Да би ми говорил, мољу те, цвите мој,
једа т' сам сатворил коју злед слуга твој?
једа ли мач уби од твојих кога мој,
једа ли што згуби за мене разум твој,
тер нећеш јур к мени обрнут твој урес,5
твој образ румени живот мој у ком јес?
Ма нека истину свршено буду рит:
час љепос једину не пушташ обазрит.
Реци ми Бога рад крозач ми чиниш тој,
ако нис' с мене кад имала непокој?10
Мој венче бисерни, не знаш ли јер сам твој?
не знаш ли јер вјерни твој слуга јес овој?
Не знаш ли ер сам ја он, круно повита,
за кога т' име сја по странах од свита?
Од мене тер скриват немој тве радости,15
пуст' љепост уживат за своје младости;
а немој збрајати узаман младе дни,
нека т' се кајати по року сила нî.
Ар, свитла госпође, овој зна' твоја моћ:
они дан ки пође не море веће доћ.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
