2420
Пјевање XIII
Свак умуко бјеше веће,
I муцања сред велика
Справљаше се згоди и смеће
Слушат града Дубровника.
Када Бунић пун крепости
Медна уста сва отвори,
I овакој у горкости
Узе паши да говори:
Заповиедаш, господине,
Да болести понављамо
Умирати ке нам ћине
Кад их само промишљамо ;
Ко Дубровник наш честити
Худа 'е трешња оборила,
Ко ли га огањ страховити
Прождрје плама сред немила.
Ах! о тему говорећи
Ко, да 'е крвник још прихуди,
Неће у љутој бити смећи
I у смртнием се бољет труди!
Ну покли је жеља твоја
Нашу плачну чут' несрећу,
Засве од горка непокоја
Дух бјежи ми, јох ! почећу.
'Палмотић. 17
258 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Наш Дубровник дичаше се 'и
Над словинске све државе,
I ко соко вијаше се
Сред небеса с своје славе.
Свеколике честитости 8
Служаху га и двораху,
I на крилиех од радости
У покоју уздржаху.
Сред госпоцке све слободе 9
Блага од свуди пун богата,
Уживаше добре згоде
Драже од сребра, драже од злата.
Тер градови сви остали 10
Словинскога од језика
У његовој дици и хвали
Растијаху пуни дика;
Веселећ се да на свиту 11
Од њихова јес народа
Град честити, особиту
Кому Вишњи круну пода.
Сви краљеви љубљаху га 12
I господа свиета овега,
Тер далеко свака туга
Утјецаше свегј од њега.
Он кроз своје трговине 13
Помагаше свиета дио,
Тер далеко у крајине
Бјеше име све пронио.
I по копну и по води 14
Кроз могуће своје плави
Бјеше од страха свием народи
Свакој земљи и држави.
Али своје честитости 15
За највеће свегј држаше
Што га многој у милости
Цар Отмански миловаше.
С кием сједињен у пријазни 16
Сред покоја веселога
Не имаше вик бојазни
Од свиех краља свиета овога;
ПЈЕВАЊЕ XIII. 259
Нег у миру господећи 17
Пук владаше свој подложни,
Настојући да га у срећи
Вриежи и гоји мир узмножни.
Уживаше срећно тако 18
У пријазни свега свиета,
Тер имајућ добро свако
Бјеше осново дуга љета.
Када злоба чести прике 19
Не могући већ подниети
Честитости да толике
Находе се на сем свиети ;
Хтећи срећне те висине 20
С неба од славе врћи доли,
У несрећне у дубине
Да их сатре вај охоли:
Заедно звиездам немилима 21
Оружа се и подиже,
Да опацием начинима
Град праведни сатарише;
Тер у срце свакој гори 22
Нашој хридној у држави
Силне вихре све сатвори
I проћ њему на бој справи;
Нека буду раскинути 23
I развалит тврдо стиење,
I кроз чемер худи и љути
Пролит градом згар камење.
Света бјеше јур недјеља 24
С велициема дошла пости
Кад нашега Спаситеља
Смрт плачемо у жалости;
I у сриеду славно у виеће 25
Господа се сва купјаху,
Кад крвницим све највеће . ,
Кривине се дариваху ;
Из ненадке кад страшиво ;т 26
Ето земља играт узе,
I камење лећет живо,
Чим све грагје ваљаху се.
260 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Скрипа од дрва, бука од стиења 27
До небеса гром уздиже,
Гдје зла трешња без смиљења
Хрли да све сатарише.
Стрме горе и главице 28
Чим се у млину ту мељаху,
На прилику поплавице
Страшне куће страшно ораху;
А у густом црну облаку 29
Чим све уједно паде и сруши,
Сунце сакри своју зраку
I све од свуди прах задуши.
Свак зачугјен запани се 30
Не знајући да се тресе
Ну несвјесно чим чуди се
Чудно ударен изнагје се.
Неко миле сред пернице 31
У медением целовима
Драгој љуби грлећ лица
Изненади пораз прима.
Неко мртву и убјену 32
Њу на очи своје пази
Тер кроз кућу разорену
Једва надвор сам излази ;
Неко уза њу плачан стоји 33
Видећи је пуну рана,
Тер је помоћ' ту настоји
Гдје је жива укопана;
Неко бјежи, и назада 34
Од страха се не обзире,
Ко мегју њим да никада
Веза не би драге вире.
Али трешња немилосна 35
Јур васколик град развали,
Дубровник се тер не позна
Нег што му су твргје остали.
Цркве и двори свиколици 36
Ки се грагјом к небу успеше
У високој својој дици
Сад сатрени по тлех леже ;
ПЈЕВАЊЕ Xм. 261
Тер зла уредба и немила 37
У тренуће једно од очи
Дажде учини горка цвила,
Неизбројне смрти учини.
Поби уједно звиери и људи, 38
Дјецу, оце и матере,
Тер изрига љуто свуди
Немилосне све чемере.
Риеке од крви од свуд створи 39
Из камења да извиру,
Све порази, све умори,
Смртно смете сваку виру.
Неко бјежећ смрт находи, 40
Неко сједећ смрт утјече ;
Свакому се своја згоди
Кому звиезда згар нарече.
Неко бјежећ од камења 41
У камењу гроб га срета,
Тер покривен тврда од стиења
Сва несрећна врши љета.
Ах! колико нам племића 42
Црква главна љуто поби!
У сузами тега цича
Живи ками пукнуо би.
Што ли риет ћу на ине стране 48
Што се згоди свега од пука,
Гдје смрт дава љуте ране,
Гдје свак цвили, јауће и хука.
Вигјаху се гдје телеса 44
Мртва леже по све краје,
I свегј земља ка се стреса
Гдје свуд чини смртне ваје.
Овди главе без мождани, 45
Онди бјеху све стучене,
Овди руке на пољани,
Онди ноге измрвљене.
Прилике се не познају, 46
Све смрт љута тако смрви,
Још савише гдје лежаху
У језеру своје крви.
262 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Бјеше од прије неко издахо, 47
Неко стопрв издисаше,
Неко рањен љуто и плахо
Под стјењем се извијаше.
Неко трепти, неко јауче, 48
Неко у помоћ друзиех моли
Да му тешке мире стуче,
Да се како жив измоли.
Али од страха, ко 'е жив, бјежи, 49
Гдје се свак час љуто тресе,
I у тузи се тој потежи
Да прие надвор главу изнесе.
Ћачко и мајка дјецу оставља, 50
Дјеца миле родитеље,
Свога војна заборавља
Вјерна љуби, ка га жеље.
Приатељи се не познаду 51
Гдје свак бјежи изван града,
Све је у тузи, све је у јаду
Гдје камење свегјер пада.
У поштеној својој дици 52
Скачу и бјеже дикле драге,
Кж су биле у перници
I нашле се тако наге.
Хаљина их не покрива, 53
У камењу ка је остала,
Дјевички им срам одива
Љепос к& је помрћала.
Кнез велики глава од града 54
У камењу стучен стоји;
Није у јаду сад ко влада
Није слушати ко настоји.
Ки су живи од господе 55
Изван себе тако остају
Да чим надвор бјеже и ходе
Куд ће бјежат још не знају.
Све је у себи смећа смела, 56
Све је дошло на скончање,
Гдје све трешња зла самјела
Гје је дошло све на мање.
ПЈЕВАЊЕ XIII. 263
Мнози опета здрави у путу 57
Мртви од страха кориепе се,
Гдје у начину толи љуту
Још се земља страшно тресе.
Мнози ничием не рањени 58
Него само врлием страном,
Мразни, ледни, и камени
Једнием тужнием мру уздахом.
Од свуда се у дубини 59
Разорениех из гомила
Страховитој у врлини
чују гласи пуни цвила.
Од свуда се вика чује 60
Од свуда се помоћ пита,
Свак бугари, свак болује,
Свак у страху свом махнита.
Љубежљиве ни'е милости 61
Ни љубави врх никога,
Свак је поман у жалости
Врх живота само свога.
Свак свакога худо оставља 62
На друзиех се не обзире,
I у свиести се не уставља
Ни од љубави ни од вире.
Исприд трешње страшне у страху 63
Све ту бјежи и крши се,
I у начину хрлу и плаху
Утећ надвор потежи се.
Тако и звиери у дубрави 64
У несвиесном тиеку бјеже,
Ако чују љути лави
Да срдити гдјегод реже;
Стрмоглав се оре и скачу 65
1 крију се са све стране,
Нека у спилу, нека у драчу,
Само за утећ смртне ране.
Ах! проклета љута смрти 66
Могућа ли у час јеси
Страхом љубав Сву сатрти
Од најдражиех под небеси.
264 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Усред тмина тве невоље 67
Мрчи свиетли дан од свиести,
Да се не зна што је боље
Ни утећи, ни сусрести.
Срце умрло без памети 68
С тебе лиепо вазда остаје
Да не види ни куд лети,
Ни куд ходи, ни куд стаје.
С тебе жеље по тлех леже, 69
Није хтјења ке их влада,
Саме ноге брзе бјеше
I не знаду куд ће тада.
Празно 'е срце с тебе остало, 70
I у срцу срца није,
Паче и срце још је испало
Страх од свуди шИО га бије.
Тер ни'е чудо да љубави 71
Свјетовне се остављају,
Ако се исти Бог остави
При срамотну већкрат вају.
Ах! тако је, Бог човјека 72
Хтје разумом оружати ;
Али га опет страха приека
У звиер плаху вазда обрати.
За то овако без обзира 73
Страшне од трешње свак утјече,
Ни за мало нема мира
Да ни „с Богом" дразием рече.
Али наше зле несреће 74
У овиех тугах не свршише,
Нег' зло опета веле веће
С горием јадом објавише.
Разорене ове куће 75
Изметати плахо узеше
Силне пламе и горуће
С чием се у кратко вас град ждеше.
Ах! како то би страшиво 76
Загледати свием очима,
Гдје камење пуца живо
У жеравам огњенима.
в
ПЈЕВАЊЕ XIII. 265
С четр' краја огањ спрва 77
Тихо у себи заврже се,
Али доста бивши дрва
У час плахо разгорје се;
Тере узе своју силу 78
Узмнажати на све стране
I охолас кроз немилу
Љуто учини да све плане.
Овди у диму црне слике 79
Страховито пустио је
Како од крви све језике
I гуруће пламе своје.
Пут небеса онди лети 80
I измеће главње огњене
Тере силом својом приети
Жећ' не дрва, нег' и стиене.
На све стране прашти и гори 81
Љес, и тврдо још камење,
I ке трешња не обори
То сатира огањ стиење.
Силни вихар, ки тад скочи, 82
Пламе огњене љуто узмножи,
Тер немилој у жестоћи
Вас Дубровник на огањ сложи.
Риеке теку сребра и злата 83
Киех најпосље огањ ждере,
Гину блага сва богата,
Плам опали све бисере.
Свиона руха изгорјеше, 84
Истри еска се драги ками,
Силм огањ све пожеже
Охолиема својием плами.
Сред жераве тако живе 85
Згори љети у плам врли
Суха слама по сред њиве
Сјевер у њу кад запили.
Тако и силна поплавица 86
Орећи се стрмо с горе
Што сахити врх литица
Крши и вуче све у море.
266 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Дубља скубе и кориепи 87
I дубраве циеле издира,
Кроз коловрат тере слиепи
Ваља куће и сатира.
Села сноси, поља ждере, 88
Земљу блатом сву поклопи,
Паче охоле кроз чемере
Све што живо нагје утопи.
Ах! тако се, да ну и горе 89
У нашему граду згоди
Гдје на огњу живи горе,
Гдје плам ждере што находи.
Дубровник се учинио 90
Како једна пећ горућа
I у себи је опустио
I без пука и без кућа.
Паче у плачу страшан тако 91
I у огњу ту види се
Да би реко живи пако
Да у њему находи се.
На ове згоде море у чуду 92
Тја успрегну с плачна краја,
Гдје све у огњу гори худу
Гдје 'е све пуно смрти и ваја.
I гиздаве морске виле 93
Ке по мору словинскому
Извогјаху танце миле
На част граду честитому ;
Видећ како сатира се 94
Сред висоциех својиех двора,
Скубућ' своје златне власе
Утекоше друга у мора ;
Залећ' тугу мила града 95
Гдје овакој у жалости
Немилосном трешњом пада
У госпоцкој свој свјетлости;
I гдје у њему веће згара 96
У начину страховиту
Сваколика слава стара
Ком славјаше свуд по свиту.
в
ПЈЕВАЊЕ XIII. 267
Ах! тако се, господине, 97
Ова жалост нами згоди
Свеколике ка врлине
Врлиноме свом натходи.
Али вајмех! ни у тему 98
Наша зла чес још не сврши
Него ли у злу у горему
Узе свршно да нас скрши.
Ер к6 из града утекосмо 99
Гдје се страшна туга вигје,
1 далеко отидосмо
Тер се од страха свак разигје;
На град празан и пуст тако 100
Зли сусједи нурипише,
Тер га худо и опако
Врх зла свега попљенише.
Које благо изнагјоше 101
Божијема у црквнми!
Ах! и нехтје, вишњи Боже,
Свиех сажеци живием плами.
Крадоше они, и без страха 102
Зло чинише ту свакоје,
Засве да ори трешња плаха
I огањ каже силе своје.
Тер гдје од града бјеху врата 103
Обдан и обноћ отворена
Многа сребра многа злата
Бјеше ласно покрадена.
I тако би веле дана 104
Још по њему они крали,
Свиес племићим нег' би дана
Кл пиид градом бјеху остали;
Истјерат их тер чинише 105
I сва врата да затворе,
Само једна оставише
Куд се улазит у град море.
Али нико не улази 106
Ни уњ смије веће уљести,
Нег' далеко огањ пази
I страши се у несвиести.
268 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-
Огањ, који до небеса 107
Пламе огњене све измеће,
Чим се свегјер земља стреса
I да стане јоштер неће.
Мало племић' ту прид градом 108
Из парнице бјеше остало
Страховитием када јадом
Све се бјеше исприпало.
Мегју којием од владања 109
Три старца се нахогјаху,
Ки у плачу добра уфања
Свипм осталием подаваху.
Два Басеља, и с њим' заедно 110
Још Гјамањић племенити,
Ки узеше свиесно и вриедно
У тој тузи господити.
I да они још немило 111
Бјеху утекли, кад град паде,
Љуто би се зло згодило,
Већ наш не би био никаде.
Лав морски би освојио 112
Прасне мире пуста врата
I не би их вик пустио
Веће охолиех из ноката.
Али старци ови осташе 113
Видећ гдје су изгубљени,
Чим старост им зла не даше
Поћ' ни могу бит у цјени.
А Гјамањић још савише 114
Ер му учини чес немила
С љуте трешње да уздише
Ка га бјеше поразила;
Сина старац и унуке 115
Изгубио бјеше у кући,
Тим ћутјаше смртне муке
Слободит их жељно иштући.
Тере заман у свој свиести 116
На несрећу своју жали
Ер они час у злој чести
Они бјеху мртви пали.
ПЈЕВАЊЕ XIII. 269
Ну ходећи у тој жељи 117
I ронећи грозне сузе,
За зачуват град с Басељи
Зговарат се мудро узе.
С којием заедно ту мислећи 118
Како ће се моћ' оприети
Немилосној злој несрећи
Којием путом, кием ли свјети;
Разабраше свом мудрости 119
Да начина ни'е другога
Него с многом храбрености
Чувати се од свакога.
Тием писаше да најбрже 120
Сви кнезови догју здвора, •
Прие него се зло заврже,
I доћ буду на град с мора.
I наредбе даше њима 121
Војске купит на све стране,
Нека бојнием јунацима
У свакој се згоди обране.
Али од прије бивши у граду 122
Одвргли се сви бојници
I опако да град краду
Ставили се свиколици;
I ови други ко догјоше 123
Небајућ се ниедне власти
Непослушно отидоше
Гусароват, плиенит, красти.
Тием одлука опет боља 124
Би дома их свиех послати,
А сред плачниех тиех невоља,
Ко се може, град чувати.
Ну чување ке могаше 125
У такому граду бити,
Гдје те нико не слушаше,
Гдје свак хоће свевољити?
Витезови гдје невјерни 126
Сто крат маче подирају,
Да исјеку прем чемерни
Сву господу, ка владају?
'
270 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-•
I заисто би учинили 127
Ту немилос без начина,
Да не бјеху се уклонили
У сред тврда Леверина.
Гдје одлучише темељито 128
Веће од толе не утећи,
Засве земља страховито
Још страшаше свегј трептећи.
Ахл проклети издијници, 129
Ово ли смо дочекали
Да по вашој ми десници
На тле бисмо мртви пали?
Да по вашој злој врлини 130
Узбудемо погинути,
Што нам трешња не учини
Ни немили удес љути ?
Ах! што мртви не падосте 131
У невјерној такој згоди,
Кад смионо замахосте
Према вашој ви господи?
Зарад киех вам разлог бјеше 132
Сто живота изгубити,
Гдје вас хране, гдје вас вриеже,
Гдје сте живи с њих на свити.
Али и та би невјера, 133
I то нам се згодило је,
Ер чес хоће да истјера
I у тему гњеве своје.
Ну с проклета тога узрока 134
Нарипише на нас веће
Сваколика зла жестока,
Грабше, плиени, јади, и смеће
I послух нам вас дигну се 135
Ер никога веће не би
Ко нашему госпоцтву се
Вјерна указа срца у себи.
Тием племићи, нека у труди 136
Тацием се разговоре,
Покупише ода свуди
Свега пука свјете и зборе.
ПЈЕВАЊЕ XIII. 271
Тер зборише с њима заедно 137
Како ће се унаприеда
Моћ' владати добро и вриедно
Свевољити да се неда.
Они они час изабиру 138
Дванаес племић' мефзју њима,
I дају им своју виру
С овацијем законима:
Да су вољни господећи 139
Кроз праведне своје суде
Чинит сваком главу одсјећи
Ко их слушат не хтјебуде.
А у то и кнез од Ластова 140
С веома вриедним војеводом
Чету посла витезова
Ки догјоше с добром згодом;
Ер будући сви јунаци 141
А нада све многе вјере,
Узтегнути бјеше јаци
Непослушне све чемере.
Тер у послух повратише 142
I остале све бојнике,
Ки од прије свевољаше
С охолости своје прике.
У толико чим се у тузи 143
За град чуват ова чине,
Бјеху утекли мнози друзи
У Латинске покрајине ;
Просуо се ер глас бјеше 144
Да гусари на пљен ходе,
Тием несвиесно свак побјеже
За не чекат таке згоде.
I ми исти, и свак с нами 145
Љутој сметен у несрећи
Засве с мртвием у сузами
Справљаше се тамо утећи.
Нег Гјамањић племић вриедни 146
Узе плакат и викати:
Толи, како људи ниедни,
Мили ћемо град издати?
272 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Толи у страху худу тако 147
Утећемо осљепљени,
Да по свиету свуд опако
Узбудемо прикорени?
Ко страшиве да смо жене 148
Оставили град честити,
Град од праве кије цјене
I госпоцтва свуд по свити?
Ах! сви погј'те, сам ја оди 149
Према смећам сад остаћу,
Гдје ме мати моја роди
Ту се драго укопаћу.
Указати хоћу свиету, 150
Засве старос крв следи ми,
Да имам душу племениту
Вруће свиести у тој зими. —
Старац ови бјеше веће 151
Лиепо у доба зрелиех лита,
Кад најбоље и највеће
Разумом се свим дохита ;
Госпоцкога по сред лица 152
Такој милој у старости
Прољећна му још ружица
Смјејаше се у радости.
А. бради му у сњежаној 153
Којоме се ресијаше
У бјелоћи изабраној
Лиер прибиели цаптијаше.
Господита лиепа стаса, 154
Ведра чела, пун милине,
Благе чуди, свиетла образа,
Вигјаше се над све ине
Тер такога сред живота 155
Чињаше га свием угодна
Разум, крепос, и доброта
I госпоцка риеч слободна.
Рад чеса се у владању 156
Бјеше могућ учинио,
I у мудром се свому знању
До небеса узвисио;
ПЈЕВАЊЕ XIII., 273
Да свегј први с добром згодом 157
Господиаше град рогјени,
Примјери, чувен прид господом,
1^ у великој држан циени.
Вриедна старца овакога 158
Послушати би нам ласно
Да из града госпоцкога
Не утечемо безобрасно.
Тием ступаје устависмо 159
За већ нигдје не ходити,
Нег' ли ставно одлучисмо
У љубљеном граду умрити.
Ну црковни наш владика 160
Исприпаден у памети,
Ки је од града Дубровника
Од свиех душа пастир свети,
Таке одлуке нехтје чути; 161
Него нашиех из крајина
Хотје у плави побјегнути
С колудрицам пут Јакина.
Којиех засве ту примише 162
У љубави складна мира,
I поштено затворише
Сред изврсна манастира ;
Нам од смеће би свакако 163
Свеколико то чињење, •
Ер хтијасмо да никако
Тад не слиеди њих диељење.
Наше ово су сестре, и кћери, 164
I родице све љубљене,
Ке у насој светој вјери
Вишњему су посвећени.
Умрлога вик човиека 165
Оне у ничем не познају,
Него дворе вјереника
Ки краљује гори у рају.
Тер највеће све радости 166
I све дике изнаходе
Мегју бичи, мегју пости,
I припросте што свегј ходе.
(Палмотић. 18 р
274 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
"\
Прие него се град обори 167
I у дневи и у ноћи
Стану љутој у покори
За испросити рајске моћи ;
I никада не исхогјаху 168
Из висоциех тврдиех мира,
Нег вишњега свегј мољаху
Усред својиек манастира;
Живућ многој у светињи 169
У начину љубежљиву
Ко да дивљој у пустињи
Али у пустој гори живу.
Тер честитост наша права 170
I сва дика бјеше у њима
Гдје с неумрлиех својиех слава
Сјаху зрачим сунчанима.
Тием ну смисли каква мука 171
Жалосно нам срце прогје,
Ер до тугјиех тада рука
То све благо наше догје,
Миле и драге редовнице 172
Драже од истиех нами очи,
Без киех нам је мркло лице
Свиетла сунца од источи;
Које и сада тамо стоје 173
Инострану још у граду,
Тер кроз горке непокоје
Сметају нас свегј у јаду.
Ах I о туго љута наша, 174
Зла несрећа у тој згоди
Све несреће нами узмнажа,
I жалости све натходи.
Али што ћу заглушати 175
Тебе оваком ја болести,
I веће ти сповиедати
Све невоље наше чести?
Ако, да имам сто језика 176
I сто уста на сем свиети,
Туге и зла оволика
Не би мого вику изриети.
ПЈЕВАЊЕ XIII. 275
До§та ти ово само буди 177
Да на свиету не би смеће
Која кроз свој чемер худи
Не узмножи нам све несреће.
Много дана гладовасмо 178
Бојасмо се и страшисмо,
Смрт прид очим свегј гледасмо,
Све што имасмо изгубисмо ;
Град, рогјаке, благо и злато 179
I сву славу нашиех дика,
I с тием биће још богато
КС мегју нам бјеше од вика.
Тер смо сада сви остали 180
Лачни, голи и убози,
I на ништа тако пали
Да од глада гину мнози.
Али вајмех! врх тиех туга, 181
Киех жесточ нам срце прогје,
Немилосна жалост друга
Да нас смета јоштер догје.
Много бојниех корабаља 182
Дужд млетачки посилаше,
Да нам узме град, и ваља,
Кл тад бјеше пуст без страже.
I гјенеро догје у вриме 183
Страшни огањ кад се угаси
Да својиема бојнициме
I с војштаним у њ улази.
Ну не изиде ко циењању 184
Непријатељи худи од више,
Ер нам памет даше у страху,
I у тузи нас пробудише.
Сви племићи, кидо тада 185
Бјеху свуда распршани,
На потребе родна града
Дотрчаше оружани;
Тере војске са свиех страна 186
Заедно собом доведоше,
Нека у њима буде обрана
Да сачуват град се може.
'
276 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
"
I видећи гдје се веће 187
Силни огањ угасио,
Ки цјећ наше, бјеше смеће
Мјесец дана свегј горио;
Уведоше те бојнике 188
У њ унутра, и врх мира
Изредише свеколике
Да град пазе с многа обзира;
Нека Млеци, ако ударе 189
Кроз све силе несмиљене, ;
Нагју да су њих приваре
Од нас помњом привигјене.
Али они, ко видјеше 190
Да им ни'е моћ' града узети,
Силити се с нам не хтјеше
За не указат зле памети.
Нег' с корабљам својим сташе 191
У Груж лиепе посред луке,
I на добре с нами искаше
Испунити све одлуке.
Ну видећи да никако 192
Привратит нас ту не могу,
Ни вухвујућ с нами тако,
Ни кроз силу своју многу ;
Чекајући ту су остали 193
За изнаћи кжгод згоде
Гдје бисмо се њим придали,
I јоштер се ту находе.
Али их се не бојимо 194
Са свием тезием корабљами,
Само немој да видимо
Ваше оружје према нами.
Ер кад би се то згодило, 195
За не бити с вами у смећи,
Триеба би нам тада било
Из драгога града утећи.
Што држимо да никада 196
Цар неће нам ућинити,
Нег' да ће нас горка од јада
Свфим милости слободити.
ПЈЕВАЊЕ XIII. 277
иЧуо си, мили господине, 197
Плача и ваја сред велика
Све несреће и горчине
Тужна града Дубровника;
Казасмо ти све невоље 198
Ко га убише страховито,
Остало је теби боље
Нег' истиема нама очито. '..•
Тием друго ми не остаје : •- 199
Нег' молити тву доброту
Да се смилиш на ове ваје
Дочим још смо у животу ;
I прид царем могучиме 200
Да помоћник будеш нами,
Да с одлукам милосниме
Поможе нас у тугами;
Ер његова власт честита 201
Оживљет нас сама може
Гдје зла овака страховита
Смртно свиест нам саметоше.
I он може сам на свити 202
У могућтву славне дике
Наш Дубровник сахранити,
Или смакнут за све вике.
