ЧИЊЕН'ЈЕ ДРУГО
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО
ДАНИЦА I МАТИЈАШ
ДАНИЦА:
Оди сам те ја дозвала,
0 жудјено добро моје,
а то ер сам узазнала, 885
да ме проси бан Хрвоје,
и ако је милос твоја
ове чула исте гласе,
да не ћутиш непокоја,
да не мучиш, ни сметаш се. 890
Даница сам она иста,
ка сам вазда твоја била;
вјера и љубав моја чиста
не само се није скратила,
нег се свак час већа чини, 895
и с временом јача каже,
ер, животу мој једини,
није ми од тебе ствари драже.
МАТИЈАШ:
Познам чисту љубав твоју,
0 краљевска дјевојчице, 900
мој једини драг покоју,
срца мога чесарице,
и покли ми с тве милости
толи свијетли зрак истјече,
од мене су све жалости 905
и све смеће на далече.
Ти си драга ма даница,
ти си моја звијезда избрана,
ти си права проводница
мога добра, мога дана. 910
Нека оболи бан Хрвоје
у пожуди таштој хлепи,
кад краљевске ријечи твоје
вјера узмножна мене кријепи.
ДАНИЦА:
Како твоја бити не ћу, 915
ко ти вјеру му не дати,
ако за ме ствар највећу,
живот исти твој не крати?
Јоште трнем, јоште спомена
млађахну ме смртно хара, 920
кад с тобоме заробјена
од грабећијех бјех Татара.
Могаше се ти схранити
како ћаћка схрани мога;
ну за мене слободити 925
роб гусара би врлога.
У кому бих непокоју
шњим живјела тужна млада,
да ми у вријеме помоћ твоју,
бог не упути, ки све влада. 930
Кроз тве знање и хитрину
би час моја сахрањена,
по бољему ја начину
бит не могох слободјена.
Ко на памет дође теби 935
у онаке тешке смеће
и онакој при потреби
са мном мијенит тве одјеће?
Како ли се не припаде,
рад онезијех да ће свјета 940
теби задат горке јаде
приварена гуса клета?
МАТИЈАШ:
Би потребно рад тве части
погрдити све врлине,
и у погубе смртне упасти, 945
да ма љуба не погине.
Ријех, научен од љубави:
вољу изгубит главу моју,
нег да у руци свој неправи
Татар држи му госпоју. 950
Није праведно, ка достоји
бит божица од небеса,
тамни силник да је освоји,
да је госпар ње уреса.
Слободу јој ја дат хоћу, 955
а немила нека гуса
на ме изрига своју злоћу,
и учини ме у сто куса.
За то извршит, ја начине
не умјех боље измислити, 960
него с тобом ме хаљине,
мој животу, промијенити.
ДАНИЦА:
Како лијепо пристојаше
ма одјећа на тве лице,
коли изврсно ти хињаше 965
слику младе дјевојчице!
965
Још ти бјеше у оно вриме
од образа мах далеко;
још узрастом јуначкиме
не бјеше ме ти притеко. 970
Ко се ја бјех усудила
мушко рухо ставит на се!
ну потреба је така била,
да час моја сачува се.
У којом се нађох смећи, 975
моја душо драга и мила,
кад се указах приоблачећи
сва мало мањ теби нага.
975
Како страха не оћутих,
кад се по твом свјету и суду 980
приобучена онда упутих,
да приварим гусу худу?
МАТИЈАШ:
За исто, избрана моја дико,
тешке онада сред потребе
срце твоје би велико, 985
добила си сама себе;
ну гдје се има сахранити
час, и слатка стећ слобода,
сви јес храбрену пристрашити
зла не може ниједна згода. 990
ДАНИЦА:
Познала сам онда од веће
да је смионим срећа блага,
и да у туге и у смеће
праву челад бог помага.
Ну не само не позна ме 995
за Даницу гусар клети,
нег из руке испушта ме,
прем ко би суд тве памети.
995
С једне стране у весељу,
с друге с муком веоми љутом 1000
слободјена к родитељу
најпречијем се вратили путом:
у весељу с моје среће;
у жестокој горкој муци,
ер ти, добро ме највеће, 1005
злијем гусаром оста у руци.
Мишљах у дне и у ноћи
не имах мира ни покоја,
с хитре варке ко ће проћи
шњих врлином младос твоја. 1010
За исто бих довршила
с пријеке боли данке моје,
да ти, обрано моја мила,
брзо одкупјен к нам не доје.
Тим покли се ти за мене 1015
на оваке труде стави,
ко да младос ма не вене
с тве доброте, с тве љубави?
Ах, који би разлог био,
која правда, које осуде, 1020
да ону, ку си ти схранио,
сад освојит други буде.
МАТИЈАШ:
Би јуначко дуговање,
да ја браним твоју дику,
да не штедим снагу и знање, 1025
ко те ћу отет злом силнику.
За то ја ћу служит тебе,
докле узбудем жив 11а свијети,
ни му снагу, ни сам себе
не ћу за те вик штедјети. 1030
А што тако у милости
мене држиш, ма госпоје,
то је дјело тве крипости
и доброте рајске твоје.
ДАНИЦА:
I дошле си доста мени 1035
дар ово ти труда твога,
вјерениче мој љубјени,
слатка жељо срца мога,
тим сам данас намислила
ћаћку мому чинит знати, 1040
да тва вриједна љубим дила,
да ме буде теби дати;
ер ће прије Сава рика
на зад свој тијек обратити,
нег другога вјереника 1045
разми твоја ја ћу бити.
Ја сам они дар највећи,
ки ти он његда обећо је;
не може се сад порећи
од краљевске ријечи своје. 1050
МАТИЈАШ:
Ја не могу нег хвалити
твоје одлуке, душо мила,
бивши жеље све одкрити
драгом ћаћку намислила,
ер сто крати прије вољу, 1055
смрт немила да ме схара,
нег приступит мисо и вољу
љубјенога господара;
тим те веће држат не ћу,
пођи и изврши тве одлуке, 1060
на те стављам моју срећу,
спуштавам се теби у руке.
ДАНИЦА:
Пођи с богом мој уресу,
не мој на ме ти сумњити,
тве ме ријечи занијеле су, 1065
до брзо ћеш миран бити.
