Сунце се је на подне нагнило,
А дивојка на биле балкуне,
I она се сунцем разговара,
Да је липша нег је сунце жарко.
То се сунцу врло на жа’ дало, 5
Сунце греде Богу на тужење:
„А мој Боже, мили господаре,
Чудно чудо од липе дивојке!
Кад се сунце на подне нагнило,
Она иде на биле балкуне 10
I она се с маном разговара,
Да је липља него жарко сунце.
Дај ми, Боже, црне мрчетине,
Да закуха јена чрна магла,
Да се млада у магли изгуби.“ 15
I закуха јена чрна магла,
Она виче иза свега гласа:
„Ко ће мене из магле извадит?“
Чуја ју је чобан од оваца.
„„Што ћеш дати, липота дивојко, 20
Да те,чобан, из магле изведем ?““
„Дати ћу ти руке до рамена
I дат ћу ти лице до очију.“
Кад су били на срид поља равна
I говори чобан од оваца: 25
„„Дај дивојко, моје обећање!““
„Мучи туте, чобан’ од оваца,
Овде јесу ови краварови,
Мојој би ме повидали мајки,
Нег ме води билом двору мому, 30
Дати ћу ти моје обећање.“
Кад су дошли двору бијеломе,
I беседи гиздава дивојка:
„Ево чашу воде локвенице,
Ево кору круха просенице! 35
Оди, чобан, влашко пасти прахце,
Не варати по пољу дивојке!“
