Даница1/ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

Извор: Викизворник
Даница
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО-ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ




                 ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

                     ЈАНКО I МАТИЈАШ

ЈАНКО:

     Матијашу прихрабрени,
кога крипос свуд се слави, 310
и по крви ти си мени,
и по драгој брат љубави.
     Неколико јес времена,
а то лице тве не таји,
да те мнократ замишљена 315
видим изван обичаји.
     Сегај дана ну највеће
мисли каже слика твоја,
ко да тешке пун си смеће,
и велика непокоја. 320
     Ја не одкривам јоште узрока,
за све множи моји су суди,
за што мисо тао жестока
твоје срце смета и труди.
     Од кад ти се мало дијете 325
диже из града Дубровника,
лијепе згоде находе те,
и срећа је тва велика:
     твој кум, свијетли краљ Остоја,
ко сина те је одхранио, 330
шњиме си се тријес од боја
с многом диком учинио.
     С тога у овој свој држави
ти си љубјен врху свега,
свак те хвали, свак те слави 335
ко витеза најбољега,
     и за вриједна твоја дјела
пун разума краљ познани
многе теби тврђе и села
подо је владат у овој страни. 340
     Тијем у мислијех не мој стати,
и ако у труду јеси кому,
не стручај се то казати
мени, брату твом драгому.

МАТИЈАШ:

     У трудному ја сам вају, 345
Јанко, брате мој љубјени,
ер се друзи приправљају
све отети добро мени;
     тим знајући љубав твоју,
коју ми си свеђ носио, 350
љувену сам жељу моју
теби одкрити одредио.
     Што ти будем ја казати,
скровно у твом срцу држи,
ер се оди, да ти је знати, 355
час и живот мој уздржи.

ЈАНКО:

     Не имај шумне ниједне у мене,
ни се страши у памети,
да ћу жеље тве љувене
живу духу сповидјети. {{350|360}}
     Ну би добра ма осуда,
да те је љубав устријелила;
сцијеним, да ће тва пожуда
бит висока, ко су и дила?

МАТИЈАШ:

     Високе су жеље моје, 365
добро судиш, брате мили:
кћи љубјена краља Остоје
Даница ме лијепа устрили;
     не ме урес божанствени
на висока нука дјела, 370
свијетло сунце, дан жудјени,
сја ми сред ње ведра чела.

ЈАНКО:

     Лијепо у мјесто срца твога
пожуде си поставио;
од уреса ње рајскога 375
боље изнаћ што би хтио?
     Јоште ако се лијепа вила,
тве лиј епости ко достоје,
теби каже драга и мила
велике су среће твоје. 380

МАТИЈАШ:

     Тим се, брате мој љубјени,
похвалити теби могу:
племенита дикла мени
каже и носи љубав многу;
     паче и с вјером не деснице 385
вас вијек моја бит обећа.

ЈАНКО:

    Од краљевске дјевојчице
не жуди се милос већа.

МАТИЈАШ:

     I да од мисли узрок прави
знаш, с кијех младос моја вене, 390
вас почетак ме љубави
чуј у кратко с прва од мене.
     За све да си чуо и прије
мојих згода ки год дио;
што је било најскровније, 395
још ти нијесам сповидио.
     Знаш, првијех ко сам љета
ја с Даницом узрастио,
и млађахна од дјетета
ње дворанин вјерни био. 400
     I онда, кад се находијаше
сред угрске ти крајине,
гдје од крепости пут учаше,
и од витештва све начине;
     ја учећи све крепости 405
мога од кума краља Остоје,
у весељу и у радости
шњим проводијак данке моје.
     Он, ко се опћи у овом страни,
једном у лов кћерцу одведе, 410
и учини, да дворани
сви га с многом војском слиједе.
     Сред густа се бисмо гаја
по дне доба ми станили,
и мрежам га са свијех краја 415
и псим ловнијем обкружили.
     Мјеште пласијех звијери каде
с многом силом ода свуда
нас обкружи из ненаде
злијех Татара војска худа. 420
     Ми видећи, да није моћи
путом се инијем нами схранит,
почесмо се са свом моћи
клете од гусе бојно бранит.
     У потребној тој обрани 425
храбрен витез краљ се указа:
многе исијече, многе рани,
за утећ силу њих пораза.
     I ми остали за једно сњиме
срце и снагу не кратисмо, 430
и с гусарим немилиме
до саме се ноћи бисмо.
     Али они, ко нас бројем
добиваху десет крати,
почели нас бјеху и бројем 435
изморенијех добивати,
     тако да већ придобили
бјеху вриједна краља Остоју,
и робом га учинили,
и довели под влас своју. 440
     Ја то видећ, гневан ходим
супроћ скупу сам неправу,
ил’ да њега ослободим,
ил’ да изгубим моју главу;
     моћ и снагу таку ставих, 445
да драгога господара
из грабеће руке избавих,
на срамоту злијех гусара.
     Али видећ, да је његова
драга кћерца и љубјена 450
јак овчица од вукова
од злијех људи заробјена,
     и хотећи с бојном рнком
и ње младос слободити,
би ми сила с многом муком 455
за једно шњоме робу бити.
     У потребу, ах, највећу
остави ме моћ и снага,
нека сама на сву срећу
не боли се дикла драга, 460
     ер се остали сви дворани
или с краљем сахранише,
или смртно похарани
од Татара врлијех бише.

ЈАНКО:

     Нијесам чуо ја никада 465
твоје згоде те по реду,
које чује моди сада;
слиједи напријед тву бесједу.

МАТИЈАШ:

     Оба у робству поведени
бисмо пуни јада и туге. 470
У толико ноћне сјени
приклопише горе и луге.
     Станили се бисмо таде
сред пустошне ми крајине,
гди немили гусар паде, 475
с данијех труда да почине.
     Под шатором туј припростим,
докле истече зрак сунчани,
с многом тугом и жалостим
починусмо ми чувани. 480
     Али који туј могаше
мир и покој мени бити,
гди се сваки нас надаше
злу горему, нег умрити?
     Туј ћутијаше дикла млада 485
толи љуте непокоје,
рад ње горка да се јада
раскидаше срце моје.
     Од доба ме она тога
сред несреће наше опћене 490
поче чинит роба свога,
и за вазда свеза мене.
     Али о нашем злу мислећи,
и видећи, да спи стража,
и за што се у несрећи 495
и у невољи знање узмнажа,
     ријех гиздавој дикли: ако је
теби драга тва слобода,
на се одјеће стави моје,
а твоје ми рухо пода. 500
     У хаљинах мојих тако,
за час твоју слободити,
срце кажућ крипко и јако,
гусаром ћеш поћи рити,
     да сам ја кћи краља Остоје, 505
ти дворанин мој избрани,
за одкупе да се моје
њим неизмјерна плата храни,
     тим да к њему тебе одправе,
да донесеш мноштво блага, 510
ако кћерце све гиздаве
слобода је њему драга.
     С овијем ријечим ријех јој ине
многе, да се она усуди,
са мном мијенит све хаљине , 515
и у грабећијех пође људи.
     Они од злата заслијепјени,
што с похлепом многи жуде,
послаше је, да им жудјени
за оба одкуп донијет буде. 520
     Ну до мало пак видећи
по свједоџби гласа и лица,
за све женској у одјећи,
да ја нијесам дјевојчица,
     и под мојом да хаљином 525
њим се измакла она из руке,
с многом срџбом и врлином
подаше ми горке муке.
     Уморит ме худо и прико
хтијаху гусе не смиљене, 530
да драг одкуп у толико
не посла им краљ за мене.
     Кад одкупјен дођох к њему
ах, како се ведра образа
на дошастју тад мојему 535
и Даница лијепа указа!
     Над све ине витезове
узвиси ме и почасти,
и краљевске уз дарове
господске ми пода власти; 540
     и врх дара, ке ми пода,
хвале примих не изречене
од његова свијетла рода,
лијепе кћерце свијем жудјене.

ЈАНКО:

     Похваљена крепос расте, 545
њој су од злата хвале драже,
и све што је већма часте,
толико се већа каже.

МАТИЈАШ:

     Тад горуће пун пожуде,
за не рајску милос стећи, 550
почех слиједит бојне труде,
верно ћаћка не служећи.
     Веће крати њега избавих
непријатељскијех од засједа,
и проћ њима сву моћ ставих, 555
да не могу проћ наприједа.
     У то своје одметнике
он крај Саве разби у боју,
и шњихове смрти прике
утемељи круну своју. 560
     Ја војевода њих војеводу
туј на прики бој затекох,
и имах таку добру згоду,
да му охолу главу одсјекох.
     Ради добитја гласовита 565
лијепом гозбом над све ине
краљ господу сву почита
од босанске краљевине.
     Туј сви, ки га послужише
у бој они свуд спјевани, 570
од његове руке бише
лијепијем дарим даровани.
     Рече уз дар тад он мени:
даре веће храним за те,
ти мој драги, мој храбрени, 575
достојан си сваке плате.
     Мене од робства ти слободи,
и слободи кћерцу моју,
невјерници похарани
кроз десницу леже твоју. 580
     Рече, а за њим говорити
Даница ми лијепа поче:
чијем ћу теби заплатити,
наше среће драг узроче?
     Мене ћаћко с тве крипости 585
и краљество своје ужива,
држана ћу твом младости
бити, докле будем жива.
     Како доспје сеј говоре,
у лијеп начин и љувени 590
уприје у ме све позоре,
тер се срамно зарумени.
     Мисли, како срце моје
тад се нађе и угледа
на ријеч драге ме госпоје, 595
на здрак ведри ње погледа.
     Виловито тој гледање
мене из нова тако устрили,
да не умјех мало мање
ни одговорит лијепој вили. 600
     Али у чудном танцу, који
приказа се по том тога,
она мене сасма освоји,
и учини слугу свога.
     Ер за љубав указати 605
и бесједом и дјеломе,
разблудно ме узе звати,
да ја танац водим шњоме.
     Туј се мени жељну објави,
да ме срце на дар иште, 610
Чим за биљег од љубави
моју руку својом стиште.
     Тад сва младос моја у руке
краљевској се дикли пода,
за ње мијенит све одлуке 615
с ниједне смеће, с ниједних згода.
     Сили плама љувенога
не може се наћ прилика,
ки ме од доба жеже тога
затрављена љубовника. 620

ЈАНКО:

I разлог је, кад си одкрио,
да те љуби лијепа вила,
и да јој си драг и мио
за витешка твоја дила,
     да твом огњу није прилике, 625
да јој вазда држан јеси,
да је гледаш по све вике,
ко божицу од небеси.

МАТИЈАШ:

     Ја јој држан имам бити
сва колика моја љета, 630
и љубит је и дворити,
ко најдражу ствар од свијета.
     Не до дуго за тим вријеме
у краљевском перивоју
одкри смионством љувенијеме 635
један другом љубав своју.
     Након веле туј бесједа,
прем ко моје би жељење,
бранећи јој проћ наприједа
час дјевичка и поштење, 640
     на сврху се моје среће
закле лијепа дјевојчица,
да ничија бити не ће,
разми моја вјереница.
     Сад химбени бан Хрвоје, 645
како чујем с много страна,
на њу ставља мисли своје,
иштућ, да му буде дана.
     Чувене ме ово смета,
и жестоко стријеља и рани, 650
да га не узме краљ за зета,
ко могућа у овој страни.

ЈАНКО:

     Мудре и знане краљ је свијести,
и с разлогом свуд се влада;
кћерце одлуке не ће смести, 655
да у немиру живе млада.
     А казо је, даје храбрена
њему крепос твоја драга,
и да је прид њим већа сцијена
од крепости, нег од блага. 660
     А и ми смо, ко Хрвоје,
од племена господскога,
и од властела, ки се броје
час језика словинскога,
     и толико њега већи, 665
коли крепос твоја бојна
с гласом свијетлијем свуд летећи
од части је свеђ достојна;
     тим ходимо разазнати,
ко проходи ствар за сада, 670
а вјечни ће боље дати,
нег се срце тве припада.
     Докле је здрава ма десница,
докле је са мном снага моја
она ничија вјереница 675
не ће бити него твоја.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.