О који гледаш сад, гдје је овди цвит процтил,
на земљи ки никад придје се ни видил,
липотом ки цвитја добива остала,
драгога пролитја ки је сад сва хвала.
Била сам младица, која се звах Фиора,
сва како ружица, ку гоји згар зора,
која се могах рит меу свитлом младости
свим добром славни цвит ода свих липости;
ма вишњи на неби видив ме, право дим,
узет ме ктје себи, да му рај уљудим.
Тад у плачу оста свит како кад суначце
од земље буде однит зимњи дан свое личце;
и за плач од свита утјешит вишњи згар
за Фиору од цвита створи му ови дар.
