Да можем ја теби изрећи, суначце

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Да можем ја теби изрећи, суначце
Писац: Шишко Менчетић
31. пјесма првог дијела Рањинина зборника.


Да можем ја теби изрећи, суначце




Да можем ја теби изрећи, суначце,
   што пати у себи ме жељно срдачце
   не тебе, ма камен чинил бих још смутит,
   чинил бих још пламен љувени очутит.
Дану ми, ружице, толику бољезан, 5
   толике тужице задаје љубезан,
   ар скончах сву мисал тер жељу смрт здружит,
   у ти сам ја чисал да не вим ни тужит!
Не знам ред ни чело одкуда да зачну
   живин'је дресело и муку јур плачну; 10
   ну тако т' живити, погледа' мој образ,
   у ком ћеш видити какав је твој пораз,
у ком ћеш видити које су бољезни
   сваки час слидити стрил твоје љубезни,
   тер мене чимгоди надил' тва липота, 15
   али ме слободи горкога живота.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 494 године.