15550
Пјевање IV
Растијаше град овако; 1
Али отровни змај немили,
Кл господи клети пако,
I под вољу своју сили,
Све крваве очи изврати 2
Дубровачке на покоје,
Тер гњев узе зли ригати,
I чељусти гристи своје.
Зла наказан худа и прика 3
Устрпјети не могаше
Славу града Дубровника,
Кога стрена јур циењаше,
Гледајући гдје опета 4
Понавља се с већом части,
I гдје справља до крај свиета
Глас узвисит своје власти.
Тим хотећи, да уреда 5
Оприечи се на те среће,
Црном пуку заповиеда,
Да у пакљено иде виеће:
Ко да силник јаки биће 6
Смести одлуке од небеса,
I да у ништа обратиће
Срећне справе славна удеса.
ПЈЕВАЊЕ IV. 53
Страшна трубља зове доли 7
Муклием гласом зле немани:
Трепте од пакла јази охоли,
I у највишој грме страни.
Никад таки не чује се 8
Гром кад силни триес удара ;
Ни се тако земља тресе,
Кад је пуна злиех вихара.
Ончас дуси страховити, 9
Зли богови од понора
Скупише се једовити
Црном краљу по сред двора.
Ах како су безобразни 10
I начина сви разлика,
Сви немани, сви наказни,
I звиерења од сто слика.
Образ љуцки само имају; 11
А у ином се слични кажу
Њеко лаву, њеко змају,
Њеко лачну злу тарашу.
Козју слику њеко носи; 12
Њеко жабе губавице;
У свакога трче рози,
I у кожах су зле љутице.
Руке им су, како чапље, 13
Кривиех прста и ноката,
Тз уста им чемер капље.
Што кравошце сваки ствара.
Грдобне су грдобштине, 14
По сред очи смрт им сташе ;
Да се од страшне све врлине
I они исти собом страше.
Њеко има седам глава, 15
I страшиве кроз чељусти
Свака огањ испуштава,
А из ноздара дим пригусти.
Пас троглав је видјет њеки, 16
I свегј лаје и завиева,
Кроз урнебес тере приеки
Истом паклу свегј додиева.
54 ' ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Њеко у слици грда вука 17
Лупешки се ту довуче;
Њеки ко јеј ноћни хука;
Како чагаљ њеко јауче.
Њеко ко вран 'црни граче; 18
Њеко звижди како змија;
Ко кравошац њеко скаче;
А ко змај се њеко извија.
Сви од љиљка крила имају, 19
Стрјеловито којием лете,
Кад чемере све ригају,
I по свиету чине штете.
Гнусном паром сваки смрди, 20
I те из себе пушта смраде,
Да засве су гадни и грди,
Од самиех се себе гаде ;
Тер у гнусном смраду пиште, 21
Звижде, криеште, грачу, и лају,
Хрже, реже, сквиче, виште,
Хрочу, реву, завиевају.
Тисућу би ту видио 22
Злиех Арпија и поганиех,
I Кимера, кием немио
Плам из уста грћ пространиех :
I тисућу Геријона, 23
I Центавра, Сфинги, и Свила,
Похфема, и Питона,
Идра, и Горгон' блиеда рила;
I тисућу иниех слика 24
Нечувениех од немани,
Киех се чује моћ велика
У пакљеној доли страни.
Дио на лиеву, дио на десну, 25
Од овезиех погје сјести
К силну краљу и несвјесну,
Ки владаше тамно мјести;
Ки по сриеди ту сјегјаше 26
Стране од пакла сред најдубље,
I у руци свој' држаше
Огњевито зло трозубље.
ПЈЕВАЊЕ IV. 55
Не уздиже се у висини 27
Ниедна гора, ка прид њиме-
Малахан се бриег не чини :
Тако извисје свим розиме.
Из образа страшна толи 28
Самосиље страх узрочи,
Гдје у чемеру вас се охоли,
Гдје му скаче триес из очи.
Оштре браде прами густи 20
До прси се простирају,
А све у крви зле чељусти
Ко понор се отворају,
Из киех црна пара излази 30
Тач отровна пуна гада,
Да 'е могућа, да порази
Вас свиет с гадна толи смрада.
Чим штрашиво проговори, 31
Тиек Кочито свој устави,
Стресоше се сви понори,
I замукну пас троглави.
Немани се све од страха 32
Учинише блиеде -и ниеме,
Трјесковитиех сред уздаха
Гдје он пусти сеј бесједе:
Страшни од пакла о богови. 33
Ки сред тмина и црнила
Краљујете вас свиет ови
Јазовитиех тамниех шпила ;
Засве бисте били веће 34
Достојнији господити
Врху звиезда, и врх среће,
Гдје 'е ваш прави стан честити ;
Добро знате, што се од скори 35
Згоди од града Дубровника,
Кога укиде и разори
Страховита трешња прика.
Циенио сам ја, никада 3Г
Да устат веће неће моћи,
Нег сред свога да ће јада
Свегј у вјечној лежат ноћи.
56 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
I цјећ тега у оно вриеме 37
Вас посло сам, дружбо избрана,
Да огњима горућиеме
Не оставите циела стана;
Нег ужећи да будете 38
Силна трешња све што остави,
Да мрзећи град сатрете,
Да му се име заборави.
Али видим сад опета 39
Гдје се с крилим више упути;
Ни га плачни удес смета,
Ни се боји погинути:
Узда бо се прико мјере 40
У Арменскога старца онога,
Цјећ крстјанске који вјере
Крв из грла проли свога.
Вигј'те које чини њему 41
Светковине гласовите,
I како му лиепе у свему
Цркве гради поносите.
У злату му заковану 42
Руку и главу циелу храни,
I држи га на уздану
На свиех мирих, да га брани.
К тему јоште скупио је 43
Силу рука, нога, и глава,
Киех за свеце држи своје,
Тер им вишње хвале дава:
I узда се веле веће 44
Мртве у кости мученика,
Нег ли у све ине среће,
I у сву војску свиех бојника.
Вигј'те, с којом двори части, 45
Вајмех, они криж крвави,
Кием нас смете сред пропасти
Непријатељ наш неправи.
Ах, град ми је мрзећ ови, 46
Ер не могу ја трпјети,
Да с оваком вјером слови
Врх крстјана свиех на свиети,
"V-
ПЈЕВАЊЕ IV. 57
I да овако понижено 47
Небеском се Богу клања,
А наше име да 'е сатрено,
Да нам у њем' није стања.
Вас је исток загрлио 48
Турску вјеру нами милу,
У којој сам узвисио
До небеса нашу силу;
Да од крста није имена 49
Нигдје веће, у тој страни,
Нег да, дружбо ма храбрена,
Ми смо сами ту познани.
А Дубровник сам се опире, 50
Град малахан покрај мора,
На могућство наше вире,
На страх нашиех од понора.
"Ах немојте трпјет веће 51
Да у њем гњездо находи се
Од зле вјере и мрзеће,
Која с нами противи се.
Погј'те, погј'те ви уреда, 52
Силне турке раздражите,
Да устану пуни једа,
Да град ш њима оборите.
Кажите им, много благо 53
Да се у њему изнашло је:
Цару 'е турском злато драго,
Ставит ће у то жеље своје;
Тере ће га нагло искати 54
У опациех дубровчана,
Ке му неће моћ подати
Убошкога свога из стана.
То је доста, да расрчи 55
Силна цара супроћ њима,
Да им с војском на град трчи, ,
I Дубровник да узима.
У' га узме, или они 56
Из прид њега утећ буду,
Погинуће град смиони,
Сатрћемо вјеру худу.
58 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Турци ће се настанити 57
Сред пустошниех тако мира,
I наш глас ће узвисити
Гдјегод сунце зрак простира. —
Не чекаше риечи ине 58
Душе од Бога ту проклете,
Нег пакљене изван тмине
Вјечне из ноћи на двор лете.
Како вихри страховити 59
С градом, с даждом кад насрну,
Тер се свјетлос буде скрити,
А остане небо у црну;
Тако плахо они лете, 60
I гдје иду, и проходе,
Свуд узроче љуте штете,
I несрећне плачне згоде. —
Сад, божице, кажи мени, 61
Куд се с прва упутише,
I ко народ несмиљени
На Дубровник набунише.
Теби 'е открит ласно моћи 62
Све потајне мисли и суде,
Ка дохиташ све дни и ноћи
Свачиа срца и пожуде. —
Како из пакла излећеше 63
Једовите зле немани,
Ончас разлик пут узеше,
Свака обрну к својој страни.
Једне прешно оптукоше 64
Херцеговску сву крајину:
Друге тиеком отидоше
У Босанску краљевину.
А много их прико поља, 65
Прико гора упути се
Пут биелога Дренопоља,
Гдје цар Мехмет находи се:
Свуд гласећи, да велика 66
Мнош од блага изнашла се
У сред града Дубровника,
Ки у злату вас гизда се;
ПЈЕВАЊЕ IV. 59
Тер да нигдје сада није 67
Од истока до запада,
Ниедно мјесто богатије
Од богата толи града.
Глас оваки турке буни, 68
Да ни 'е тога ко не жели,
Стан да плиеном тием напуни,
I сву кућу развесели.
Тер не само таке згоде 69
Да сви од пука изгледају,
Нег' најпрви од господе
Више тега мисо имају.
Код цара се нахогјаше 70
Мустај паша у тој вриеме,
На сву вољу ки владаше
Славнием Вратим отманскиеме ;
Находећ се тад на Крети 71
Први везјер војујући
Град Кандију хтећ узети,
Ку брањаше Лав могући.
Он бивши се одиелио 72
I отишо на ту страну,
Бјеше царство наслонио
Мустај паши кајмакану ;
Кога и цар узвишени, 73
Да му вигја све потребе.
Помно љуби, драго циени,
I свегј држи полак себе.
Тим с великом веома части 74
Бјеше дворен од свакога,
Покли имаше таке власти
Уз госпара славна свога.
Он ко силну трешњу зачу, 75
Гдје Дубровник јадно смете,
I гдје у њему многу у плачу
Горке учини смрти и штете,
Би жалостан тием гласима, 76
I оћуће немир љути,
Пријатељски град да има
Толи свршно погинути,
60 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Град четрста од година 77
Ки хараче царим слаше,
Чим с Орханом од старина
Пријатељство прво имаше.
Тием страшећ се, да га не би 78
Неприатељска сила узела,
Поклисаре зивну к себи,
За разабрат сва њих дјела;
Дајући им добро уфање, 79
Цар да неће град пустити,
Ни кратити све имање,
За ћуват га и бранити.
На вратима бјеху у цара 80
Изнашли се у то вриеме
Два племића поклисара
Бистре свиести нада свиеме.
Госпоцкога бјеху лица, 81
Свуд хваљени и поштени,
Зазван један Мартолица,
Други Орчулић прихрабрени.
Који бивши у тем јаду 82
Чули од паше таке гласе,
Гдје обећава помоћ граду,
I гдје за њим скончава се;
Напола се бјеху у тузи 83
С таке чести самирили,
Не предајућ, да га друзи
Не би с војском освојили.
Тер од горка бјеху ваја 84
Одложили коигод дио,
Смишљајући, да до краја
Ни 'е их вишњи оставио.
Али бивши у толико 85
Листе из града они имали
Од племића њеколико,
Ки ту с прва бјеху остали, •
За невољу тер владаху, 86
Чим разбјего свак се бјеше,
У начину гдје свегј плаху
Ори трешња, огањ жеже:
ПЈЕВАЊЕ IV. 61
К Мустај паши отидоше, 87
Да се буду молит њему,
Да прид царем град поможе,
Кл је сатрен веће у свему;
I хараче да не иште, 88
Које ни'е му моћи слати,
Ер убоштво град притиште,
Чим све благо огањ скрати.
Наредбе им таке бјеху 89
Од владалац' тезиех дане,
Да искат буду ту утјеху,
I те лиеке на све ране.
Тием бивши се отворили 90
Кајмакану честитому,
Бјеху одговор благ примили,
Да ће мирни бит у тому,
I да кратит он се неће 91
Настојати око цара,
Да их поможе веле веће
Нег' је жеља поклисара.
Обећа им паша овако, 92
I зле мисли не имаше;
Ну све силни смете пако
Кроз све хини, тлапе, и лаже ;
Бивши срде несмиљене 93
Разгласиле у толико,
Да је у граду без процјене
Много благо и велико.
Што кад зачу Мустај паша 94
Сметен оста у памети;
Глас таки му бригу узмнажа;
Не зна што ће цару риети.
Тием, да буде разабране 95
Њему ствари сповиедати,
Хтје почекат докле сване,
I нови се дан поврати.
У толико ноћно мисли, 96
Ке ће узети ту одлуке;
Труди су га од свуд стисли,
Тер не мале трпи муке.
62 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Кад зла неман за јад гори, 97
Чим он спаше, догје к њему,
I у кипу се свом притвори,
Да му 'е видјет мати у свему:
Мати, која од старости 98
Бјеше умрла лањске зиме,
Коју паша у жалости
Љуто плака много вриме.
Она њему, синко, вели, 99
Свиес толи си изгубио,
Да, ко турско свегј зло жели,
Тему ноћ' бит благ и мио?
Невиерни су сви крстјани 100
Без прилике и без мјере;
А и химбени дубровчани
Нами јесу мале вјере.
Ако су се од старина 101
Царској круни поклонили,
То је била њих хитрина,
Да би царе приварили.
Видјели су, да све узима 102
Турска сабља, гдје доходи;
Тием хотјеше харачима
Утврдит се у слободи.
Ну харачим кога броја? 103
Гдје су могли тисућ крати
Цару отманском, ко пристоја,
Веће благо посилати.
Хитре су они, знај, лисице; 104
Њих риечима вјере није;
Сви вухвено носе лице;
Опаковат сваки умије.
Гдје је благо Деспотово, 105
Кж им пода да га хране?
Гдје ли 'е злато Херцегово,
I све источне ове стране?
На уздано га оспремише; 106
У химбениех дубровчана;
Ну их ови приварише;
Би невиерна та похрана.
ПЈЕВАЊЕ IV. 63
Ето сада кроз хитрине, 107
I науке своје старе,
Чим убоштво много хине,
Ишту, и тебе да приваре;
Да им будеш испросити, 108
Да им харач цар дарује,
Кога моћ' им ни 'е скупити,
Ер с неимања свак тугује.
Хитриех риечи и разлога! 109
Ко да није свак видио,
Ке је благо пута овога
Ови с нами град скупио.
Сто племића побјено је, 110
Од киех нико жив не оста;
Али од њих остало је
Много злато, блага доста.
Накупили свега јесу 111
С обилности веома многом,
Блага твргје све пуне су;
Ну 'е царево све с разлогом:
Ер царевиех харачара, 112
Ки без дјеце буду умриети,
Свеколико иде цара,
I он има све узети.
Тим прие, синко мој љубјени, 113
Нег узбудеш к њему поћи,
Свиех визиера скуп хваљени
Чин' да буде к теби доћи;
I Муфтију још дозови, 114
Ки је власти поглавите,
Тер сви заедно свјет мој ови
Мегју собом утврдите.
Цара ћете ласно тако 115
Вашием риечим' ви привести
Да учини све онако,
Ко му се од вас ту навиести.
I цару је злато драго; . 116
Тием кратит се и он неће
Од њих искат много благо,
Ки цјећ^страха 'све дониеће.
64 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
А и тебе ће још дворити, 117
I многе ти носит части;
Ш њима само настој бити
Љут, и многе охоласти.
Тиех се они само боје, 118
I тезием се подлагају;
С добрием врше химбе своје,
I вРуехчвее;нои снвјоихјиевхараизју.ње—дара 119
Змију отровну тај час изе,
Тер га у срце њом удара;
Пак у ништа обрати се.
Оста паша како од леда 120
На вигјење страшно толи;
Срце му је пуно једа,
У чемеру вас се охоли.
Једовита љута змија 121
Мјеша му се по утроби,
Тер му једом душу опија,
Да у отровној пуца злоби.
Не мни прије, да му сване, 122
Да му очи свјетлос виде,
Да се обуче и устане,
I с визјерим к цару иде.
Пачек прије биеле зоре 123
Свјетовање на не редно
У своје их зове дворе
Да с Муфтијом иду заедно;
Ер у свиести мисли, и гради, 124
Да Дубровник сатрт буде,
Или благо да му извади,
Прем како су све пожуде.
Би му ласно свиех пригнути 125
На опаке своје свјете,
Чим у срцу сваки ћути
Злиех немани змије клете;
Кж опаке и немиле 126
С пакљеноме свом намјером
Свијех бјеху израниле,
I створиле злием чемером.
ПЈЕВАЊЕ IV. 65
Тием заедно се упутише, 127
Да све цару то изреку,
Тер од њега риеч примише,
Да сву вољу врше приеку ;
Злато и њега ер заслиепи, 128
Ниедан разлог да не пази,
Нег да само жуди и хлепи,
Сву лакомос да зајази.
Ах! проклета да би била 129
Увјек слиепа лакомости,
Ка си вас свиет иштетила
Твом пакљеном усилности;
I, гдје изригаш зле чемере, 130
Ту не може бити веће
Пријатељства, правде, вјере,
Ни никакве добре среће.
Неправедне ке издаје 131
Од тебе се порагјају!
Ето и душу, вјечна ка је,
Слиепи умрли за те дају.
Сред невјере недостојне 132
Придобите твојом власти,
Виерне љуби своје војне
Остављају с ниедном' части.
Родитељи дјецу драгу . 133
Продавају, гори од звири,
Слиепи иштући да се у благу
Лакомо им срце смири.
Пачек, благо да стећ' буду, 134
Мру сред плама огњенога,
I вршећи ту пожуду,
Забораве душу, и Бога.
Ах! да'е блажен, ко на свити 135
Плеше жеље тако прике;
Ти ће честит управ бити,
I у свакому добру у вике. —
Како зачу Мустај паша 136
Риеч цареву, ко жељаше,
Чемер му се већи узмнажа,
У срцу га змије драже.
Палмотић 5
с
66 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тием страховит у врлини, 137
Пун зле мисли и приваре,
Царев диван ончас чини,
К себи зове поклисаре;
Којиех нетом ту загледа, 138
Срдито се на ње обрати,
Велећи им: унаприеда
Хоћете ли харач слати?
Ви сте мени говорили 139
Да харача слат нећете:
За то, што сте размислили,
Потребно је да речете.
Одговор му на то дају 140
Поклисари пуни -смеће :
Да харача не имају,
I давати да га неће.
Што кад зачу, ту на суду 141
Чини уписат ове риечи;
У начину пака худу
Огњенит се на ње оприечи,
Викајући: невиерници, 142
Толи тако ви иштете,
Да цареви одметници
I злотвори сад будете?
Хоће свако цар годиште 143
Да'е не само харач оди;
Нег свиех мртвиех благо иште,
Ке се у руках вам находи.
Чинићете тием за сада 144
Да на славна пошљу врата
Из богата толи града
Триста врећа сребра и злата;
Ер инако цар честити 145
I његова моћ велика
С војском вам ће учинити
Да се не зна Дубровника. —
Ко рече ово гњевно ублидје, 146
Тер им не да да говоре,
Нег чауштм заповидје,
Они час их да затворе.
I не бивши уставио 147
Свж одлуке немилосне,
Срдит, опак, и немио
Шије улаке паши од Босне;
С том наредбом, да уреда 148
Дубровачке у државе
С војском иде, и да гледа
Поклисаре докли справе;
Тер да отоле не одиели се, 149
Докли с другом заповиеди
Нови улак отправи се,
I друго му не нареди.
Нехтје да му заповије, 150
Да државе роби и плиени,
Ер без плиена уредније
Самом војском добит циени.
Хоће испунит мисли клете, 151
Ке у слиепом срцу има,
Самием страхом, а без штете,
Нека и наприед корис прима.
Ну несрећни поклисари, 152
Затворени бивши остали,
I видећ се у привари,
Не дат харач ер су искали,
Сметени се нахогјаху, 153
I у љутом веома вају,
У несвиести иер не знаху
Учинити што имају.
Врли ћауш Оруч Ага 154
У Сарају њих држаше,
I напосе много блага
Од њих сваки дан искаше.
Тере жесток и немио 155
Када мита имо не би,
Свака би им забранио
Чием им бјеше живјет триеби.
Силовани бјеше за то, 156
За не трпјет таке труде,
Дариват му сребро и злато,
Да их боље гледат буде;
А господи у толико 157
Књигоношу отправише,
I писаше свеколико
Згодило им што се бише;
Нека знају, како приети 158
Цар, од кога свиет се тресе,
Град Дубровник да ће узети,
Ако благо не пошије се.
