ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
ХРВОЈЕ сам:
Ах Данице, не данице,
нег зла звијезда и необична,
не краљевска дјевојчице,
ни краљевом кћери слична!
да ли свијетла кућа моја 1215
и високо ведро племе
ову од тебе час достоја,
да се подаш ти друзијеме?
Мене оставит при једному,
кога пород потиштени 1220
породу је сличан мому,
како сунцу ноћне сјени;
мало цијенит и врћ с’ стране
моју вриједнос, моје благо,
и од крепости иностране 1225
име обљубит ташто и наго!
Ја не умијем разумјети
ни разабрат твога суда,
нег за што си без памети
неразложна жена луда. 1230
Што није нарав учинила,
да се без вас на сем свити,
како присад дубу из крила,
човјек буде породити?
Ну није чудо, у овој ствари 1235
да се указа заслијепјена;
име слично њу привари,
ер се и она зове жена.
Не буди вам, жене, дика,
ни једна се од вас не прослави, 1240
сто рађате ви човика,
ки је урес све нарави;
и бодећа драча плоди
лијепе русе и гиздаве,
а сњежани лијер изходи 1245
од смрдеће рођен траве.
За друго вас нарав није,
нег за немир дала од људи,
ко срдите пода змије
и звјерење врле ћуди; 1250
неразложне, не смиљене,
и без вјере, и без свјета,
плахе, охоле, породјене
за зло вјечно сегај свијета.
Знаћеш, знаћеш, худа вило, 1255
кога јеси погрдила,
кога примаш у тве крило,
и с кијем си се заљубила.
Имам свадит толи опако
тебе и твога љубовника, 1260
да ће бити вријеме у свако
то приповијес свијех језика.
Ја знам што ћу, ја знам што сам
у памети намислио,
починуо сам, одахнуо сам, 1265
веће сам се осветио.
А прем ево Матијаша,
кога искаху ме пожуде;
сад ће почет љубав ваша
сретат своје смеће и труде. 1270
Хинит ми је шњиме тријеби,
ко је обичај вазда моја,
да се испуни све што у себи
мислим рад њих непокоја.
