Да можем ја теби изрећи, суначце,
што пати у себи ме жељно срдачце
не тебе, ма камен чинил бих још смутит,
чинил бих још пламен љувени очутит.
Дану ми, ружице, толику бољезан, 5
толике тужице задаје љубезан,
ар скончах сву мисал тер жељу смрт здружит,
у ти сам ја чисал да не вим ни тужит!
Не знам ред ни чело одкуда да зачну
живин'је дресело и муку јур плачну; 10
ну тако т' живити, погледа' мој образ,
у ком ћеш видити какав је твој пораз,
у ком ћеш видити које су бољезни
сваки час слидити стрил твоје љубезни,
тер мене чимгоди надил' тва липота, 15
али ме слободи горкога живота.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
