Да позинаш, госпоје, бољезан, ка трави
му младос циећ твоје јадовне љубави,
љувена усилос и мој плач приљути
чинил би, да милос тве срце оћути.
За ч така јес љубав у мени на свити,5
која ми не пристав свегј чини цвилити,
тер камен од горе јурве би просузил,
видјети да море ови мој грозни цвил;
дубраве и лузи горко би сузили,
када би у тузи му младос видили; 10
све звиери и птице жељно би цвилиле,
кад би ме тужице и плач мој слишиле;
свако би створење му младос жалило,
птица, звиер, камење и сама ти, вило,
да морес зачути у плачу бољезни, 15
ке живот мој ћути зацјећ тве љувезни.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
