Доколе ја жељах видити вил ову,
ино јур не вељах нер да се ње зову;
толику држах чес у милос прити њој,
јер славни ње урес замами живот мој.
А сад ме говорит може ње слуга свак, 5
кад од ње издворит може рич мој житак;
тер кад мних све сасвим да живем у покој
гди се ње слуга вим а венчац она мој,
тадај ми љубезни задаше жесток јад
и жељне бољезни, да нисам живит рад; 10
јер виђу да служу гди сам ја обљубљен,
тер јоште не дружу; затој сам изгубљен!
Ар кад ме за здравје ње љепос упроси,
грло ми ње славје сву памет заноси,
тер ино одсела не желим ни тужу 15
него ње весела да личца садружу.
Прављу још у мени: нећу ја имат лик
у жељи љувени по све дни, по вас вик,
доколе у руках онуј ствар не видим
ка чини у муках љувених да блидим.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
