Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ
познати тко може што ће бит али доћ;
како је он познал, кад јави свîт ову,
тко јо' је име дал да Славом њу зову.
Зач бирек крјепости познал је од звизда, 5
јер у ње љепасти збрат се ће сва гизда,
која се достоја припиват у слави
и да се госпоја од славе још прави.
Тер ће вик увику и по сва врјемена
словити за дику глас од ње имена; 10
зашто ја не виме на свиту досада
да веће тој име г дилу се приклада.
Уресни ње узрас како цвит изниче,
од кога вас украс к суначцу приличе;
тер како Дијана међу вил од горе 15
она се избрана висином рећ море.
Кад видим приславну ње липос гди ходи,
мни ми се по равну да танац изводи;
толико гиздаво узгреде ње радос,
тер могу рећ право: замами сву младос. 20
Када ли образ свој у љепос постави,
свак буде рећ овој: "Ово рај гиздави!"
зач у њем угледа свитлости сончан'је,
која се мнит не да да има скончан'је.
Позрите ње чело, у ком ће свак видит 25
још ништо весело што чини завидит,
што хрло чловика с видин'јем раздили, -
свитлоћа толика на њем се забили.
Гди чиста гримиза толи се добави
ким личца наниза, тер горе љубави? 30
тер бирек да просу низа ње наредно
били џиљ и розу, да цафте заједно!
Кад она отвори два свитла позора,
свитље дан не створи источна тај зора;
тер толи изрочит придраги нî камен 35
ки море свидочит од очиц ње зламен.
Тко да туј не суста у жељи љувени,
гди цафти из уста њој кораљ црвени
пурпуром ван розе? тер када говори,
јакино од росе да се цвит отвори. 40
У жељах што хрло он зачне умират
прибило ње грло тко стане позират?
Зач бирек све да је повито џиљи још;
затој се гледаје, чловиче, забит мож.
Стани свак мислећи ове ње липости 45
које ја изрећи не имам крипости;
јер веле веће јес неголи говору
приславни ње урес за милос ки двору.
Ну кад би поставил тко памет на ње ум,
тадај би сам правил: "Овди је вас разум, 50
овди је вас разбор који би дал одвит,
ако би гди на збор стекал се вас сî свит."
Затој је, дим, ову славити још право
и Славом да зову ње име гиздаво,
ако би Хомеро и Виргил на свити, 55
који су језеро лијепу ствар славити.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
