Улицо широка, веле си ми дуга!
Веле си ми дуга, побија ме туга!
Побија ме туга, обајде ме жалост,
Да како ми вене, ова моја младост;
Тужна младост моја, сваки дан на мање 5
Како летна трава, ка се српом жање.
Не жање се трава, нег се жање жито.
Служил сам те липо, кади ми је мито?
Не би ме платило твога оца благо,
Твога оца благо, ни мајчина дота, 10
Како би платила та твоја липота.
Ај те твоји власи, пуна јих је глава!
Твоје ведро чело с власи наткривено,
Како равно поље с травом обрашћено;
Те твоје очице, кад ме погледају, 15
Све слатко весеље мому срцу дају!
Те твоје образе липо су сложене,
Како да су перцем на карту ложене,
А те твоје лишца вазда су румене,
Како и јабуке када су црљене; 20
А та твој носићац, мед лишца посајен
Како и Лушињ град с мерлићи ограјен!
А те твоје уста, када спроговоре,
Како да се врата од раја отворе;
Те твоје зубићи липо редом стоје, 25
Како и облаци када снегом соле;
Те твоје уснице како корал горе,
Пребили вратић твој, на ком је знамење,
Пристал би га бисер и драго камење!
