15550
Пјевање II
Чим се доли ова чине,
Небески се двори били
Бјеху рајске сред висине
Свиколици растворили,
I у чуду пуну дика
Сва блажена слава мила
Врх града се Дубровника
Бјеше одизгар раскрилила.
Вишњи, који свиетом стреса,
На пристољу златну сјаше,
Кому у дици рајска уреса
Сунце и мјесец ресијаше.
Око њега дуси свети
Слатке у лире удараху,
Непристајућ пјесни пјети,
Драга створца Идем слављаху.
Стаху около понижени
Сви ангјели и дворани,
Мученици сви блажени,
I сви своти изабрани;
I у блаженству честитому
Уживаху слатко у себи,
На пристољу високому
Гледајући краља од неби.
иПалмоти6
18 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Он неумрлој у свој' слави 1
Вас бјеше се просвиетлио,
Тер свој поглед пун љубави
К Дубровнику управио;
Гледајући згар с висина 8
Гдје се од пука уцвиљена
Славна чини светковина
На час свету свога имена.
Прид његово ту пристоље, 9
Чим се доли вапијаше,
I цвиљаху зле невоље,
Од уздаха мнош летиаше;
Заедно ш њима сузе грозне 10
Порушене теј господе,
I молитве још жалосне,
Вигјаху се гдје усходе,
Плач, покора, бичи, пости, 11
Редовника понижениех,
I с тием многе још крепости
Светилишта божанствениех,
Којием бјеше моћ честита 12
Допуштена ту на свити,
Да могаху страховита
Срчна Бога самирити.
Завјети се још вигјаху 13
Лећет рајске пут висине,
А и добра дјела сјаху,
На част Божју ка се чине.
Ну чим вишњи помњу ставља 14
На ове ствари, кж ту пази,
I у срцу се смилит справља
Покорниема тием уздаси,
Измегју иниех мученика," 15
Ки за вјеру хтјеше умриети,
За обрану Дубровника
Подигну се Власи свети.
Прид пристоље он приступи, 16
На кољена тер се обори
I чим лице снижно скупи,
Ове риечи проговори:
ПЈЕВАЊЕ II. 19
О присвета вишња моћи, 17
Боже, вјечној у свјетлости
Ки господиш дана и ноћи
Свемогућом твом крепости;
Који створи од нићеса 18
Самом ријечи своје власти,
Море, земљу, и небеса,
I пакљене јаз пропасти;
Ако могу бит достојне 19
За учинит те блага свиету
Муке моје неизбројне,
Ке за вјеру подниех свету,
Ако милос може чути 20
Тве' божанство милостиво,
Кад покорно уздахнути
Буде срце бољежијиво;
Сврни свете тве позоре, 21
У погледу благом сини,
Тер се смилуј на покоре
Ке Дубровник доли чини.
Он у бићу сатрен свому, 22
Чим га трешња зла посиече,
К теби Богу милосному
Сузами се сад утјече:
Тебе моли с вишње стране, 23
Да ти будеш извидати
Све његове љуте ране,
Кием ни 'е лиека моћ уфатЛ
У самому позна теби 24
Да његова сва су уфања,
Бивши овако стрен у себи
Дошо смртна до скончања.
Ах смили се веће смили, 25
Благу милос твфт објави,
Боже свети, Боже мили,
ћаћко истине од љубави.
Знам ја, да је теби био 26
Слиепој својој у несвиести
Дубровачки пук скривио,
Досле охо с добре чести:
20 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ну гдје га је понижила 27
С заповиеди славне твоје
Страшња трешња и немила,
Све кривине позна своје.
Прид пристоље тве високо 28
Простире се за то сада,
I уздише свием жестоко,
Ер те увриеди он икада.
Дужан ти се и крив даје ' 29
За зла своја врловита;
I за охоле своје ваје
Тве проштење снижно пита.
У милога господина 30
С грознием сузам милос проси,
Кога позна над сва ина
Милостиви да глас носи.
Ах разведри поглед драги, 31
I подигни свету руку
Тер благосов подај благи,
Скрушеному тужном пуку.
Ти си господ од милости, 32
Кому из крила са свиех страна
Риеке теку од сладости
Благодарства свуд познана.
Ти си ћаћко љубљежљиви 33
Свега пука крстјанскога,
I кладенац и вир живи
Милосргја честитога.
Већ смили се тужном граду, 34
Засве увриеди тебе овако,
Кад у овему опет јаду
Кривине је све проплако.
I ако ти плач не достоји 35
Да га будеш благо чути,
Дај уздаси чини моји,
Да те буду сад ганути.
Ја те молим за град ови; 36
Већ одврати бич чемерни:
Моји су ово све синови,
Мој вас ово пук је виерни.
ПЈЕВАЊЕ II. 21
А и твоја рајска дика 37
Заповидје давно мени,
Да сам града Дубровника
Обранитељ ја љубљени.
За то смири моје смеће, 38
I жалости ме утажи,
Тер допусти с благе среће,
Да ми сине твој зрак дражи;
Да опет очи моје виде, 39
Гдје град ови у покоју
На своти предњу славу узиде,
I нМаољпаршаевуседиВклуассивоојвуа.ко,— 40
Али вишњи краљ од неби,
С кога и силни трне пако,
Кад је срчан он у себи,
Благи поглед он обрати 41
К светом старцу, гдје уздише,
Тер му чини гори устати,
I да ступи прида њ више ;
Пак бивши се посмјехнуо 42
Благом риечи рече њему:
Старце, молбе тве сам чуо;
Замирен ћеш бит у свему.
Твој Дубровник, кога обори 43
Немилосна трешња силна,
Још ће узрашћет својием двори,
1 пун блага бит обилан.
Још његове бит ће плави 44
Свему мору од бојазни,
Да ће и морски силни лави
С њиме живјет у пријазни.
А и' господа свега свита, 45
Навлаштито Шпањска круна,
Чинит га ће свегј честита,
I богаства у свем пуна.
Ето и пастиер цркве свете 46
Мој намјесник нетом зачу
Худе од трешње љуте штете
Ка твој схара пук у плачу,
22 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
У Јакину плав одреди, 47
Да најбрже поћи буде
Видат тужнием љуте зледи,
За утјешит смртне труде;
I сад она мирно броди 48
I скоро ће прид град доћи,
Да његовој ту слободи
Буде друге од помоћи.
Још ти наприцд тајат нећу 49
Божанствену моју одлуку,
Да знаш коју справљам срећу
Дубровачком твому пуку.
Пачек мирна да 'е пожуда 50
Од сумњиве тве памети,
Свиех ти ноћу мојиех суда «
Отајности сповидјети.
Истина је, пук смиони 51
Да прем опак и немио
Кроз гриех ме је усиони
Сто крат до сад увриедио;
1 да за то хтиех схарати 52
Све његове силне власти,
Чинећ му се покајати
Од несвиесне охоласти;
Али од сада хоћу веће 53
Цјећа твога достојања
Све простит му зло мрзеће,
I сва опака дјеловања.
Пачек хоћу с таком срећом 54
Твој дубровник поновити
Да ће свак час славом већом
Живјет, рашћет, и цавћети.
Још му и ти ћеш бит наприеда 55
Драг бранитељ ко и до сада;
За ти биљег твој ступ гледа'
Да пао није нигдје с града.
Засве обори трешња силна 56
Грагје и куће свеколике,
I учини зла обилна;
ЈЈе обори твоје слике.
ПЈЕВАЊЕ II. 23
А то ер свиету хтјех објавит, 57
Да му буде тием очито,
Град и наприед да ће славит
Име твоје гласовито.
Одлуке су ово моје, 58
Кж не могу доћ на мање;
Смири за то срце твоје,
I честито стеци уфање. —
Рече, и руком рајска уреса 59
Свој благосов граду пода;
Стресоше се сва небеса,
Вас свиет, пако, море, и вода.
Ну чим се ова сред висина 60
У рајскому двору чине,
Плав доједри из Јакина
Дубровачке у крајине.
Ово иста она бјеше 61
С редовницам дјевицами
Из прид трешње ка побјеже,
Кад се у страху свак самами;
Која бјеше учинила - 62
У свакому жељу многу,
За знат дјеве гдје 'е понила
I гдје оне бити могу.
Тием доврвје пук од свуди 63
За чут које носи гласе,
Све што 'е жена, све што 'е људи,
С многом прешом ту тиска се.
Ну поморац поглавити, 64
Који плави госпогјаше,
Хтећи с прва учинити
Ко се њему пристојаше;
Догје у твргју, гдје господа 65
У сбору се нахогјаху,
Да на знање њима пода
Свое дошашће, ке зељахн ;
Гдје га ончас без кршмања 66
Уведоше знано у виеће,
У кому се од владања
Расбираху чести и среће.
-
24 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ту, како га угледаше, 67
Узеше га сви прашати,
Да им танко све прикаже,
Што од њцса жуде знати:
Да им буде сповидјети, 68
С којием гласом гре честитием,
I у ке струне на сем свиети
Погје с диклам племенитием.
Он бивси се понизио 69
Прид пристољем госпоцкиме,
I сам себи главу открио
Умиљением начиниме;
Узе тихо да сповиеда 70
Море с диклам ко приброди.
Свак помно га слуша и гледа
Жудећ знати што се згоди.
Ма господо, проговори, 71
Кад заповиед та је ваша,
Да се вами овди отвори
Сва бродидба трудна наша,
Редом вам ћу сповиетлати 72
Све што се је догодило,
Да будете управ знати
Што 'е трпјет нам триеба било.
Кад зла трешња град уцвили, 73
(С споменом ми бјежи душа)
С мојом плави намјерили
У луци се бјехмо од Гружа.
Ту с поморцим родном граду 74
Ку год помоћ справљајући,
Упазисмо, гдје у јаду
Од свуд тече пук бјегући,
Иви ииосиише горке гласе 75
Да град схранит није моћи;
Нег да турак' мнош справља се
Из бусјества на'пљен доћи.
Глас оваки омрамори 76
Израњено срце наше,
Видећ свак час гдје јад гори
Иза јада извираше.
ПЈЕВАЊЕ II. 25
Кроз тој мисо промјенисмо 77
На помоћ нас ка потежи;
Тер они час одредисмо
I ми бјежат гдје свак бјежи.
Бјехмо веће слободили 78
Плав гвоздениех од сидара,
I на вјетар отворили
Биела платна од једара:
Упазисмо кад на крају 79
Мнош избраниех редовница,
Гдје у плачном горком вају
Сузам перу блиеда лица.
Скупили се бјеху оне 80
Пуне смеће и немира,
I сљегјаху свием приклоне
Духовнога њих пастира.
Владика ови грацки бјеше 81
Дубровачке цркве глава;
Ш њиме иду све да бјеже
Из несрећниех своих држава.
Тере како упазише 82
Гдје ми с плави на пут гремо,
Јакием гласом заупише,
Да и њих примит к нам будемо.
Та вика ми срце отвора, , 83
I чим трн ем у болести,
Послах лагју прико мора,
Да их буде к нам привести.
Оне у лагју уљезоше, 84
I пастиера сљедећ свога
Ш њим на плав се довезоше,
Засве пуне ваја многа.
Бјеше јоште ш њима заедно 85
Њеколико редовника,
Ки служаху Бога вриедно
Умиљенства сред велика.
Благ разговор тер даваху 86
Припадением дјевицами,
Ке цјећ страха прид нам стаху
Како студен станац ками.
26 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ну бивши се зговорили, 87
Пут Јакина сви да гремо,
Бјехмо једра обратили
У пучину да идемо.
Носаше нас вјетриц благи 88
По морскјема ту водами,
I чињаше жамор драги
Тихием крилим свегј над нанри.
Дружаху нас чете од риба, 89
Око плави ке опскачу;
Ну та игра не пригиба
Срце наше, ке је у плачу.
Засве вриеме бјеше угодно 90
I у свем лиепо нашем путу;
Све нам бјеше неугодно,
Чим смишљахмо згоду љуту.
' Не могаше бит радости, 91
Да нам ки год мир прикаже,
Гдје цвиљахмо у жалости
Изгубљено биће наше.
Бјехмо прошли наше отоке, 92
Које с десне остављахмо,
I пучине сред широке
Јур се с плави нахогјахмо ;
Бјежаху нам назад горе. 93
А и крај се већ скриваше,
Тер ништа ино него море
Видјети се не могаше.
Кад југ, досле ки пршо је 94
Тихием вјетром једра у наша,
Напе већма духе своје,
I сву силу већма узмнажа;
Тер се у брзо море учини 95
Биело ћестием валовима,
Ки се виде по пучини,
Ко ливаде с јаганцима.
А и сунце у толико 96
Већ к западу дошло бјеше,
Гдје му облаци тмасто и прико
Црном маглом чело опстриеше.
ПЈЕВАЊЕ II. 27
С великога када дуба 97
Стража узе кликовати :
Година се справља груба,
Једра узмите затворити.
Вјеш поморац скочи тада 98
Биела једра да затвора,
Ер видје и он из запада
Гдје узвира сила од мора.
Спуштен бјеше шијун врли, 99
Који црну слику имаше,
Откле вихар вро запрли,
Цим он море прождираше.
Небо се у то све навуче, 100
Муња огњена тере сину,
I гром срдит тресну и пуче
Страховиту кроз врлину.
Риека од дажда лиеват узе, 101
Да од страха свак ублидје,
Још најлише гдје смркну се,
Да се ништа ту не видје.
Пакљена је црна тмина 102
Небо и море замиешала,
Да разабрат ни 'е начина
Страшну слику од тиех зала.
Без пристанка сиева и грми, 103
I чим свјетлос муња открије
Сад нам каже понор стрми,
Сад на гори плав гдје плије.
Поморци се сви су смели 104
У поразу страховиту.
Гдје су тако ту видјели
Прид очима смрт очиту.
Следио се свак од страха, 105
I жестоке трпи труде,
Предајући, вода плаха
Да нас проздриет ту не буде.
А најлише дјеве избране 106
Јаучу, цвиле, и уздишу,
Гледајући с вишње стране
Свак час сржбу јаћу и вишу.
28 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Јак ли овчице, кад јад плачни 107
Прид очима свим гледају,
Гдје ждрљиви вуци лачни
На њих чељус расклапају,
Скупити се у круг буду, 108
Тере чим их смрт оптјече,
Тужнием гласом, а залуду,
Мртве од страха јаучу и вече:
Тако и оне припадене • 109
Цвиле и плачу јадне у гласе,
Гдје од године расрчене
Већа жесточ свегј гледа се.
Говораху: худа чести, 110
Толи доста не би ли ти
Уграбит нам родно мјести
За наш немир вјековити? *
Толи доста не би теби 111
За узрок вјечни нашиех јада
Мало живиех да у себи
Изгониш нас драга из града?
I да пуне зла немира 112
Тучемо се до крај свиета,
Гдје сред нашиех манастира
Циењахомо све умриети?
Тер овако љутом смрти, 113
Ка се толи страшна каже,
Немилосно хоћ' сатрти,
Јаох, жалосне данке наше;
Морскиех риба да будемо 114
Пића и храна мале циене,
Кадар овди погинемо
По сред воде несмиљене.
Ах блажени киех умори 115
Страховита трешња прика,
Силном власти кад разори
Зграде града Дубровника,
Да зла ова не видјесте, 116
Ни у оваком бисте јаду,
Нег' ли једном ви умриесте
У љувеном драгу граду;
ПЈЕВАЊЕ II. 29
А нами је тужнием сила 117
Сто крат на час умирати,
Докли морска влас немила
Мрзећи нам живот скрати ! —
Плачу овако све у страху, 118
I свак ини сметен тужи,
У начину када плаху
Силни вихар плав зауши,
Тер је натраг опет врати 110
I узе њоме ту врћети,
Како да се хоће играти,
Засве изгинут да јој приети.
Чини буку прем несвиесну 120
Сила око ње од вихара,
Кад гром силни с неба тресну,
I у дуб средњи триес удара.
Сви поморци, ки до тада 121
Проћ мору се уздржаху,
Да их море'с вјетром влада
Пуштају се веће у страху.
I видећи смрт готову 122
Гдје се прид њим' свегј находи,
Згар вишњега вапе и зову,
Да их од зла ослободи.
Бјеше од мисли у толико, 123
Чим бојазан страшну ћуте,
Редовница њеколико
Издахнуло с страхе љуте;
А остале ко заклане 124
Ту лежахти у жалости,
С малом душом укопане
У сред гроба те горкости.
Кад владика пун скончања 125
I ми ш њиме сви скрушисмо,
Тер за стећи боља уфања
Вишњем завјет учинисмо.
Трећа зора јур сиваше 126
Од кад скочи морска сила;
I још дан се не познаше,
Што ноћ бјеше све прикрила.
30 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Свак' час љуће, свак' час горе 127
Вихри охоли свегј режаху,
А и морске страшне горе
Од свуд слабу плав бијаху;
Кад изненад Елмо свети 128
На првому дубу сину,
I у свиећи се да видјети,
Бољу казућ нам годину.
Добра коб је, завикасмо 129
Пуни уфања сви у себи;
Тер весели хвалу дасмо
Великому краљу од неби.
У толико бивши облаци 130
Размицат се згар почели,
I казат се свјетљи зраци,
Киех носаше данак биели.
Дебелиех се код отока 131
Изнагјосмо пуни смеће,
Гдје година прем жестока
Сагнала нас бјеше веће.
У најближњу ту се луку 132
Једва живи сахранисмо,
Гдје бјежећи морску буку
Од смрти се уклонисмо.
Од мора нас крај заштити, 133
Тием поморац плав утврди
Да 'е не буду већ трудити
Зли валови и злосрди.
У дно мора сидра укопа, 134
А на сухо опет стави
Веће чела и конопа,
Да су помоћ тужној плави.
С многом жељом тад уреда 135
Сви на сухо исходимо;
Друг на друга жудан гледа,
Ер се живи находимо.
А дјевице припадене, 136
Засве су се освиестиле,
Плачу друге изгубљене,
I сестрице своје миле.
ПЈЕВАЊЕ II. 31
I ми цвилит с њима узесмо; 137
Ну, замани за не стати,
Изван плави мртве изниесмо,
Да их будемо укопати.
Тер несрећне сред невоље, 138
Ко пустоши у тој знасмо,
Сто могосмо, свиех најбоље
Црну у земљу укопасмо.
Владика им благосове 139
Да с осталием редовници;
Свак им вјечни покој зове,
Плачемо их свиколици.
Али бивши довршили 140
Дјеловање то милосно,
Које бјехмо учинили
Веоми тужно и жалосно; Н
Отидосмо да видимо, 141
Ко се у себи плав находи;
Сву нека је утврдимо
Проћ охолој морској води.
С једне стране нагјосмо је 142
Гдје на двоје воду прима;
Тием направит чинисмо је
Нашием хитрием мајсторима.
Дуб наћи се не могаше, 143
Ки триес разби огњевити;
Ну и без њега плав могаше
С инием дубјем наприед ити.
Тием узесмо изгледати 144
Када ћемо устат моћи,
Да будемо путовати,
I на сврху пута доћи.
Још нам труда њеколико 145
Остајаше до Јакина,
А срдита јоштер прико
Страшаше нас зла пучина.
По њој сваки дан охоло 146
Силни вјетри бој бијаху,
I клисуре све около
Страшнием валим разбијаху;
32 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ки не само узрашћели 147
Сред врлине бјеху клете,
Нег још доста учинили
Туге, јада, плача и штете.
Вигјаше се тим о крњу 148
Дрвље мнозиех корабаља,
I утопјениех смртну у вају
Гдје телеса море ваља.
Потребно нам би цјећ тога 149
Тој прибиват у пустоши,
До Иди силу гњева свога
Плахи вјетар себи одложи.
Ту чекасмо дана веће 150
Добро вриеме и ведрину,
Да нам вјетриц с благе среће
Пут отвори и годину.
Али све нам би залуду: 151
Вјетри бјеху према нами,
Тием би сила горку у труду
Тезием остат у странами.
