Рано рани кићена дивојка
Прије зоре и жаркога сунца;
Рано рани и Богу се моли:
"Дај ми, Боже, очи соколове
I бијела крила лабудова, 5
I зелено перје пауново.
Да прилетим прико Невесиња,
Да излетим наврх погледника.
Да ја видим свога суђеника!"
Бог јој даде очи соколове, 10
I бијела крила лабудова,
I зелено перје пауново,
I прилети прико Невесиња,
I излети наврх погледника,
Она гледа свога суђеника. 15
Код њег сиде до три куђеника:
Једни веле: „сана и дримљива."
Други веле: „нељупка је рода."
Трећи веле: „љута кано гуја."
Љуто куне кићена дивојка: 20
„Ах, нека вас, моји куђеници!
Који вели: сана и дримљива,
Нејмо санка до Јурјева данка!
Који вели: нељупка је рода,
Не љубио од срца порода! 25
Који вели: љута кано гуја,
Гуја му се на срцу савила!
На срцу му зиму зимовала
О Јурјеву гн'јездо заметнула!
У по љета птиће изводила, 30
Љуте птиће: шарене гујице!"
Из оставштине босанских клерика у Ђакову од год. 1850., III., бр. 11. Босна
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 197-198.
