Далмација липе цуре даје,
навластито шибенске државе,
понајбоље у Зларину јесу,
по шес' дана црну земљу тресу,
седми данак оне се нарешу, 5
на њима су пребили фуштани,
све камбрице и мадрепулани,
а на глави шудари од тула,
то је, побро, у Зларину ску1а,
у ушима рећине од злата, 10
што јој висе до по била врата,
а по грлу лашћи се огрица,
на огрици свилна курделица,
а на њима бурић' од шкрлета,
то је, побре, старинска адета, 15
а за пасом шµдар од крмежа,
ко габија[2] од брика Инглежа,
око паса штаметна каница,
а на ноган бичве од бумбака,
још ко томе жути постолићи 20
и на њима црвени гропићи.[3]
Нареши се и у цркву појде,
а кад млада мимо момка пројде,
ко да витар из сивера дојде,
пак не гледа попа ни олтара, 25
нег по црикви млађана јунака,
којега би за се одабрала
и његову младост уживала.
↑ Зларин, 22. IX. 1955. Казивала Антула Ацалин род. Кордић, рођена 1875. у Зларину. Ибид., број пјесме 15.
Варијанте: овај је умотвор иначица пјесме бр. 14. и пјесме бр. 15. у овом нашем избору.
