хоћеш рећ, таку ствар учинил;
једа га уморит за тој ти имаше?
Ки закон на сај свит туј ти влас даваше?
ну се виђ, ако тај закон ти поставиш, 675
да себи жесток вај и жалос не справиш;
зач бивши пристојно смрт смрти осветит,
ти прва достојно убјена имаш бит.
Ну немој да мени одговор будеш дат,
истине у ком ни, хтећи се оправдат. 680
Ако ћеш, рец' ми овој: цић кога узрока
проводиш живот твој толи пун прирока,
лежећи хуђому чловику у крилу,
с ким оцу ти мому зада смрт немилу ?
14б У гриху тер рађаш дјецу с ним неправу, 685
у кој се наслађаш, а гониш тја праву.
Похвалит тко ће тој? али ћеш ти рећи,
да чиниш сад такој мртву кћер светећи?
Срамотно то је рит, зач ни ствар подобна,
цић кћере облубит крвника призлобна. 690
I затој вик не даш, да те што свјетлијем,
нег узмеш тер викаш да матер ја псујем.
Засве јер видим ја очито, да си ти
не мане госпоја над нами, нег мати,
јер живот горк имам, и свакчас велика 695
од тебе зла примам и твога чловика.
I тај ки т' руци ван трудно је утекал,
Оресте неволан, проводи живот зал.
А опћиш говорит, да храним ја риега,
освету хтећ творит од гријеха твојега. 700
I туј ствар учинит не бих се остала,
(ако ћу управ рит) да бих моћ имала.
Цић тога да свак зна, сповијеђај ти свуда,
да сам ја безочна, злорека, тер худа;
зашто се чудит ни, ако се находи 705
свако зло у мени, покле ме ти роди.

КОР:

Виду је гди многом сргбом. се зажари;
јели тој с разлогом, не видим, да мари.

КЛИТЕМНЕСТРА:

Како ми трибује већ од сад с ном живит,
кад матер тач псује дивица младих лит? 710
Једа се вами мни, да би ну стид било
учинит проћ мени прем свако зло дило?
 
ЕЛЕКТРА:

Паче се у себи свис моја тим стиди,
буд да се тој теби никако не види.
I сасма добро вим, да ово велми је 715
нередно што Чиним и за ме да није;
али ме сили, знај, да чиним тако ја
ненавис твоја тај, и дила зла твоја;
заö од свих којино стидна су живота,
учи се не ино нег што је срамота. 720

КЛИТЕМНЕСТРА.

Једа те, немила, силим ја и моје
ријечи и ма дила говорит зло које?

ЕЛЕКТРА.

Ти правиш тој, не ја, ка чиниш тач створом,
тер твоја чинења складна су з говором.

КЛИТЕМНЕСТРА:

Тако ми Дијане, платићеш заисто 725
ријечи теј погане, ком дође Егисто.
 
ЕЛЕКТРА:
 
Нут' у ки зађе гнив! не мож' ме слишити,
прво ми допустив слободу све рити.

КЛИТЕМНЕСТРА.
Слободу т' дах све рећ, тер с добром коби сад,
посветилиште нећ да чиним тогај рад? 730

ЕЛЕКТРА.

Допуштам и правим да будеш све творит
што хоћеш, мирна с7 тим> веће рич нећу рит.

КЛИТЕМНЕСТРА.

Постави на отар прид крала овога,
слуго ти, светбе дар жита разликога,
кога ћу молит ја, да сиј страх, који ми 735
немило додија, с мене већ одними.
0 Фебо, кому ова зграђена црква би,
15б чуј молбе милос тва, ке скровно шлем к теби,
зач нијесам међ дразијем, да можем све рити,
да тајна моја смијем слободно одкрити, 740
бивши ова немила уза ме, јер би сад
неисправним чинила бесједам звечат град.
Злоба је велика, која ртом облада,
и несвијес језика грчега од јада.
Како ти речем ја, тако ме и ти чуј : • 745
чини два видјења ка видих ноћ овуј,
да ми се изроче ако добро кобе:
толи зло узроче, противнијех да укобе;
и не дај, да ми овој богацтво посвоји,
ако тко с химбом то] учинит настоји. 750
да, допуст' мени ти свеђ царство и ови дом
без зледи владати у здравју мем добром;
и драге уживат пријателе слободно,
с кијем толи прибиват мени је угодно;
и з дјецом заједно трајат дни веселе, 755
која ми зло ниједно не чине, ни желе.
Фебо, тој услишај, чин' да те имамо
милосна, тер нам дај свијем што ти прашамо.
А ино што желим покли ти јеси бог,
(засве јер не велим) знам досећ да си мог; 760
зашто је право рит, да ништор толи ни
скровено, што видит не могу згар вишни.

УЧИТЕЉ, КОР, КЛИТЕМНЕСТРА, ЕЛЕКТРА.
 
(УЧИТЕЉ)
 
Еџиста краља двор, о жене, јели овој?

КОР.

Јес, госте, и разбор досеже управ твој.

УЧИТЕЉ:

А сада кралица, како мним, јели овај ? 765
Кажу тој' не лица и урес царски тај.

КОР.

Јес; гледаш ну исту.

УЧИТЕЉ:
 
Кралице, добар дан!
К теби и Егисту од дразијех грем послан
с пригласјем веселим.

КЛИТЕМНЕСТРА.

Тај ми је рич мила:
ну прво знат желим, тко те овди посила? 770

УЧИТЕЉ:

Фанотео фоченски. I глас је, имаш знат,
од многе сцјене ки дошао сам овди дат.

КЛИТЕМНЕСТРА.
 
Што? госте, сповиједај, зач бивши пришал к нам
од дразијех, драга тај порука бит ће знам.

УЧИТЕЉ:
 
Оресте је умри, у кратко за рећи. 775

ЕЛЕКТРА:
 
Јаох тужна, мене стрл дан је ови мрзећи!

КЛИТЕМНЕСТРА:

Што правиш, госте мој, што правиш? говори,
не нтјеј ти слишат тој што ова мрмори.

УЧИТЕЉ:

Оресте је умро, дим, како ти рих и прије.

ЕЛЕКТРА:
 
Већ тужна ја са свим погинух, мене није. 780

КЛИТЕМНЕСТРА:

Ти ради о теби, а ти ми истину
каж', госте, што му би, како ли примину?

УЧИТЕЉ:

Истином, на тој сам и послан овди бил,
и риј ет ћу све што сам слишил ја и видил.
Јер се он одправи на пола тај равна 785
којијем се тач слави Грречија приславна;
у делфском рвању тер играх ктећи бит.
Туј првом трчању чувши рок навијестит;
кад гласом висоцим узвјестник вапећи
даваше зламен свим, сред пука стојећи, 790
приступи вас свијетал тач, да се чуђаше
свак велик или мал, тко год га виђаше.
I како над свијеми обличјем хвајен би,
тад дјели вријеђнијеми остали] ех придоби:
тер с части дијели се, кад приста већ трчат, 795
и с даром, који се добитју опћи дат.
I многа да т' реку у кратко, вик не зрих
снаге у чловјеку, ни ђила онацих.
Тер он сам дарове пријал све будући,
покле сам доби све пет игар текући; 800
владаоци тад које чинише личити
(обичај како је) да буду творити,
честитијем га зваху: ови је племеном
из Арга, правлаху, Оресте именом,
Агамемнона син, ки војску тач вридну 805
повести не би лин под Троју навидну.
Тач ова прође ствар. Ну кад се пригоди,
да кому вишни згар справи зла какоди,
ничија није моћ ни сила толика,
убигнут да би моћ суд риегов до вика: 810
зашто он, други дан, кад конском бијеше рок
рвању брзом дан, у сунчан прем исток,
изиђе на колијех с витези мнозијем ван:
Акив један од тијех бијеше, други Спартан,
из Либије два у тој рвање вјешта свијем, 815
17а пети син бијеше твој с бедеви тесалскијем,
шести с Етолије с кони пазлатними (сиц);
седми из Манезије би на број меу ними,
осмога бројаху из Еније, и под ним
бијели кони ржаху приправни к играм тим, 820
пак витез девети из Атене бише,
града ки на свијети богови зградише,
а десетим колом Беоћанин владаше.
I сваки них на свом мјесту већ чекаше,
мјесту ко тад бише подал му среће дар, 825
по ком их ређише владаоци од игар.
Тер, када слишише мједене трубје глас,
сви на двор скочише једнага у тај час.
На корие вапећи, трчат их нукаху,
а узеле држећи у руках стресаху. 830
Тим кола скрипаје све поле самнијеше,
а прах се двизаје узгори идијеше.
I сви се у једно смијешали будући,
шибаху на једно коне, тач текући;
настојећ сваки риих, да би му напријед проћ 835
и кола назад свих и коне далек оћ.
А кони хрлећи, сви потни дахтијеху
и пјене врвећи из усти им идијеху:
тијем кола, још исте кориске се туј сапе
виђаху нечисте куд пјене теј капе.
Оресте крајнега ступа се држаше,
на близу тер нега кола обраћаше,
бедеву десному свећт узду пуштајућ
17б а уза н другому хитро устезајућ.
I с цијелим коли так сви дотле текоше, 845
нег Енски кони пак узде прикидоше,
тер пласи владање над собом не чујућ,
јур шесто трчање и седмо свршујућ,
с коли се либитским ндрише главами,
и ово први свим узрок би тугами. 850
Јер коље ста једно на друго посртат,
тере се нередно разбијат, привртат.
Туј распа, неволе и многе жалости
Крисево све поле би пуно радости.
То младац избрани од Атене видећ 855
кола ван одстрани, и не да конем тећ,
по сриједи наглости теј ошад и смеће,
кијех свакчас силости идијеху на веће.
Оресте заисто текући држаше
послидне тад мисто и добит уфаше; 860
и тегај виђивши, ки остал сам бијеше,
коне поплашивши, хрло га слидијеше.
Стиже га, и поред текућ с ним иђаше;
и ови сад напријед, сад они продаше.
I небог, дим управ, сва ина бијеше већ
течења свршил здрав, на цијелих колијех стећ;
кад се обраћаје плахо кор», ливу тад
узду му пуштаје, удри о ступ изненађ;
тијем сломи притужан вретена по сриде
и осе, тер се ван низ кола укиде. 870
I спиел се вас тврдо уздами будући,
18а кони га злосрдо подријеше текући.
Кад младца пук зглеђа на землу пасти тач,
за жалос успреда и поче творит плач,
храбрости смишлаје туј сказал ке је бил, 875
и посли тач да је несрићно завршил.
Потезан он чим би по земли, сад руке,
сад ноге двигал би узгори од муке
Пак с трудом велицим коне утажише
племићи, ки се с ним на колијек туј прише, 880
и нега у тај час здријешише, ну заман:
јер мртав бијеше и вас обранен са свијех стран.
У крви толикој грезнијаше васколик
да ниједан пријател свој познал га не би вик.
Тер веље будући тијело тој стави ено 885
на огаии горући и у праб сатрено;
у мал суд поставив Фоченски мјештани
носе вам, навлас бив цић тога послани,
нека би у својој укопан земли бил.
I тако прође тој, како сам сповидил 890
што је труд сповиједат, а нам, ки туј бисмо,
буде зло би гледат нег игђар видисмо.
 
КЛИТЕМНЕСТРА:
 
0 вишни, што ћу рит? јели ствар добра овој,
али ће зла прије бит? ну кориш јес у ној.
Ље сам, јаох, у труду, гдје истим злом мојим 895
виду ја да блуду живот мој и гојим.

УЧИТЕЉ:

Чему тач, госпоје, болиш се овим ти?

КЛИТЕМНЕСТРА:

Ах, госте, мучно је и трудно родити.
Није моћ навиђјет рођења нашега,
да смо сва зла на свијет пријали од нега. 900
 
УЧИТЕЉ:
 
Да заман дошао сам, што ми је видити.

КЛИТЕМНЕСТРА:
 
Нијеси ман дошао к нам, како мож' тој рити,
кад пришађ к нам ђони истин глас, да свршил
своје дни јес они, ки би ме душе дил,
ки прси и храну хтје мајке своје оћ, 905
у другу тер страну с туђини живит поћ?
1 покле из грађа овога отиђе,
нигдје већ од тада видит ме не приђе,
нег за смрт очину свеђер ми даваше
злосрдо кривину и врло пријећаше.
Зато ја притужна у страху таком стали,
да заспат слатка сна никадар не могах,
нег трајали предајућ живот пун несреће,
сведер се надај ућ смрти злој ођвеће
Ови се дан са свим избавих зла свега,
тер се већ не бојим ни ове ни нега;
зач ова, јадни црв, са мноме живући
пијаше моју крв, жиле ми гризући,
а сад ми дај неће никијем моћ попријетит,
мирна ћу тијем веће у срцу мому бит.

ЕЛЕКТРА.

Јаох мени неволној! сад жалит вријеме јес,
Оресте драги мој, неволну твоју öес,
гди живот твој скрати горка смрт и такој
псује те још мати. Ну јели добро тој ?

КЛИТЕМНЕСТРА.

Истином ни теби, а риему добро је.

ЕЛЕКТРА.

Цуј, правдо од неби, нега, ки умро је!

КЛИТЕМНЕСТРА.

Она је слишала тој што је имала,
и тако створила како сам прашала.

ЕЛЕКТРА.

Сто хоћеш, можеш рит, честита с' задости.

КЛИТЕМНЕСТРА.

С Орестом ти скратит хоћ ове радости?

ЕЛЕКТРА:

Свасма смо скончани од врле ми чести,
тим у нас моћи ни тву радос чим смести.

КЛИТЕМНЕСТРА:
Да није друга ствар, нег језик што с' овој
утажил, велик дар достојиш, госте мој.

УЧИТЕЛ.
Да, поћ ћу веће ја, кад придали добар глас. 935
КX1ТЕМНЕСТРА.
Вјеруј, нећ, јер моја не би тој била час,
ни би час још била пријатела који к нам
овди те посила, да те ја тач пуштам.
Ход' са мном, а овуј остави прид врати,
да себе буде ту] и брата плакати.
ЕЛЕКТРА.
Мните ли, велик плач да ова сад створи
за сином кога тач лута смрт умори,
и да ју ке за ним скончају зле туге?
Ну пође чинећ тим смијехе, јаох! и руге.
Вајмех, ох јаох мени одвеће притужној!
I вајмех, лублени Оресте, браце мој!
Ко ли ме погуби свршено смрт твоја?
Уфање зач уби, ким истом живлах ја?
Јер мнах, жив да ћеш бит, и да ћеш к нам досад,
смрт гдјегод осветит ћаћкову и мој јад. 950
Гдје да грем небога ? јер остали већ сама
без тебе и мога ћаћка, јаох! с тугама.
Трибујеј да ове немиле ја служим
крвнике ћаћкове, јадовну т' чес дружим.
Ну нећу прибиват у двору већ с ними, 955
19б нег плачућ свеђер стат прид врати овими,
и такој примучна и тужна сирота,
с придразим разлучна, свршит дни живота.
Тер кому од них плач и евил мој додије,
нека тај вазме мач, тер ме ним убије. 960
Да будем умрити велми се веселим,
труд ми је живити, већ живит не желим.




ЕЛЕКТРА, КОР, КЛИТЕМНЕСТРА
 
ЕЛЕКТРА
 
     Чим буду младци ови оправит посал вас, 1605
о драге жене, ви мучите, молим вас.

КОР
 
     Ка је ствар? што чине?

ЕЛЕКТРА
 
                 За укоп она свој
справља суд, а код ње стећ они, пазе тој.

КОР
 
     Да овди, на што сад ти надвор изиђе?

ЕЛЕКТРА
 
Бљусти да изненад Еџисто не приде. 1610

КЛИТЕМНЕСТРА
 
     Вајмех, јаох! јаох мени! О кућо, сад дразијех
у теби овди ни, крвника с' пуна злијех.

ЕЛЕКТРА
 
     Чујте што упије њетко гору.

КОР
 
                              Чујем
подобно што није, тер тужна страхом мрем.

КЛИТЕМНЕСТРА
 
     Јаох мени невољној! Еџисто, гдје си сад? 1615

ЕЛЕКТРА
 
I опет вика.
 
КЛИТЕМНЕСТРА
 
                 Мој синко, хтјеј бога рад
мајци се смилити!

ЕЛЕКТРА

                 Ну се не смилова
врх њега њекад ти, ни ћаћка нлегова.
 
КОР
 
     0 граде, о племе невољно, ови дан
рве те са свијеме уредбе гњив силан. 1620

КЛИТЕМНЕСТРА

Зло ти сам, јаох мени! рањена!

ЕЛЕКТРА
 
                                  Ако мож',
удри опет, а не цкни.

КЛИТЕМНЕСТРА
 
                  Јаох опет, горе још!
ЕЛЕКТРА
 
     Заједно да би тој Еџисту још било!

КОР
 
Згађа се сад оној што се је желило.
     У гробу ки леже живу, јер великом 1625
крви се хотјеше осветит крвником,
     они ки били су убјени.

ЕЛЕКТРА
 
                          Ну ових
ево ван: крви су полите руке њих.
     Ја рећи не можем, браче, што се чини?

ОРЕСТЕ
 
Све добро, ако прем Аполо лажив ни. 1630
     Издахну небога. Парјај страх, јер мати
веће зла ниједнога не може т' задати.

КОР
 
     Бесједе ођите, Еџиста ја видим.

ЕЛЕКТРА
 
Ну тамо пођите, младићи, ви прид њим.
     Ето га злотвора прид вами. Велми рад 1635
враћа се он здвора.

КОР
 
                 За врата стан'те сад,
     да би сте још овој што остаје свршили
на вољу како тој што сте јур створили.

0РЕСТЕ
 
    Све ће бит како хоћ, не брин' се веће тим.

ЕЛЕКТРА
 
Ну хтијте хрло поћ.
 
ОРЕСТЕ
 
                Ево ја одходим. 1640
ЕЛЕКТРА
 
     А иним мени се бринути сад прима
свим што сад овди се учинит још има.
     Зашто ће добро хит, да будем овому
двије ричи слатке рит крвнику худому,
     по себи нека тач наступи изненад 1645
на правду и на плач који га чека сад.



ЕЏИСТО, ЕЛЕКТРА, КОР
 
ЕЏИСТО
 
     Једа зна ка од вас, гди се су сад дили
пријатељи ки су глас, како чух, донили,
     да је злу смрт имал Оресте, будући
низ кола на тле пал у играх текући? 1650
     Ја прашам тебе овој, тебе ку до сада
минуто вријеме тој свеђ несвијес зла влада.
     Мним помну да имаш од тога многу ти,
тер, како тај ка знаш, да ми ћеш казати.

ЕЛЕКТРА
 
     Знам, јер зач ствар не знам, ка се је згодила 1655
оному кога сам највеће ллубила?

ЕЏИСТО
 
     Гдје су ови? говори.

ЕЛЕКТРА
                         У весељу стоје
с пријателицом гори.
 
ЕЏИСТО
 
                Праве ли, да умро је?
ЕЛЕКТРА
 
     Не само ријечима, да створом кажу тој.
 
ЕЏИСТО

Дакле ја очима гледат ћу моћ овој? 1660

ЕЛЕКТРА

     Моћ, ну је ствар дости немила.

ЕЏИСТО

                                   Ти мени
навијешташ радости, обичај што тва ни.

ЕЛЕКТРА
 
     Ако т' је радос тој, а ти се ћ радоват.

ЕЏИСТО
 
Свак (прављу ја овој) да муче буде стат,
     и да сва врата сад стоје отворена 1665
пуку, ки зђржи град Арго и Мичена,
     да је моћ гледат свијем; јер, ако тко бијеше
мен њими, ки таштијем уфањем живијеше,
     кад мрча угледа овога, да се сам
под моју влас прједа, већ ниме да владам, 1670
     да се већ не узноси под послух живући,
нег мој бич подноси, педјепсан будући.

ЕЛЕКТРА
 
     I тако чиним ја, зач након веле лит
почех, бив мудрија, могућих подносит.

ЕЏИСТО

     Ево ја, о вишњи, гледам ствар која се 1675
згодила никад ни без многе омразе;
     ну, јели правда згар, прид ком ни моћ утећ,
створила овуј ствар, не бих тој умил рећ.
     Двигните застор вас с очи, да над тијеме
поплачем који час родјаком мртвијеме. 1680

ОРЕСТЕ
 
     Двигни сам, имаш ти, а не ја тој творит,
кад га хоћ гледати, и с њиме говорит.
 
ЕЏИСТО

     Ја ћу тој учинит, зач је твој свјет добар.
Ну ми ти чини прит Клитемнестру овди згар.

ОРЕСТЕ
 
     Овди је жена тај кон тебе, ну за тој 1685
од инуд не чекај.

ЕГТСТО
 
               Јаох! мени! тко је овој?
ОРЕСТЕ

     Од шта те би тој страх? не познаш овеј сад?

ЕЏИСТО

Јаох! у ких приварах нађох се изненад?

ОРЕСТЕ
 
     Али ти не видиш, јер од приј', јак с мртвим
будућ жив бесидиш?

ЕЏИСТО

                 Ставлам се ријечми тим. 1690
     Јаох невољну мени! I сумњит ни о том,
Оресте да ови ни, ки говори са мном.

ОРЕСТЕ
 
     Како тој, да пророк извршан ти бивши,
вара се не мал рок познат ме не униивши?

ЕЏИСТО

     Погинули тужан већ, ну мени дајте влас,
да истом будем рећ двије ријечи, молим вас. 1695

ЕЛЕКТРА

     Не дај му, браче мој, да ништор говори,
цић бога учин' тој, ни тужбе да твори.
     Јер која може лас чловику тужну бит,
поцкнивши кратак час, кад има дуб пустит? 1700
     Нег брзо убиј га, убивши, копцем ких
достоји врзи га далече од нас свих.
     Јер само тој мени бит ће лик најбољи
и покој жуђени минутој невољи.

ОРЕСТЕ
 
     Хрло туј уљези; ни вријеме бесидит, 1705
одвеће худ јеси, вриме т' је смрт видит.

ЕЏИСТО

     Зач ме с том силости у кућу сад водиш?
чему су тамности у ке ме заводиш?
     Ако си исправан у тому што твориш,
зач нијеси приправан, да ме овди умориш? 1710

ОРЕСТЕ
 
     Заповиједат немој, нег боди, јер ћеш ти
гдје убјен отац мој од тебе би, пасти.

ЕЏИСТО

     Требује свршено, да види дом ови
свако зло суђено крви Пелопови?

ОРЕСТЕ
 
     Видјеће зла твоја, како си заслужил, 1715
пророк сам тому ја.

ЕЏИСТО

                 Није т' отац пророк бил.

ОРЕСТЕ
 
     Стао си туј разложит, тер напријед не идеш.
Ход'.

ЕЏИСТО

     Ти ћеш први ит.

ОРЕСТЕ
 
                 Требује да ти греш.

ЕГИСТО
 
     Да не бих утекал?

ОРЕСТЕ
 
                 Помњу ћу још ставит,
разговор да ни мал не буде т' у чем бит; 1720
     нека т' се љућа смрт и зла не учине.
Право је худијех стрт ки правде не сцине;
     зач, кад би свак за грих живот свој тач губил,
не би свит толицих напуњен злоба бил.



КОР

     О АТРЕОВО племе! коли 1725
худа срећа тебе збија;
ну сад овијем дјелом прија
тву слободу милу толи.



Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 5 - 68, Загреб, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 407 година.