Пређи на садржај

Дубровник поновљен/Пјевање IX

Извор: Викизворник
Дубровник поновљен
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
Пјевање IX



* * *


2420

Пјевање IX

Много дана поклисари 1
На Плочами не чекаше,
Царски харач са свием хари
До брзо им ту придаше.
Благајници племенити 2
Помни у таке бјеше справе,
Да прие буду отправити
Њих цареве у државе.
Гдје ко се они упазише 3
Справни свему да су веће,
Весело се одиелише
На пут мили своје среће.
Двие стотине бојниех људи 4
За обрану град им пода,
Да их ш њима дружи свуди
Секо племић војевода; »
Ки њихово гласовито 5
То диељење да почасти,
Прослави их трјесковито
Из пушака силном власти;
I учини свеколике 6
Чете муњом да сивају,
Чим јуначке пуни дике
Бубњи охоли ударају.
170 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тако се они пут Бргата 7
Упутише у радости,
Сакрафочи суха од злата
Сиваху им у свјетлости.
А врх витиех копља стиези 8
Извијаху свуд се около,
Гдје ш њим вјетриц благ с небеси
Валовито води коло.
Пук неизбројни ки гледаше 9
Њих диељење сред весеља,
Чес итос им *згар просиаше
I драг покој од свиех жеља.
А за пут им расладити, 10
Да им добру коб нариче,
Стојан крамар гласовити
Попиевати прид њим кличе.
Он бивши се поклонио II
Славну граду Дубровнику,
Оваки је глас пустио
У весељу прем велику:
Давори ми, ахЈ давори, 12
Свиетли граде Дубровниче,
Тебе трешња не обори,
Кад овако честит ниче.
Не изгорје огањ теби 13
Племените дворе твоје,
Кад овако свјетље у себи
Ти понављаш грагје своје.
Од шта да се под небеси 14
Можеш вику ти бојати,
Од старина славан јеси,
' I славом ћеш до вјек сјати.
Мудра и знана тва господа 15
Свиетом владат свием умију,
Вишња крепост свиес им пода,
Да све знају, да све смију.
По свиету се још сповиеда 16
Твоје име свиетло толи,
Што Деспота Гјургја не да
Кад га иска цар охоли.
ПЈЕВАЊЕ IX. 171
У теби је вазда било 17
Свиетлиех краља уточиште,
Свак почива, ко тве крило
За свој покој и мир иште.
Расти свиетли граде мили, 18
Шири гране твоје плодне,
По свиету се свуд раскрили
Честитости пун слободне.
Вазда у теби рагјали се 19
Славни људи и кнезови,
I разумом дичили се
Господећи вас свиет ови.
Није у ниедној свиета страни 20
Краја, мјеста, ни државе,
Гдје се вриедни твои грагјани
Не находе пуни славе.
Свака круна свегј их проси 21
За храбрене војеводе, .
Ер их вриеднос свуд износи,
I добити ш њима ход«.
Сивај вјечној у свјетлости, 22
Свиетли граде и честити,
Тер тве срећне честитости
Не свршиле вик на свити ;
Нег' да вишњи згар ти пода 28
Да свегј будеш круна и дика
Од свиех миеста и народа
Словинскога од језика.
Поклисари вазда твоји 24
К цару Отманском отходили
I честитием у покоји
Ту примјени вазда били.
Враћали се опет к теби 25
С царскиех врата сред весеља,
Цара имајућ свегј под неби
За својега бранитеља..
Да се нико вик не нагје 26
Ко с оружјем смије смести
Честитости све најслагје
I слободне твоје чести.
172 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Даворију своју овако 27
Свршио крамар веће бјеше,
А у то јездећ они лако
На Бргат се гори успеше.
Гдје ти вечер починуше, 28
Докли опета јасна зора
У вјеначцу биеле руже
Зрак објави иза гора.
С којом заедно у радости 29
Свиколици подранише,
Тере хрло веома дости
Пут почети свој сљедише.
На десну им руку остаје 30
Стране кућа и царина,
Гдје свршива и пристаје
Дубровачка покрајина;
Под којом се доли пази 31
Лиепа Жупа жрњавица,
Коју паше море и кваси
Око хридниех свиех литица.
У државу турску улазе 32
I без страха сред слободе,
Низ Обрће с прва слазе,
К Бјелиндолу тере ходе.
К Бјелиндолу гдје њекада 33
Зли Бегсадић Омер ага
Гусарева, граби, и краде
Дубровчаном много блага;
Зашто главом плати у срнећи 34
Све кривине немилосне,
Ер га учини цар посјећи
Сејди паши тад од Босне.
Иду наприед и у густи 35
Грм улазе веће од луга,
Дубље гране гдје распусти
Врху тиесна пута дуга.
I плешући туд литице, 36
Ван најпосље изидоше
На крај риеке Требишнице
На којој се привезоше.
ПЈЕВАЊЕ IX. 173
Гдје нагјоше на Сланому 37
Обичајно падалиште,
Тер ноћише мјести у тому
Кад у мраку ноћ се стиште.
Из Сланога сјутра зором 38
Подранише и усташе,
Тер јашучи ваздан гором
К Љубомиру путоваше.
Откли опета у Билећу 39
I Црницу наприед ходе,
I за од пута не чут смећу
С дразием пјесни дни проводе.
Гацко и Врбу пројездише, 40
I Чемерно, и Сутјеску,
Плаха риека гдје крај стриже
По хриду се орећ' приеку.
У Тјентиште пак догјоше, 41
Откле из Луча кроз планину
Стрмо идући изидоше
На Фочанску риеку Дрину.
Ту пустише свуколику 42
Војску, која ш њима догје,
Да опет иду к Дубровнику,
Ер гусара страх их прогје;
Бивши у земљу дошли веће 43
Гдје бојазни ни 'е видјети,
I гдје сваке за несреће
Добру обрану могу узети.
Прико моста пак пролазе 44
I у Фочи се не обзиру,
На двор опет нег' излазе
I шаторе ту простиру.
Гдје за два дни починуше 45
Од умора толи љута,
Докли од слуга опет чуше
Да 'е справљено све за пута.
Пробуди их за тием зора 46
Дан жугјени ка доведе,
Прико врха тер од гора
К Чауичи их с дружбом сведе.
174 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
К Бољенићих ходе отоле 47
Кроз планину Ковачеву,
Вите јеле гдје се охоле
I 1а десну и на лиеву.
Пљевље, Звиездо, и Лим риеку, 48
I Приепоље још прогјоше,
I уз долину стрму њеку'
У Милошев град погјоше.
Ну на путу свратише се 49
С прва у Рашкиех калугјера,
Гдје ограде находе се
Од старога манастиера.
Лиепа црква саграгјена 50
Дивље мјесто собом реси,
Ка је именом посвећена
Згар краљици од небеси.
Отар висок њу одјева 51
Гдје Исукрст пропет сташе,
Око кога мајка дјева
С веће слика златниех сјаше.
Находе се ту телеса 52
С стране у скрињи Саве света,
А и гробнице пуне уреса
Бана од стариех јоште љета.
I краљеви вриедни и знани, 53
Ки у Босни краљеваху,
Од старине укопани
У цркви се тој вигјаху;
Која бјеше пуна дика 54
Сред уреса изабрана
Светием сликам сваколика
По свием мирим' исписана.
Ту игуман старац срете, 55
С много отаца поклисаре,
За казат им ствари свете,
I небеске миле даре.
Ки их с начином умиљением 56
С коња охолиех сви примају,
I с дворењем понижением
Цркву прид њим' отворају.
ПЈЕВАЊЕ IX. 175
У ку нетом уљезоше 57
Пјет из гласа "сташе угодна,
Да их Господ згар поможе
I Дјевица Богородна;
I да чести сред велике 58
Од истока до запада
Свиетло име сива у вике
Дубровника славна града;
Тер да у њему вазда буде 59
Мир и покој причестити,
Иза трешње да се худе
Већма буде узвисити.
За овием молбам све што 'е драже 60
У крстјанској старој вјери
Поклисарим указаше
Ти планински калугјери.
Пак бивши им у вишњега 61
Здравље и добар пут просили,
I врта их из својега
Лиепием воћем почастили ;
До коња их допратише 62
С милом дружбом сваке цјене,
Даровани гдје ту бише
Од господе те храбрене;
Ки будући им указали 63
Благодарнос свж деснице,
Сјутра су опет одјахали
У стан Штавањ у Сјенице.
У Рогатац пак сједоше 64
Гдје у дивљием тијем мјести
Дубровчана мнош нагјоше,
Ки их бјеху дошли срести.
Трговци су од Пазара, 65
I довели собом бјеху
С Дели Вуком сто пушкара,
Бандуре их бојне рјеху.
Мјесто бјеше њих послало 66
Поклисаре да чувају,
Ер се бјеше обазнало
Да гусари ту се имају.
176 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тием у Пазар заедно 5 њима 67
Витешки се упутише,
I у лиепием начинима
С прва дружбу изредише.
Нека справни јесу у путу, 68
Ако удари гусар клети,
За на сваку згоду љуту
Одрват се и оприети.
У сред војске те јахаху 69
Два племића господита,
Прид којијем пјешки игјаху
Три турчина поносита;
Ки под гусли прем велике 70
Припјеваху у глас врли
Дубровачке славе и дике,
I град увјек неумрли.
Пазар се је вас уреда 71
Диго* и усто тега цића,
Да дошашће лиепо гледа
Гласовитиех тиех племића.
Шарају се све главице 72
Гдје се жена мнош награди,
А и на пољу врх травице
Сваке врсте од чељади.
Врве дјеца, врве људи, 73
На глас славне те господе,
Све је пуно пука свуди
Гдје они језде и проходе.
Турци им се сви клањају 74
I многе им чине части,
Чим гледају и смиерају
Зрак њихове свиетле власти.
Они у Пазар тако улазе 75
Гласовити свиетлом диком,
Гдје примијењен себе пазе
С многом цјеном и великом.
Ту Дели Вук с бандурима 76
Ко до куће њих допрати,
За правијем начинима
Своју службу указати,
ПЈЕВАЊЕ IX. 177
Пушкарима свием учини 77
Да прославе њих достојно,
Трјескајући у врлини
Пушкам својием неизбројно.
Они за то дароваше 78
Дели Вука и дружину,
I за три дни ту осташе
У Пазару да почину.
Гдје судише све грагјане, 79
I мегју њим смећа доста
Исправише са све стране,
Да свак од њих смирен оста.
Ну четврта како зора 80
Зрак објави подранише,
Тер се у Бању прико гора
Од Рогозна упутише.
Иду напрјед гдје се стаје 81
Ибар риека и Ситница,
Свечан град им с десна остаје
Врх висоциех ту главица;
Сад оборен, а њекада 82
I он турском цару учини
Да поднесе много јада
Љутием војскам у врлини.
У Косово веће улазе, 83
К Вучетрњу тер хођећи
Митровицу с стране пазе
У зеленој дубља одјећи.
Уз Лаб риеку обраћају, 84
I сред поља како море
Од камена мост гледају,
Нос да 'е Бабин то говоре.
Худе бабе, којој с зуби 85
Кобиловић нос одгризе,
Кад Мурата цара уби
Тер у кућу ње сакри се;
Бивши га она указала 86
Клетием турцим у невјери,
Којиех сила бјеше устала
За јунаком у потјери.
<Па.лм.оти6. 12
178 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Гори више остајаше 87
У истом пољу зграгја од гроба
Укопана гдје стојаше
Убјенога цара утроба.
Тиело онда му с многом части 88
К Дренопољу бјеху однили,
Ко мирисне тад помасти
Бјеху унутра напунили.
Ах ! која се тиех времена 89
Бјеше туди крв пролила,
Земља костим' би скровена,
Крв све бјеше омастила.
Које славне војеводе, 90
Гласа у свему неумрла,
I ку силу од господе
Љута бјеше смрт сатрла!
I видјет се не могаше 91
Сред равнога поља тога
Нег' гдје биљег мао сташе
Од јунаштва толикога.
Вриеме крати и сатира 92
Гробље и сваку ину дику,
Глас, у слави ки се стира,
Гине, словит неће у вику.
Краљества се сатирају, 93
На скончање вас свиет хрли,
А човјек је сам у вају
Ер је створен да је умрли.
Поклисари напрјед јашу 94
I у Свјетље иду опета,
Гдје находе Бандур башу
Ки их чека с много чета.
С којием заедно ту без страха 95
Пригазише у долини
Косовницу, ка је плаха,
Кад јој вале дажд учиои.
Биеле у Цркве дојездише, 96
Пак кроз риеку кроз Топлицу
На крај други пригазише
I на поље на равницу.
ПЈЕВАЊЕ IX. 179
Гдје до брзо сусретоше 97
Мнош трговац' дубровчана,
Ки их изнаћ изидоше
С многом дружбом сред тиех страна.
Ш њима заедно тако у слави 98
У Прокупје ујахаше,
I за примит њих љубави
Два дни у мјесту причекаше.
Пак сљедише пут наприеда 99
I у Лаг се приважају,
Куд Морава плаха не да
Газом прићи другом крају.
Под оборен град проходе 100
Гдје њекада рајска лица
Господова сред слободе
Прем разблудна Хотимица ;
Која плахе цјећ несвјести 101
I срамотне све љепоте,
Име остави тему мјести
Од хотимства и срамоте.
У Ниж иду и у кадије 102
Чете узимљн оружане,
Ер проходит ласно није
Куновичке прико стране.
У планини Куновици, 103
Гдје дубрава расте густа,
Љута гуса свием путници
Пут засједа мјеста из пуста.
Тием без страха с том дружином 104
Тамо се они упутише,
I јездећи још равнином
К једном брду обратише ;
Гдје дубрава поносита 105
Црњаше се ту на гори,
Густа јелам' од сто лита
I чесвинам и ловори.
За страхоћу у њој љуту 106
Грм бијаше свуд заплео,
I у сваком мјесту и путу
Пут заврго и замео.
180 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-
Само једна што улица 107
Како змија вијаше се,
Која густиех сред граница
Просјечена вигјаше се ;
Куд никада проћ у реду 108
Не могаху три коњика,
Тере страшна у погледу
Биаше видјет сваколика.
Згар с небеса сунце вику 109
Не могаше ту да сине,
Нег' кроз црну своју слику
Ноћ чињаше мркле тмине.
Дивљиех звиери бјеше пуна, 110
I јељена, и зецова,
Пласиех срна, хитриех куна,
Чагаљ', вепар', и вукова,
Њој при крају тецијаше 111
Из процјепа вода њека,
Која врућа извираше,
I од многа бјеше лиека.
Тер цјећ тега учинили 112
На њој бјеху грагју уресну,
I све воде те скупили
Каменицу не у тиесну;
Ка мрамором ограгјена 113
Бјеше у лиепој изврсности,
I тиех вода напуњена
Свегјер с многом обилности.
Ту мнози се дохогјаху 114
Већ крат купат у слободи,
I свегј здравље нахогјаху
Према болној свакој згоди.
Сповједаху од старина 115
Да те воде бјеху миле
Биеле виле од планина
Својом моћи надариле.
I оне исте да јоштера 116
Купају се и играју
Кобна тога сред језера,
Кому свегјер крепос дају.
ПЈЕВАЊЕ IX. 181
Сакриваше лиепо мјесто 117
Та дубрава страшна толи,
Ка кроз, дубље своје често
Стераше се свуд околи.
Гдје не добро поклисари 118
Бјеху уљезли с дружбом својом,
Кад их плачан глас удари,
Смете и смртнием непокојом.
Дјевички се глас чињаше 119
Пун скончања и зла приека,
Ну се добро не познаше
Доходећи из далека;
Нег' колико спиле од горе 120
На јад плачни те горкости
Све даваху одговоре
Плачнием гласом у жалости.
Потребно им би цјећ тега 121
С брзием коњим' тад пристати,
За моћ управ ту од свега
Праву истину разазнати.
Али како очућеше 122
Да 'е на води смећа љута,
Ка далеко јоштер бјеше
Од њихова тега пута ;
Најбрже се залећеше 123
За видјети ка су чуда,
Што се тако смртно уздише,
1 несрећа ка је худа.
Јур чиме се приближаху 124
К тужном гласу, свак час боље
Плач сметени разбираху,
Творен с многе прем невоље.
Тер сред прси љуто у вају 125
Тамњаше им срце живо,
У жалости гдје слушају
То цвиљење милостиво.
Чујаху се ове риечи : 126
Ах! несрећо ма немила,
Што се добру мому оприечи,
Ко ме си ово поразила!
182 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-
У млагјахна моја лита 12Т
Јох! да будем погинути
Врх несрећниех свиех од свита
Сад сатрена кроз јад љути.
Је ли когод, тужну мене 128
Да поразит овди буде,
Да ме смеће неизречене
I ме свршим смртне труде!
Је ли ка звиер немилосна 129
Да ме овди сад раздрпи,
Да ма младос, јох ! жалосна
Ова худа зла не трпи.
На што ме си мајко моја 130
Породила плачну од више,
Да с овега непокоја
Ме скончано срце уздише!
Ах! како ме данас оди 131
Зла несрећа довела је,
Да на овој кобној води
Плачна изнагјем смртне ваје.
Тужне ти ћеш гласе од веће 131
Драги ћаћко причекати,
Гдје оваке сред несреће
Вас твој пород смрт прикрати 1
Велике ти, јох! горкости 135
Оћућет ћеш и јад љути,
Кад оваке немилости
I ове згоде будеш чути.
Кад ти, вајмехл договоре 134
У смртному непокоју,
Да сред ове пусте горе
Ти изгуби дјецу твоју!
А и ти драги мој животу, 135
Вјеренице мој љубљени,
Ки кроз рајску твти љепоту
Од душе си дражи мени,
Кад ти буду, вајмех ! рити 136
Да тва драга вјереница
Жа свој немир вјековити
У овој гори робињица;
ПЈЕВАЊЕ IX. 183
Да је други уграбише 137
Од придраге твоје вјере,
I да она плачна уздише
I 2а тобом свегј умире;
Ах! какво ће у болести 138
Сред горкога непокоја
Љута жалос тада смести
Јох! госпоцка лица твоја!
Али прие ћу браће мили, 139
Самој себи смрт подати,
I тако се љутој сили
Мом погубом одрвати;
Нег' ћеш чути ти до вика 140
Да инако ја сам жива,
Нег' љубљениех твојиех дика
Вјереница љубежљива.
Чућеш овој у планини 141
Плаћни живот кад изгубим,
Како, браче мој једини,
Ја те срцем драго љубим ;
I да ми је теже веће 142
Што те имам изгубити,
Нег' све ове мж несреће,
I што имам овди умрити. —
Оваки се плач чујаше; 143
Али веће поклисари
Бивши близу угледаше
С дружбом својом све те ствари.
Три диклице како из раја 144
На три дуба наге виде,
Гдје свезане пуне ваја
Плачу, уздишу, вену, блиде.
Једна, која мегју њима 145
Чињаше се цвиет љепости,
Бољаше се нада свима
У највећој у жалости.
А остале муклием гласом 146
Уздисаху и цвиљаху,
I сатрене злием поразом
У несвиести тужне стаху.
.
184 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Поникнута бјеху лица, 147
Чим их мори јад сиони, ,
Ко на бусу кад љубица
Врат и главу сву приклони.
Ну љепота изабрана 148
У чудниема њих уреси,
Сред дивиачниех тезиех страна
Рај чињаше од небеси.
Љувено им лице сјаше 149
Свјетље од сунца из источи,
Усни кораљ одјеваше,
Данице им бјеху очи.
Бјељаху се прси од лира, 150
I врат бјељи руже биеле,
Око кога свием се опстира
Прам од злата свјетљи веле.
Биеле руке сред свиех дика 151
Вигјаху се тач сњежане,
Како да су биела од млика
Али у груди урезане;
Нег' се лиепе и гиздаве 152
Као мрамор се прозираху,
I у дици свиетле славе
Ко два ступа у свиех сјаху.
А нада све пут прибиела 153
Сниег од горе придобива,
У кој' љубав сва весела
У разблудах слатко сива.
Вигје његда тако у гори 154
Наге лиепе три божице
Младац, с кога Троја изгори
Цјећ невиерне Српкињице.
Ах! ко 'е срца твргји од стиене, 155
Али створен вас од леда,
Да не ћути платне огњене
Гдје оваку лиепос гледа!
Ко је духа без милости 156
Да не жали свием уздаси
Оволике зле жалости,
Ке очима својием пази!
ПЈЕВАЊЕ IX. 185
Поклисари себе вани 157
Са свом дружбом ту остају,
Чинећи им се у тој страни
Ко небеском да су у рају.
I у разблудах од љубави 158
Находећ се опојени,
Сташе, ко пањ у дубрави,
Гледат урес ти љувени.
Засве да им жалос љута 159
С те горкости душу трује,
Бит не може тега пута
Да им срце плам не чује.
Ну како се пробудише 160
Замишљеној у свој' свиести,
К лиепием диклам приступише
За знат ке су њих болести.
Тер им рјеше : виле избране 161
Тием достојне уресима
8амо љупко бит свезане
Веригами злаћенима,
Ки је крвник љут то био, 162
Имо је ли срце живо,
Да 'е промислит вику хтио
Учинит вам тако криво?
Не можемо ино риети 163
Кег' да га је звиер родила,
Кад је мого у памети
Зачет худа тако дила.
Нас је заисто чес весела 164
За обрану вашу праву
Данас к вами дониет хтјела
Ову пусту у дубраву;
Да не само обранити 165
Будемо вас од зла тога,
Нег' јоштер вас осветити
Од крвника пакљенога.
Само нами ви кажите, 166
Ко вам таку силу учини,
А пак ход'те да видите
Ка је плата тој кривини.
186 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
На ове риечи дикле миле 167
Себе нагиех гледајући,
Бјеху очи понижиле
Засрамљене уздишући.
Тер да скрију само искаху 168
Што најљепше нарав крије,
Засве очито да вигјаху
Да им то скрити моћи није,
Бивши уз дуб опасане 169
Храстовиема увитима,
I жестоко прем везане
Мнозием вези и узлима.
Кроз то чием се сраме и муче 170
Њихова се пут сњешана
Лиепе у русе сва обуће,
I у гримиз са свиех страна.
Ком се одјећом њим узмножи 171
Урес лиепи и љувезни,
Ер срам љепос свегј приложи
Кроз свој мили плам медени.
Али дикла, ка највеће 172
Тужбам бјеше ту јадала,
За свршити горке смеће
Од несрећниех тезиех зала;
Срамежљива уста отвори 173
С мнозием плачем и горкости,
I узе овако да говори
Поклисаром у жалости:
Не без воље од вишњега, 174
0 господо свиетла и мила,
Сред мјеста сте дошли овега
Избавит нас сегај цвила.
Господ који правду љуби 175
Овди вас је затрудио,
Прие нег' ли нас јаох ! погуби
Худи крвник и немио.
Ну прие него све горчине 176
Ја вам овди будем рити,
Чините нам дат хаљине,
1 с прва нас одриешити.
-
ПЈЕВАЊЕ IX. 187
Тамо унутра код језера 177
Гдје но 'е грагја находе се ;
Клети крвник пун чемера
Собоме их не понесе.
Молимо вас умиљено 178
Ту нам помоћ хтјете дати,
А пак ћемо понижено
Што жудите сповједати.
На ове риечи тад скочише 179
Мнози, тер што прие могоше
Хаљине им докучише
Ке на води изнагјоше.
А мнози им у толико 180
Присјекоше узе тврде,
Кием свезане бјеху прико
Од пакљене толи срде.
Гдје како се слобогјене 181
Угледаше оне од свега,
I у одјећах обучене
I без срама јур својега ;
Уздишући љуто у вају 182
Плачне сташе у болести,
Да жалости сповиедају
Немилосне своје чести.
I ронећи грозне сузе 183
Худа смећа чим их мори,
Ка 'е најљепша за свиех узе
Поклисарим да говори:
Муфтине гмо, рече, кћери, 184
Рогјене смо три сестрице,
Мене саму ћаћко вјери,
Ине су ово још диклице.
Три дни јесу с два брајена 185
Дигли смо се из Софије,
За поћ у Ниж, обљубљена
Старица нам тетка гди је.
Ње будући многа жеља 186
Да би она нас видила,
У милиех нас родитеља
Бјеше једва испросила.

188 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН

Игјахомо свием слободно, 187
I три момка бјеху с нами,
Да учинимо што 'е угодно
Ње милијем пожудами.
Ну јутроска проходећи 188
Близу ове ми планине,
Никад у њој не мислећи
Самосиља да се чине;
Нег' знајући да се оди 189
Многа здравља, многе моћи
Кобне воде вир находи,
У ова мјеста хтјесмо доћи;
I за мало починути 190
Од труднога толи умора
Сто јахасмо кршнием пути
Свегј планинскиех прико гора,
Узесмо се у језеру 191
Сред кладенца купат блага,
Чим погјоше у потјеру
Горскиех звиери браћа драга,
Бивши мало ту стран пута 192
Угледали у дубрави
Стадо јељен' и кошута,
Гдје се играху у љубави;
За кием с момци ударише 193
С брзием хрти и с вишлима,
А нас самиех оставише
Гдје нас нико чуват не има.
Ту чиме се ми честите 194
I купљемо и играмо,
У сред воде виловите
Сваку радос гдје примамо ;
I чим тако мегју нами 195
Мокри од воде бој чинимо,
I ваз језер на руками
Пролиевамо и носимо ;
С урнебесом страховитием 196
Ето изненад гора замни,
Ко да громом трјесковитием
Каздира се шијун тамни.
ПЈЕВАЊЕ IX. 189
Дванаес љутиех злиех гусара, 197
Ах ! јох трнем сва од страха,
На нас тужниех ту удара,
Врла узраста, чина плаха.
Кл несвиесно и опако 198
Нарипише без милости,
Да нам чине, јох ! зло свако
I све худе усилности,
Ко вукови кад немили 199
Из дивљачне горе ударе,
Благе овце да по сили
Све покољу сред кошаре.
Што да тада учинимо 200
Гдје никакве ни 'е помоћи?
Зубим се од њих ту бранисмо,
I ноктима са свом мочи.
Невоља нам јакос дава 201
Да можемо одољети,
Чим нас таки јад скончава
Да жудисмо све умриети.
Браћа наша у толико 202
Из лова се повратише,
Бивши чули свеколико
Ко се вапи горко од више.
Тер страшећ се те несреће, 203
Дохрлили бјеху уреда,
Да нас бране худе од смеће
I гнсарскиех од засједа.
Ну с три момка што да учине 204
Толикому према броју,
Ки се научи на врлине
I узрасте љуту у боју ?
Окружени бјеше од свуди 205
Немилосниех од крвника,
I примише пораз худи
Цјећ нашега зла велика;
Ер их они изстрјељаше 206
У начину веоми худу,
Тер им близу проћ' не даше
Да се ш њима јачит буду.
190 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
•.и .
У тренуће једно од очи 207
Све се вајмех ! ово згоди ;
Ах! љута ти чес прискочи
За погубу нашу оди !
Мртве тако ми на поли 208
Ништа о себи ту не знасмо,
Нег' несвиесне у тој боли
Како станац ками остасмо.
Не умјесмо се ни обући 209
Прем од већма запањене,
Нег' ли од јада умирући
Бјехмо од мраза учињене.
Докли опета гусар худи 210
С два крвника своја друга
На сузе нас не пробуди,
I на жалос смртниех туга.
Ах! несрећо наша љута, 211
Ке невоље, ке горкости,
Не подниесмо тега пута
Од гусарске немилости?
Бише, и смртно нас лупаше, 212
Пуни гњева и чемера,
I свакако худо искаше
Усилит нас ту јоштера.
Тер срдити до истине 213
Жестоко би нас свршили,
Да од ине све" дружине
Одвраћени ниесу били.
Ки им гласе ту дониеше 214
Многа од добра и велика
Доњем путом да вигјеше
Проћ с сеисанам шес путника ;
I да за то краћием пути 215
Потребно је отрчати,
Да на кланцу неке од љути
Моћ буду их причекати ;
Гдје велико, говораше, 216
Благо изнаћи заисто имају,
За трговце ер их знаху,
Кл се често ту вигјаху.
ПЈЕВАЊЕ IX. 191
Гиас оваки очи ослиепи 217
Гусарина немилога,
Ки за плиеном гине и хлепи »
Над свием жељам срца свога.
Тим они час заповигје 218
Свој' дружини да никако,
Кад се лиепа срећа вигје,
Не изгубе добро тако ;
Нег' најбрже приечцем путом 219
Да трговцим пут присиеку,
Да им отму силом љутом
Благо, а смртно њих исиеку.
Тако крвник зли нареди 220
I на пут се справи први
Да трговце тјера и слиеди,
Жељан блага, жедан крви.
Ну да и нас не испусти 221
Из деснице све охоле,
Овди више у грм густи
Поведе нас тако голе.
Гдје овако свиех нас свеза 222
Храстовиема увитима,
Киех усиече и уреза
На дубовим онезима;
Имајући те пожуде 223
К нам се овди повратити,
С трговцима нетом буде
Мисли опаке испунити.
Ова туга свием немила 224
Мало нам се прије згоди
Нег', господо наша мила,
Ви догјосте к нами оди.
Тием не знамо што се учини 225
Од гусара худиех веће,
Али овој у планини
Далеко они бити неће.
Може бит се забавише 226
Око тега плиена веле,
I за то се не вратише
Докли благо не раздиеле.
192 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ну која би сврха љута 227
Била нашием несрећами,
Да ви овога, вајмех! пута
Не догјосте овди к нами.
Робињице гусарима 223
Заисто би смо ми остале,
I у горскием дивјачима
Ш њима живот наш трајале.
Који живот ? Прие сред јада 229
Себе бисмо поразиле,
Нег' ли бисмо јаох! икада
Злием силником сужње биле.
Али нека веће с стране 230
Вржем ову злу несрећу,
Кад нам јесу друге ране
Ке нам чине смртну смећу:
Када тужне изгубисмо 231
Милу браћу за све вике,
Коју драго ми љубисмо
I срчано без прилике.
Ах! јаох! ћаћко добро моје, 232
Како ћеш нас причекати,
Кад љубљене синке твоје
С нам не будеш угледати?
А ти мајко љубежљива 233
С худе овако вајмех чести
Хоћ' ли остати тужна жива,
Али умриет ћеш од болести?
Знам да жалос веоми многа 234
Бити вам ће у животу,
I да неће бит разлога
Вашу утјешит моћ' доброту.
Али среће друге није, 235
Синци умриеше ваши мили,
Гроб их мразни за виек крије,
Веће су нас оставили.
Земља ће их пригрлити, 236
А ми овако у жалости
Плакат ћемо и цвилити,
Изгубљене њих' љепости.
ПЈЕВАЊЕ DL 193
У овезием бесједами 237
Плачна дикла ту замукну,
Ер чу грознием у сузами
Ко да у срцу свому пукну,
Тер чијем је жалос мори 238
I несрећа неизречена,
У"вају се омрамори
I створи се мразна стиена.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.