Добио сам лист од цара мога
ди ме царе у војску позива,
пушку, сабљу он мени дарива.
Четри лита и четири зиме,
то је мени за пасати[2] вриме. 5
Ал су дуге четири годинице,
збогом стој ми, моја голубице.
Голубице, пружи руке твоје
да не вене тужно срце моје.
На то му се млада смиловала, 10
киту му је гарофула дала.
„Држ' га, драги, немој га ломити,
јер не вене ни зими ни лити."
Гарофуле, липо цвиће моје,
да је мени имат симе твоје, 15
ја би' знала ди би' цвала млада,
под прозором мила мога драга,
ди се драги свлачи и облачи.
Гарофул ће онда мирисати,
онда ће мој драги уздисати, 20
а уздах ће мија Богу бити,
па нас хоце обе саставити.
↑Зларин, у травњу 1975. Казивала Марија Деан, старица ад деведесет и три године. Записао Душан Деан односно старицина кцерка Љубица Деан, жена од шездесет година.
↑Од талијанске ријечи пассаре проћи, дакле то је вријеме које ћу провести у војсци.
Извор
Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 329-330.
