2420
Пјевање VIII
Бјеху у граду одахнули
Дубровачка тад господа,
Из Конавли бивши чули
Да их мину худа згода.
Надаху се с бојном моћи,
Ку је паша приправио,
На Дубровник да ће доћи,
Како бјеше намислио.
Али справе те видећи
Гдје се од града одвратише,
У жестокој својој смећи
На пола се самирише.
Још их само смутња смета,
Засве с миром војска сташе,
Бојне мисли да се опета
Повратиле не би у паше ;
Видећи га пун привара
Гдје се у огњу гњеван пржи
I гдје у Новом поклисара
Затворена за то држи.
Тием хотећи, да чувају
Влас госпоцке све слободе,
С Млецима се зговарају
Да из Гружа још не ходе;
144 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Него мисли да пашине 7
Помно буду ту прежати,
На његове да хитрине
Узбуду се одрвати.
У толико поскупили 8
Бивши харач силном цару,"
I дарове приправили,
За обичај вршит стару;
Нека виде сред те смеће, 9
Заповиеди ке су с врата
Хоће ли се искат веће
Триста врећа сребра и злата ;
Поклисаром дан рекоше 10
Кад се имају одиелити,
Да се уредно сваки може
За путоват приправити.
Један од њих вјерен бјеше 11
За Јелинду лиепу вилу,
Ка му огњено срце ужеже
Кроз љепоту своју милу.
Заљубили бјеху се оба 12
Чудном згодом у љубави
У сред здрелиех своијех доба,
Кад их ставно љубав страви.
Тер мегју њим складно од веће 13
Ту се лиепа вјера роди,
Засве горке кроз несреће
С киех се објема цвилит згоди ;
Бивши им се љута и прика 14
Чес у свему догодила,
Када трешња ту велика
Вас град бјеше разорила.
ЦЈ ком' распу она изгуби 15
Војна и малу дјевојчицу;
А он драгу своју љуби
I све дјеце четверицу.
У сред које зле жалости 16
Оба бјеху намислили
Трајат данке све младости
Садружени с вјечни ем цвили;
ПЈЕВАЊЕ вни. 145
.1 у самству већ без друга 17
Сва провести своја љета
У црнилу пуну труда,
I сред јада вјековита;
Али вишњи ки одреди 18
Својиех суда у дубини
Да све инако буде и слиеди,
Ту мегју њим вјеру учини.
Ер Јелинди посла војна 19
Да се објавит ноћно буде,
С том наредбом, да достојна
Друга узме да је бљуде;
Друга, у град који тада 20
Враћаше се благ и мио
Из лиепога Цариграда
Гдје поклисар бјеше био;
С њим, рече јој, срећа твоја 21
Племенита има бити,
Да ћеш тако сред покоја
Дуго љета ти живити ;
А да мрклом у црнилу 22
Плачна будеш остат веће,
Кроз таку би чес немилу
Оцкрнила моје среће.
Засве у двору небескому 23
Да су добра свегј весела,
У срцу би тезием мому
Све блаженство тезием смела.
. Срећне душе, ке су у рају, 24
У покоју славну и свету,
Дразиех добра уживају,
Киех љубише прие на свиету.
За то ја сам у вишњега 25 '
Испросио доћи к теби,
Ер те љубим врху свега
Драго и згара сада с неби;
Тере држим за највише 26
Мж блажене честитости,
Срце твоје да не уздише,
Нег' да свегј си у радости. , ,
Валмотић. 10
146 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Овако је он углави, 27
Пак од огња рајскјех дика
У срце јој искру стави
За новога вјереника.
I бивши је веће справну 28
Учинио за те вире,
У државу вишњу славну
Погје уживат вјечне мире.
А Јелинда пољубљена 29
У срцу се тад изнагје
Како да је снмирена,
Кроз. пожуде лиепе и слагје.
Тер чекати нагло поче 30
Вјереника жугјенога,
Да, ко звиезде њој узроче,
За војна га узме свога.
На исти начин Јаки миру 3ф
Вишњи учини таке згоди.
За ову скиопит складну виру
Ка с небеса њему ходи.
Поклисар се он враћаше 32
С царскиех врата, и весело
К свому дому путоваше,
Не бивши га ништа смело ;
Кад Пазару у Новому 33
Зачу од трешње худе гласе,
Што га у срцу рани свому,
Да жестоко ту сконча се.
I не знајућ што се чини 34
Од придраге своје љуби,
Хотијаше у врлини
Сама себе да погуби.
Али опета уфајући 36
Да је с дјецом жива остала,
Устави се, чекајући
За обазнат све до мала.
Пачек прије да развиди, 36
Је ли који удес љути,
Без крзмања уапииед слиди
I најпркчим лети пути.
ПЈЕВАЊЕ Вм. 147
Бјеше из Фоче с те невоље 37
Књигоношу отправио,
У тој смећи да би боље
Свеколико разчутио.
Ки бивши га у заврати 38
Опет срио крај Билеће,
Лаживе му сповиедати
Измишљене узе среће.
Велећи му : господине,
Два синка ти јесу жива, 39
Од чељади твоје ине
Не умием гласа дат лажива.
Овако му говораше, 40
Ере таке из приваре
За истину се он надаше
Ту примити лиепе даре.
Ну Јакимир прошти како 41
Лис Бунића љубљенога,
Кл му исписо све инако
Бјеше удеса више тога ;
У себи се ожалости, 42
Тер га израни болес врла,
Видећ с многом немилости
Гдје му кућа сва се стрла.
Тием жалећи драге своје 43
Горком смрти порушене,
Смртне ћути непокоје
I немире свием пакљене.
Грознием сузам' облиева се, 44
Јауче, плаче, и уздише,
I несвиесно скончава се
Иштућ да се сатарише.
I заисто би мноштво рана 45
Себи подо тега пута,
Да од вриеднога драгомана
Не би устављен од зла љута.
Али засве да злу прику 46
Лиека веће не находи,
Потежи се к Дубровнику
Још уфајућ добре згоди.
148 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Мнозиех живиех чуо бјеше 47
Да су из стиена извадили,
Киех од прије мртве рјеше,
Закопани ер су били.
Четврта га зора сведе 48
• Дубровачке ту прид мире,
Гдје, ко праве чу бесједе,
Већма узмножи све немире.
Рогјаци га дочекаше . 49
I придраги знанци у труду,
Ки му с плачем ту казаше
Својиех драгиех згоду хтиду.
У град отит' не даше му, 50
Ер дом тад му копајући
Жену и дјецу нагјоше му
У сатреној мртвиех кући.
Тием их љутој у жалости 51
Укопаше посред гроба,
Мајку лиепе сред младости,
Дјецу првиех још сред доба.
Али како те несреће 62
Ту Јакимир тужни зачу,
Запани се с таке смеће
Вас у сузах и у плачу.
I рогјаци чим му бране 63
Сама себе да умори, 'и:•"' "
Подносећи смртне ране
Узе овако да говори :
Јаох I ко ми ће овди дати 54
Еиеке од суза и од цвила,
Да те будем ја плакати,
Љубовнице моја мила?
Ко ли ми ће смрт дониети 55
У овим љутим непокоји,
Да ми 'е без вас не живјети,
Драге кћерце, синци моји?
Весело се враћах к вами, 56
Вас уживат моју дику,
А сад грознием у сузами
Цвилим рашу згоду прику ;
ПЈЕВАЊЕ VIII. 149
Тер у мјесто од радости, 57
А за вјечне јаде и труде,
Мили ћаћко -у жалости
Догје копат да вас буде.
Ну како ћу, душо моја, 58
Управ тебе ја жалити? *
Смртна и горка жалос која
Мој' ће тузи слична бити ?
Али милу тву љепоту 59
Уздисат ћу и тве дике,
Али рајску тву доброту,
Нигдје не би кој' прилике ?
Али ер ми си мајка мила 60
У немилом непокоју
С собом у гроб, јаох ! понила
Мили пород, дјецу моју?
Јаох ! тешке су моје чести ! 61
Ах ! љути су јади моји 1
Ни'е прилике мој' болести.
Смртни су ово непокоји.
I још живем ? и још мене 62
Смрт опака, јаох ! не мори ?
Срце ми је, јаох 1 од стиене
Сад ако се не раствори.
Пустите ме, јаох! пустите, 63
0 рогјаци моји мили,
Да ме смеће вјековите
У смртној ме скрате сили.
Пустите ме овди од труда 64
Да ми 'е прси сад пробити,
Кад не може болес худа
Јаох ! сама ме уморити.
Није живјет мени, није, 65
Овакому у животу,
Гроб студени гдје ми крије
Уздисану, јаох! љепоту;
Гдје мој пород, драго уфање 66
Од живота свега мога,
Догје мени сад на мање,
Јаох ! с удеса немилога
ИСО ДУБРОВНИК ПОНОТЉЕХ
Гдје мж добро свеколико 67
I сва слава моја сврши,
Гдје ми овако худо и прико
Зла несрећа живот скрши.
У труду се жестокому 68
Чес овнка, ах ! о Боже,
У животу умрлому
Подниет заисто знам не може.
Још хтијаше риет наприеда 69
Нарицајућ горке јаде,
Нег' му изгину ту бесједа,
К земљи ница тере паде.
Али ончас прискочише 70
Сви, ки бјеху полак њега,
Тер га лиецим' повратише
Да не издахне од зла тега.
Јер бијаше блиед у лицу 71
I пун смртне зле врлине,
Ставише га у ложницу
Да изморен ту почине.
Гдје га трудна дрием ухвати, 72
Бивши и ноћне у то сјени
Сан дошле му узмнажати
Кроз драг начин и љувени.
У сну ето к њем доходи 7.С
Љубовница драга и мила,
I уза се пород води,
Који бјеше ш њим родила.
Дрази синци, кћерце избране, 74
Весело је сви друЖХху,
Тер у зраку рајске стране
Свиколици сунцем сјаху.
' Она к њему ступи ближе, 75
Говорити тер му узе :
Чему срце тве уздише ?
Што су цјећ нас таке сузе ?
Ако нами не завидиш 76
Ово биће свием блажено,
Ни'е потребно ту да блидиш,
Ни да 'е добро твш сметено.
.
ПЈЕВАЊЕ ТО!. 151
Гдје је памет тва висока 77
С ком опћаше говорити,
Да с ниеднога вику узрока
Ни'е се разлог изгубити ;
I да ствари ове умрле 78
Таште и ништа јесу у себи ;
А сад вигју смеће врле
Гдје свиес дижу лудо теби.
Мени вишњи тако осуди, 79
Ки ме узе к свому рају.
Да ма душа за те иструди,
I да друзи те уживају;
Тер сам пошла, откле вику 80
Ту не бих се повратила,
Ни ову рајску славу и дику
С ниеднием добром промиенила.
Али ако ме живу изгуби, 81
Хоћу да ти жалос мине,
Да опет узмеш за тву љуби
Ка узноси моје име.
Тако 'е с неба одрегјено 62
Да Јелинда буде друга
Слатко добро тве љубљено,
I драг покој твојиех туга.
У љубљеном ње имену 83
Љубити ћеш исту мене.
Ка ћу у рају згар блажену
СиПЋе уживат тве љувене.
Ш њом ћеш живјет у радости 84
I у покоју честитому,
Докли старој у старости
Захвалите свиету тому.
Ми смо ти ове благосове 85
Испросили у вишњега,
Ходи тва чес гдје те зове,
Слободи се од зла тега.
Рече овако у милини 86
Пуна рајске славе миле,
Дразием синци пак ућини
Да ту ћаћка свога устриле,
152 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ки дониели собом бјеху .67
Стриеле вишње од љубави ;
Ранише га тер у смиеху
Новом жељом, ка га страви.
Тад Јакимир хрло скочи, 88
Загрлити да их може ;
Али му они исприд очи
Тај час к небу утекоше.
Тер се за тием он пробуди 89
С њеком драгом прем радости,
I привраћен у пожуди
Ко да неима зле жалости.
У срцу му љубав нова 90
Разгара се, тер знат хоће
Ка ће бити срећа ова,
Вјерит' ли се ту како ће.
Смишља која друга с неби 91
Јелинда му 'е одрегјена,
С ком- ће уживат драго у себи
Добра тако наречена.
У тој мисли мирно устаје, 92
Бивши јутро веће и зора
Кроз злаћене све" ступаје
Наресила врхе од гора. ,
Свак се чуди гдје га види 93
Привраћена веоини тако,
I гдје у лицу већ не блиди
Ни уздише толи опако.
Тер придрази пријатељи 94
С рогјацима уживају,
Ер га у другој опет жељи
Самирена угледају.
Ер га виде с бољом свиести, 95
I далеко мисли од худе,
Тер да не иште у болести
Да смрт себи подат буде.
Он се тако миран чује 96
Кроз честито ново уфање,
I у души се свој' радује
На видјено приказање.
ПЈЕВАЊЕ VIII. 153
Тер чим само ту се брине 97
Новом вјером и љубави,
За обазнат среће истине
Ке му вишњи згар објави;
Вриедна угледа редовника 98
Гдје га срета изненади,
Да му каже сваколика
I жугјену вјеру згради.
Јелинда га к њему слаше 99
Племенита у сва дила,
С вишњом вољом тер искаше
За њ да би се ту вјерила.
Она нетом бјеше чула 100
У Дубровник да он догје,
Бјеше срце све ганула
С молбнм свијем на њ да погје.
Ер хтијаше испунити 101
Одрегјене с неба одлуке,
Да се буде слободити
Од несрећне своје муке.
Тием редовник бивши од свега 102
Јакимира углавио,
I опета ту од њега
Исте згоде разумио ;
Лиепу и срећну вјеру стучи, 103
Коју вишњи згар с небеса
Прво у вољи свој' одлучи
I савеза тврдием вези.
Дубровник се вас весели 104
На честите те радости,
Гдје су удеси већ почели
Тако с милом честитости.
Тер ужива таку згоду 105
I придраге те покоје, .,
Ко да утврди сву слободу,
I госпоцко битје своје.
Ну Јакимир нека буде 106
Потврдити срећну виру,
I да смири све пожуде
У честитом добру и миру ;
154 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
С благием оцем погје заедно 107
У свж нове вјеренице,
Ка дочека њега вриедно
Ш дружбом нуле све сестрице.
Ту се они заљухише 108
Прем изврсној у љубави,
I сву вјеру утврдише
Чим их драга љубав страви.
Бјеху јоштер у прољећу 109
Од младости најмилије,
Кроз жераву кад највећу
Људска срца љубав грије.
Она рајској у љепости 110
Друге своје натхогјиише ;
Он с храбрене све крепости
Славнием гласом свуд словјаше.
Она уресну кроз љепоту 111
Надсивнше сунце од неби;
Он кроз благу сву доброту
Рај носаше вас при себи.
Не бјеху се још састали 112
тЈ тврдому везу очито,
Само бјеху вјеру дали
Један другом темељито;
Тер тако се до времена 113
Складно и драго ту жељаху,
I сред плама свием поштена
С правием срцем миловаху.
Али бивши учинили 114
Јакимира поклисара,
I опета осилили
Да у силног иде цара ;
Вјереница тер избрана 115
Зачу толи тешке гласе,
Пут отманскиех тезиех страна
Да ње љубав ит' справља се.
.Бивши Чула, ко цар пита 116
Неизбројно, благо узети,
Тер пун гњева страховита
Да цјећ тега граду приети;
ПЈЕВАЊЕ VIII. 156
Размишљајућ зла толика 117
Да би заисто прво пали
"Врх ње драга вјереника
Од кога би злато искали ;
Плачна у вајн уздисаше 118
I жестокој у болести
Тер га драга закиињаше
Да не иде у те мјести.
Прве ране још не види 119
Да јој добро зарастоше,
Тер се страши да не слиди
Што је љуто смести може.
У далецием преда пути 120
Кроз ненадно да зло које
Не би чула погинути
Уздисано добро своје;
Тер цјећ тога трудно од веће 121
У срцу се мучи свому,
Гдје се боји с те несреће
Злу кому год ненадному.
На исти начин он се опета 122
Скончаваше у животу,
Чим га жалос- љута смета
Оставити ње љепоту.
Мучно му је да се одили 123
У жестоком непокоју,
I да горко тач уцвили
Вјереницу милу своју.
Уздржи га љубав мила, 124
Силује га час и дика;
Љубав га је заробила,
Чини му се час велика.
Али нека свиетлој части 125
Поклонит се вриеднос буде,
Опире се љупкој власти,
I на слатке све разблуде.
Тер видећи у тој згоди 126
Да му ни'е се моћи скрити,
Нег' да триеба свој' господи,
Како рјеше, погодити;
136 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-
Покли вриеме веће догје 127
Да се брзо на пут диже,
У Јелинде драге погје,
За којоме плачно уздише.
Тер бивши је загрлио 128
С многом жељом и радости,
Овако је говорио
Прид љубљеном ње љепости:
Ја не умијем изриет теби, 129
Слатко добро срца мога,
Ко се сметен горко у себи
Од уреса диелим твога;
Ко. ми 'е мучно путовати, 130
I скончан сам у животу,
Гдје не уфам моћ' гледати
Божанствену тву љепоту;
Гдје ми неће драго лице 131
Обичајној у слободи
Сјат ме' звиезде и данице,
Ка ми биели дан изводи;
Без ке ми су под небеси 132
Биели данци ноћне тмине,
Цим ње сунце био дан реси
I небеске све ведрине.
Ко смрт не зна на сем свиету 133
Ти нека се диелит буде,
Ер с дјељењем смрт ће клету
Јаох! и смртне познат труде.
Које труде, ах! о Боже, 134
Ни 'е начина ни прилике
Да вјероват ико може
Ствари оваке тешке и прике.
Тер овака зла спомена 135 .
Тако љуто мене мори,
Да сам заисто од камена
Смрт ако ме не умори.
Раздиелит се с твом љубави, 136
Тебе оставит, душу моју,
Пораз је ово, душо, прави
Мом животу и покоју.
,
ПЈЕВАЊЕ ВИУ. 157
Тере познам смрт немила 137
Кроз чемерни јад приљути
Да ме с душом раздиелила
Прие нег' будем издахнути.
Ну покли је сила мени 138
У овем вају плачно мрити,
С Богом, рају мој љубљени,
Триеба ми се одиелити.
Диелит ћу се, али оди 139
Остављам ти срце моје,
Да тва љепос њим господи,
Да те двори, ма госпоје.
Да прид тобом умирући 140
У горком се ваја крати,
Ко ћу и ја уздишући
Јаохл без тебе умирати.
У несрећном мому путу, 141
Биела зора кад истече,
Подносит ћу жалос љуту,
Ер си од мене ти далеће.
Кад ли за њом сунце изиде 142
Стамнит ће ми данак биели,
Гдје мж очи не узвиде
Мога сунца зрак весели.
То ли доћи ноћ узбуде, 143
Кад свак јаде све покоји.
Тад ћу чути гдје мж труде
Узмнажају јади моји ;
Тер ћу плачне сред ложнице 144
Уздисати љуто и приеко,
Ер од драге вјеренице
Находим се јаох! далеко;
Ер ћу смишљат да цјећ мене 146
Она трпи смртне ваје,
I ње дике божанствене
Смртни немир да скончаје.
Ахл немој ми, душо мила, 146
Јада и смеће прилагати;
Доста 'е мени чес немила
Да ме овако смртно крати.
с
153 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕС
Мољу ти се слатко и драго, 147
Живота ми не сатири,
Ма разблудо, моје благо,
Нег се у срцу твому смири.
Ер кад мирно тебе оставим 148
Напола ћу оживити,
Тер с придрагом твом љубавим
Слободан ћу свуд ходити.
Толи останеш у жалости 149
До брзо ћеш, вјеруј, чути
Мене с многом немилости
Цјећа тебе издахнути.
Приста овако бесједећи; 150
А тад лиепа вјереница
Плачна у вају и у смећи
Поче грдит своја лица.
I ронећи грозне сузе 151
С љуте туге изван свиести
Говорит му ово узе,
Уздишући у болести:
Јаох ! кому ме овди остављаш, 152
Вјеренице мој љубљени,
Знаш ли да смрт сад приправљаш
С тием диељењем тужној мени?
Знаш ли да ја љубав многу 153
Носим теби, мој животу,
I живјети да не могу
Уздишући тву доброту.
Чеса уздишућ, нег' ли у себи 154
Бринући се главом твојом,
Да не догје ке зло теби
Јох ! с погубом смртном мојом.
Ја ти не бих забранила 155
Да по свиету будеш ити;
Знам госпоцка да су дила
Тугје земље походити.
I досле си веће крати 136
У те стране ти ходио,
I здрав се опет у град врати,
Близу смрти ну си био;
"
I
ПЈЕВАЊЕ VIII. 15ф
Ер те немоћ љуто обрани . 157
I доведе крај живота
Тер те у боли тој сахрани
Вишња милос и доброта.
Али овако сада поћи 158
У силника свием срдита,
Оилкли не знам хоћ' ли доћи
Гдје он ово благо пита.
Јаох! не могу нег' жалосно 159
Сред срца се мућит мога,
I)а те, вајмех ! немилосно
Не умори цјећа тога.
Отмановић силни приети 160
Блатио ако му не пошљете,
Наш Дубровник да ће узети,
I на њ послат војске клете;
I да с многом усилности 161
Све под сабљом сатрт има,
Докле охоле немилости
Буде смирит тием дјелима.
Да ну смисли срчан што ће 163
Утинити теби тада,
I погубит јаох I како ће
Главу твоју прије града.
Сам би, сам би ти за истину 163
Заплатио твојом крви
Свачиу злу чес и кривину
I под сабљом умро први.
Што прие нег' се згодит буде 164
Сад самркле очи моје,
Да не виде с чести худе
Таке горке непокоје.
Ето нико цјећа страха 165
Нехтје тамо да сад ходи,
Само тебе мисо плаха
Не знам на ке добро води;
Ке ти сунце изасјат ће 166
Мене у бризи оставити,
Ка ми срце скончават ће
Докли будем тужна умрити.
160 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ах! мољу те, ма љубави, 167
Не мори ме у злу овому,
Тве одлуке овди устави,
I не ходи к мјесту тому.
I ако је теби сила 168
Од господе учињена,
Тер не могу, душо мила,
Бит овако самирена ;
Одовле се уклонимо 169
У крајине тере друге,
Заедно живљет ми погјимо
За утећи ове туге.
Мени с тобом бит ће угодно 170
Још да будем робињица,
Уживат ћу свуд слободно
Гледајући твоја лица.
А овако без тве дике 171
Да ми царство даривају,
Живјела бих плачна у вике,
Тер у смртном пукла вају.
Још хтијаше риет наприеда, 172
Нег се тужна омрамори,
Риеч јој умре и бесједа,
Само уздасим што жамори.
Склонила је плачна лица 173
Ка јој смета јад сиони,
Тер је видјет ко љубица,
Кад на бусу свој врат склони.
I скончана смртне од силе, 174
Ка, је рања љуто од више,
Грозне од суза рони цвиле,
Јауче, плаче, и уздише.
Вјереник је гледајући 175
Гдје је таки јад сатире,
На ње уздах издишући
I он плаче и умире,
Ну би хтио и умриети, 176
Само мирна она да је,
I да тако кроз јад клети
У срцу се не скончаје.
ПЈЕВАЊЕ Вм. 161
Позледиле веле веће 177
Његове се јесу ране,
Гдје ње пази љуте смеће
Горком смрти отроване.
Тер нека је разговори, 178
I смртну јој тугу одложи,
Узе опета да говори
I да тихо ш њом разложи.
Велећи јој : ма љубави, 179
Ако нећ' ме уморити,
Грозне сузе тве устави
I ти немир огњевити ј
Тере немој с твога јада 180
У начину толи љуту,
Јох! чинити овди сада
Худе коби у овем путу.
Видиш добро да не могу 181
Не послушат мога удеса,
Скривио бих свиету и Богу
Не чут воље од небеса.
Сугјено је тако мени 182
Да ја будем пута овога
Поћ' сачуват град љубљени
Од чемера зла турскога.
Ето видиш, сви грагјани 183
Гдје ме пазе и смиерају,
Ко да мојој у обрани
Срећу своју угледају ;
Ко да виде цара силна 184
Гдје сам веће самирио.
Да не иште блага обилна,
Ко је у свиести намислио,
Знају да сам ја већ крати 185
Говорио досле с царом,
Тер да могу добро уфати
Гледајућ ме поклисаром.
I за то ме сад господа 186
Шију потребу у оваку,
Ер вјерују с добриех згода
Да ћу одвратит чес опаку.
<Палмоти6. 11
162 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Свак ме зове, свак ме моли, 187
Ити у помоћ Дубровника,
А ти сама твојом боли
У то хоћеш бит ми прика.
Ах 1 немој ми у несвиести 188
Кроз жалости тач неправе
Тлачит ове свиетле чести
I честите дике и славе.
У овако тешко доба 189
Гдје нам туга град притиште,
Нека умукне худа злоба,
Храбрено се срце иште. -
Тием пусти ме да вас свиесно 190
Или будем слободити,
Или, ако је тако удесно,
Да ми 'е цјећ вас крепко умрити.
Уфам заисто у вишњега 191
Да нам ће се смиловати,
I да нам ће од зла овега
Добру у свему сврху дати.—
Разабра се на риечи ове 192
Уцвиљена вјереница,
Још гдје слатке чу целове
С овием молбам врху лица.
Тием да драга вјереника 193
Мирна од себе на пут справи,
Туговања пусти прика
I свој горки плач устави.
I бивши се ш њим опета 194
Разговарат драже узела,
Како да је јад не смета
Поче казат да 'е весела.
Тер да љубав сву велику 195
Потврди му јачом власти,
Дарова му сву прилику
Исписану лиепом масти;
Говорећи: то спомена 196
Свегј при теби моја буди,
Да знаш, душо ми љубљена,
Да имаш драгу ка те жуди.
ПЈЕВАЊЕ Вили. 163
За уздарје дара овега 197
Златан прстен и лиеп дости
Он опета с прста свога
Диже и пода ње љепости ;
Велећи јој : драги ками 198
Како у злату сива тому,
Тако у слаткием ти жељами
У срцу ћеш сјати мому.
Тер у свакој мојој срећи 199
Бит ћеш мени по све вике
Рај и покој од свиех већи,
I сва слава праве дике.
Овако се драго од више 200
У лиеп начин и љувени
Два љубљена раздиелише,
Засве у души израњени.
Тер Јакимир тако погје 201
Од Јелинде своје миле,
Засве срце да му прогје
Смртни ударац љуте стриле.
У толико све справио 202
Бјеше и Бунић племенити,
I у брата се испросио
Да већ на пут буде ити.
Ки му лиепе благосове - 203
Бјеше подо с добром чести,
I походне још целове
С кием срећну му коб навиести.
Два племића гласовита 204
Они бјеху пуни уреса,
Дике и зрака поносита,
Ко двие звиезде од небеса.
Јоште прве из младости 205
Расли бјеху у владању
Сваке вриедне од крепости
I у свакому правом знању.
Љубљаху се толи драго, 206
Свием изврсни и могући,
Да не хтјеше ни свж благо
У очиној диелит кући ;
164 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Нег' ли у складу и у гоју, 207
Кл свегј ш њима находи се,
Настојаху срећу своју
Свакием добром да узвише.
Богољубни бјеху оба; 208
Старји вриедну љуби имаше;
Млагји из првиех јоштер доба
Дјевством вишњи рај двораше.
Пјесници оба тако знани 209
У сва мудра бјеху дјела,
Да им ловор свегј избрани
Цавтијаше врху чела.
Млагјега од њих израд мира 210
Учинише поклисара,
Да у дружби Јакимира
У силнога иде цара;
Јакимира, с кием угодно 211
Љубљаше се с благом чести,
Тер игјаше ш њим слободно
Силу отманску срцем срести.
Оба они од старина 212
Драги бјеху пријатељи,
Истиех мисли и начина,
I у свакој складни жељи.
Тием уфаше свак очито 213
Да из дружбе миле тако
Изит има племенито
Дјеловање вриедно свако.
Али бивши дошо веће 214
Дан удесни и честити,
Да у дружби благе среће
Они из града буду изити;
Скупише се сви дворани 215
Заедно с бојним јањичари,
I драгоман вриедни и знани
С редовником и с крамари;
Тере с мноштвом од путника, 216
Ки у турску земљу игјаху,
Гдје богаства прем велика
С трговинам добиваху,
ПЈЕВАЊЕ VIII. 165
Нека у многој слави и дици 217
Сву господу служе и дворе,
Отидоше свиколици
У Банића тад прид дворе.
Откли заедно ш њим опета 218
К Јакимиру иду и ходе,
Љубежљиво ки их срета
I у коби добре згоде.
Тер сви тако садружени 219
С Конала се упутише,
Гдје свакому стан љубљени
У то доба јоштер бише.
У град с Пила тихо улазе, 220
Нека из града буду изити
По закону старом, да се
На пут буду отправити.
Видјет их је чета многа, 221
Свак у лиепом језди реду
Врху коња јуначкога,
Срећу носећ у погледу.
Два племића господита 222
У тој дружби сунцем сјају,
I лица су поносита
Коње охоле чим владају.
Коње, ки су обуздани 223
Златном уздом и богатом,
Кием покровци јесу ткани
У лиеп начин сухием златом.
Јањичари пут им чине 224
У великој служби и сцјени,
I од остале све дружине
Дворени су и сљегјени;
Свионе стиеге ке ношаху 225
Два коњика у радости,
Благи вјетри раствораху
У драг начин лиепо дости.
Тер у игри те разблуде 226
Нарицаху поклисаром,
Да ће смирит сеј пожуде
Прид отманскием силнием царом.
166 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Они тако лиепо језде 227
У начину госпо-цкому,
Сјајућ како двије звиезде
Гори у пољу небескому.
Пук их срета ода свуди, 228
Снижено им тер се клања,
I свака им добра жуди,
Држећ у њим сва уфања.
Али бивши дојездили 229
Код пристоља високога,
Гдје владаоци изредили
Врх мјеста се бјеху тога;
Поклисара два снижено 280
Прид господу приступише,
Тер се с коња умиљено
Редом свјема поклонише ;
Гдје хваљением начинима 231
Примише опет свиетле части,
Чим господа даше њима
На обичајну своје области.
Ту госпоцки још дворани 232
С дворном службом њих сретоше,
Тер мегју инием изабрани
Ш њима надвор отидоше;
Дружећи их докле заедно 233
Сви на Плоче дојахаше,
Гдје они себи стање вриедно
Лиепу у двору изабраше;
Чекајући благајници 234
Ту с харачем докли догју,
Да у госпоцкој свиетлој дици
Одрегјени на пут погју.
Да прие виде с царскиех врата 235
Како че их угледати,
Гдје уз харач блага и злата,
Ке цар иште, неће дати.
Рад' чеса је свак у страху 236
Да зли силник и немили
Кроз расрџбу своју плаху
Животом их не раздили ;
,
в
ПЈЕВАЊЕ VIII. 167
I да за тием Дубровнику 237
Не уграби с малом части
Од слободе славу и дику,
I госпоцке своје власти.
