ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО
БАН ХРВОЈЕ I ЈЕРИНА
ХРВОЈЕ:
Знаш Јерина моја мила, 85
ка си уресом тве лијепости
срце моје освојила
сред најпрве још младости,
да цијећ наше те љубави,
коју свак час бријеме узмнажа, 90
од истијех си очи у глави
и од живота мени дража:
тијем покли смо ми на сами,
да не може чут ниткоре
ове које међу нами 95
проводимо разговоре,
на уздано ћу сада теби
мисли отајне моје одкрити;
ну ми је помоћ твоја тријеби,
да их будем испунити. 100
ЈЕРИНА:
Заповиједај свијетли бане;
за све мале ме су моћи,
цијећ младости тве избране
приправна сам свуда поћи:
давно ти сам записала 105
моју службу, младост моју,
и теби се даровала,
изабрани мој покоју.
ХРВОЈЕ:
Знам, да је љубав тва велика;
веле већа ну ће бити, 110
кад љубјена љубовника
вјерно узбудеш послужити.
ЈЕРИНА:
Ја сам твоја службеница,
ти господар срца мога:
све што је јака ма десница 115
мном се служи цијећа тога.
ХРВОЈЕ:
I са више биће јака,
ако узхоћеш ма љубави:
оному су лака свака,
са свијем срцем тко се стави.
I да познаш жеље моје:
знам да је вјерна тва дружица
храбренога краља Остоје
обљубјена кћи Даница.
ЈЕРИНА:
Диклица је лијепа мене
за дворкињу своју обрала,
шње доброте не изречене,
не ер ја сам достојала.
ХРВОЈЕ:
Она је сада у пролићу
првијех љета, и ње дика 130
проси слична свому бићу
племенита вјереника.
ЈЕРИНА:
Проси, у то те суд не вара,
и срећан је тај на свиту,
кога битје одговара 135
на диклицу племениту.
ХРВОЈЕ:
Изван мене нитко ини
од госпоцке крви оди
не племену, ње висини
приличан се не находи. 140
ЈЕРИНА:
Тко инако да ти море,
краљевићу драги, ријети?
и тко на твоје јес говоре
с разлогом се јаки опријети?
ХРВОЈЕ:
Пошло сам ју ради тога
у ње ћаћка ја просити:
сцијеним, и не без разлога,
зет угодан њему бити.
ЈЕРИНА:
Изврсне су тве пожуде;
али ко ћу ја поднијети, 150
да те уживат друга буде
изван мене на сем свијети?
Ја сам теби дар највећи,
час у руке моју дала
(у којој бих била срнећи 155
кад краљица тој би знала!);
а да сада остављена,
у жалости, у немиру,
ко плав с краја одсјечена,
на твоју се болим виру? 160
Овако ћеш и Даницу,
кад испуниш жеље огњене,
и сваку ину љубовницу
оставити како и мене.
ХРВОЈЕ:
Шњом се је здружит ма пожуда, 165
не ер ми је драга и мила,
бивши сва ма ти разблуда
и мени управ омилила,
нег да моју час и сцијену
утемељим с овом виром, 170
и прид краљем влас стечену
уживати будем с миром.
За овијем ће се ласно згодит,
не имајући краљ синова,
да краљевску круну родит 175
брзо ми ће смрт његова
С мојом срећом и тва срећа
тада ће се узвисити:
ти најдража, ти највећа
прида мном ћеш, душо, бити. 180
Само у ријечи, само именом,
вјереник се не ћу звати,
али у дјелијех с многом цијеном
тебе љубит и гледати.
За ови узрок, ма љубјена, 185
срчано се теби мољу,
да не само утажена
смириш сумње, ке те кољу,
нег да будеш поставити
сву моћ твоју, да Даница 190
обећа се мени бити
изабрана вјереница.
Од најдражих она тебе
дворкињица држи у броју,
с тога оваке у потребе 195
не крати ми помоћ твоју.
Наука ти не ћу дати,
бивши пуна ти бистрине,
како се имаш ту владати,
које држат ш њом начине 200
Само да тве настојање,
како уфам, помно буде,
имам крепко прем уфање
доћ на сврху ме пожуде.
Када се она ласно одкрије, 205
за смирити моју жељу,
сцијеним, ко ти рекох прије,
драг бит и ње родитељу.
У твом знању и хитрини
стоји кориш моја и слава; 210
за драга се веле чини,
и свој исти живот дава.
ЈЕРИНА:
Пусти молбе, не наприједа,
љубовниче мој примили,
виловита тва бесједа 215
срце моје љубко сили.
За све с мојом многом муком
обитам ти помњу моју;
до брзо ћеш тегнут руком,
како љубим славу твоју. 220
Ја ћу тебе послужити
са свом снагом и памети,
ну хоћу ли срећна бити,
то не умијем теби ријети.
ХРВОЈЕ:
Хвала, слатка ма радости, 225
сад ми си управ мила и драга:
гди је изврснос тве крипости,
ту ће и срећа бити блага.
Ну, што срећа чинит има,
гди сја свјетлост мога имена, 230
с племенитијем прадједима,
с мнозијем благом садружена?
Тијем се дијелим, а ти остани,
и у краљевске пођи дворе;
не мој, душо, стат замани, 235
дај ми брзе одговоре.
ЈЕРИНА:
Пођи с богом, свијетли бане,
брзо се опет к мени врати,
ја ћу за те с моје стране
све што узмогу настојати. 240
