Џухо Керпета
| %Ц4; | Пародијска пастирско-митолошка игра Џухо Керпета сачувана је само у одломцима које је у 18. веку исписао дум Ђуро Матијашевић. На темељу сачуванога тешко је барем приближно реконструисати фабулу. Дело се приказивало на пиру дубровачког властелина Рафа Гучетића 1554. године. | %БА; |
Пролог почиње: Керпета.
КЕРПЕТА: Сињори властели, добро сте наштени! I ви, владике, добар ви вечер! А невјести с баретом у руци називам добар дан и добар вечер, а женику добру ноћ! I ја, за ријет вам као работа стоји, до мало прије сам био Жухо, а сад сам Керпета, који идем на сва весла, штоно се зове, ал фонте ди Елицона, на студенац, на воду гдјено Аполо девента профета. А то за научит индивинат и да девентам профета за моћ угоненут три ствари: једно, кад се оженим, али ћу имат жену карљиву, али лакому, али лижиотар. С карљивом кућа је звоно која сусјецтво заглуша; с лакомом - ормар је пун свега који се ни на Божић не отвара; с лижиотаром - није лонац скухан ни трпеза начињена; а то да се чувам зле године; друго, кад ми реку "Што ми се гонену?", да угоненем; третје, да индивинам што невјеста мисли кад се удава. То толико; ја сам баш човјек, као видите, не жудим велике ствари. Сада, сада, сада да знате, ...
[...]:
Сада, сада, сада, тко је тебе довео овди?
КЕРПЕТА: Ноге ме су довеле.
[...]:
Што умијеш чинит?
КЕРПЕТА: Умијем што умијем, и умијем што ти умијеш; а ти умијеш што ја умијем. I став' десет солдина!
[...]:
Одкле с' ти?
КЕРПЕТА: Одкуд се папагали доносе.
[...]
Што имаш чинит овди?
КЕРПЕТА: Имам чинит што умијем чинит, и чинићу што ћ' ти чинит, и чинећи чинит те ћу чинит, а то играт; ја ћу т' свирит. Е м'арреццомандо, сон востро сервидор!
[...]: Добра ова би! Оршу, сињори, за ријет вам, ктијахомо, за обеселит ови пир, склопит мало машкаратице, и моја дружина бијеше прионула срчано за учинит што боље умијемо. Дође њетко, упита: "Тко машкарату у Рафа арецитава?" - "Та и та компањија." - "Оџдени, изиди, далеко их! Неслани ти ће бит! Усрамоти, убиј као убогу жену кудјељом!" Мислите, сињори, како ми остасмо! Уби нас зла година, учинисмо образ од четрмјед, остасмо дрвени, камени, како они који отрне од главе до пета. Дође Гардзарија, дружина Рафова, рекоше: "Машкари, што чините? Бријеме је, ходите!", - а ми стојимо како дрвене душе. - "Изидите, ходите!" - а ми истом гледамо. - "Што чините?" - а ми ништа! Мисли гдје се нађоше ти властели кад видјеше гдје ми стојимо инкантани! Ма они, како пруденти људи, еспедијент узеше: донијеше русата оцта, с њекијем ријечми намазаше нам полсе, - вратисмо се, даше нам анимо и рекоше: "Или зло или добро арецитате, бићете похваљени; имамо ми секрет којијем ћемо чинит, ако и зло арецитате, да ће свакому парат добро, лијепо и драго." - Ми, људи чертаменте годишти млади, ма ћуди антîци - прем као њеки ки су у феоцијех упенгани, ки стоје тер гледају - рекосмо: "Ово нас!" и кажемо се: Сада молимо вас, ако и речете: "Ово их", немојте играт гњилијем наранчинам. Ма што ја говорим? Не стављах се! Гардзарија нам је обећала да нас ћете похвалит, ако и гофи будемо. Ма ово одовуд у вијенцу поете, у верас вас ће молит што вам ријех. Ма богме они Которчић мали смијешан бијеше! Ако и њега могосмо притегнут к нам, нећемо ни толико гофо проћ. Пођ га ћу речеркат, уколико ови с вијенцом рече свој посао. Сигнори, аудиамо ет опера еиус.
[...]: Велим што то ови греду на хладенце, гдје бијеле виле станом стоје и гдје јунаковом на зеленој трави, меу разликом белому, црвеному, жутому цвијетју, на ливади служе хладну, бистру водицу, тер јунаци пак у дружби з горскијем славици пјесни спијевају, слатке, медене? Рекох: "Да умјесто бистре, студене водице служе бистро, рујно, црвено и бијело винце, коли би јунаци љевше попијевали, коли би гласом љепше извртали!" Ја, за казат вам, моја господо племенита, желећи њекада придобит у пјеснех горске, тихе славице, њекада кад црне очи од бијеле виле бијеху раниле срце моје и кад горушта љубав владаше мене, идох на ту воду ку рекох; али студена водица ништоре не поможе јунаку мени! Тада рекох: "Ријечи што ријечи, а све вода што вода, - није ти над рујнијем винцем бистријем!" Тада рекох: "Жî м' ти, водице, да си рујно винце, како би се теби веће јунаци утјецали!" I зато рекох: "Мало је тизијех пјесниваца, ер се свак недобровојно к води утјече; а да је вино, већа би од пјесниваца бука била у мјесту нег од летуштијех птица у зеленој гори!" Зато, ако што водено речем, дајте кривину води коју пих, и моја дружина од злочесте воде коју хтјеше пит, и срце им је остинуло; зато, ако што студено реку, води дајте кривину, а њим опростите.
А ја од жеђе веће не могу ни слова ријет Вашој Милости. Мир Божји с тобом!
Тријеба их је свјећицом од двимјед искат. Узрок је њеки триш мудар, кога човјек, да га шкакље, не би га чинио смијејат, кому под носом дзибет луком воња и не види ер је његов червео у толицијех печах, ер га не би све Мендалије изкрпили. Ер су људи вас смијех испухали, а то се је видјело овезијех поклада, кад виле у гарбијешијех танцаху.
Кад би годишница госпи украла печу ларда, тер би ју вргли у тамницу; а гдје би Пуљиз пуљишки говорио, а Масара латуштином ударала, и кад се женик не би бринуо.
Брјемена слатка и притила херцега Стјепана.
Тко ову воду пије у бријеме пролитја и прије сунчана истока, пјеснивац изходи; тко у подне, - у љубав зађе; тко у запад сунца, - помами се; тко опет у дзору прије сунчана истока, врати му се памет.
Слаткијем ријечми није вјероват; и сирене у море сладак глас имају, али тко их чује варан се нађе.
Из мојијех руку сва богаства од свијета излазе.
Подалек стој и тако говори. Ну, ткоје те су довеле овди?
А што жудиш етц.? Охај! Два толика дара не могу бит у једном човјеку. Покли је тако, драже ми је да сам к теби дошао, ер богаство господује данашњи дан све остале крјепости. Покли ме је срећа к теби донела, учини ме, стари, поштени, узможни боже од богаства, да међу осталијем богаци ваљам хас штоно се тече.
О, лакомости од злата, куди се простиреш?! По миријех се богатаца пењеш. Ја сам све крив, познавам мој гријех, и сповједавам га; по мени мнози у вас живот не виде злата и мру од глада, а мнозим злато рђави у скрињах. А то све изходи одкле очи изгубих, - не видим ткому давам; ер да видим, инако би ствари прошле.
Да то си слијеп, господине, по Крпету слугу! Ручка не стављах се. Кад млађи бијех и кад виђах, добро дијеле чињах: давах злато људем благодарнијем, који ми чâс чињаху и који га раздјеливаху с разлогом; а кад остарих и изгубих очи, ствари назад отидоше.
Нека ти старости, ако је и слијепа; тешко оному дому гдје се старашки глас не чује и гдје старашки штап не влада. Хоћу да ми послужиш малахно.
Добро си рекао, ну нијеси дорекао: старца разумна и мудра, ер старос неразумна звијер је духата с двијема очима а с једнијем трбухом, који већу штету чини нег корис. Ово сам твој роб, заповиједај ми.
Узми ови кондијер камени и пођи на крај те ливаде, и наћеш студенац, из кога тече рујно, бистро слатко вино; наточи га пуна и донеси га. Винце крјепос дава, старос уздржи; срце ми смагне на рујно, слатко винце.
Почамши одовлек тамо све те стране господују узмножни богови.
Тер закупљујем сва воћа, сва жита и све што земља саздава; а послије људем припродавам; и зато сам бог од богаства.
Узовит се њеке не у нами господују.
Ер злато и сребро као веска приљепјује годишницам око рука. Бог од богаства лотром не дава злата. Не облакоми ли се када мој отац на кому.
Мајде т' немудар бијеше.
Она је прва кућа, а онамо, у граних без листја, стан од Зиме; друга, сва од цвијетја, дом од Примаљетја; третја, сва у зелени и у класју, прибивалиште Лита, божице веле лијепе; четврта, сва је у воћу, почивалиште од Јесени, брата речене Љета.
Они младић, вас у цвијетју, вене од ње љубави, пасе га вјетром.
Чуднијех ти се ствари и нагледах и наслушах.
Идох, сад ћу доћ.
Овако изиде небог, тер се горам и дубју сам потужи, а Љето тврђа на његове сузе стоји.
ПРОЛИТЈЕ: Травице зелене, и ви, драго цвијетјице, ваше Пролитје горко тужи, ваше Пролитје сузе лијева; а Лито лијепа, а Лито драга неће да чује мој грозни плач, неће да види моје љувене болести! Лито драга може извидат моје ране, Лито лијепа може утјешит мој грозни плач. Јаох, све је ино заман! Јаох, крипости зелених трава нијесу за дат лијек мојојзи немоћи. Травице, и ви, разлико цвијетјице, знам ер се болите мојијема сузами; али, јаох, чему је да се боли мноме све што нарав саздава, кад моја драга Лито камена стоји на моје сузе? Кад моја драга Љето гоји се мојијем уздисањем? Кад моја драга Лито хоће да драго Прољетје вене? Јаох, венем, јаох, како лед на сунцу; мало помало липса моја крјепос! Горушта Лито, ја сам љетни цвит прид твојијем очима, из којих плам огњене љубави пражи младос моју. А, јаох, није достојно толикој љепости тко те љуби да овако за твоју немилос вене, тко је твој да га ти нећеш за твога. А, Лито драга, ја сам твој, и кад бих могао, Лито лијепа, не бих могао не бит твој. Љето лијепа, покли сам твој, узми ме за твога, - твој сам, јаох, твој сам! Ах, да сам твој! Јаох, нијесам твој, - јаох, мени је умријети! Љубави, усиона Љубави, спиш, мој драги друже, а твоје Пролитје грозно сузе лијева; моја горка тужба буди глухе планине, а ти тврди санак спиш.
КУПИДО: Пролитје драго, Пролитје весело, што је тај плач твој? Што је тој уздисање? Која је тој злед која, драги друже, толи тлачи цвијет твоје разблудне младости? Устави сузе, гиздави друже, каж' мени, Купиду твому, узрок твојих туга, једа горушта Љубав драгому Прољетју може помоћ дат у своје невоље.
ПРОЛИТЈЕ: Купидо, њекада у зеленијех горах и на травних ливадах не могаше час без твога Пролитја стат, а сада, јаох, не знам узрок, твога си Пролитја свасма оставио! Твој драги друг Пролитје уздише за лијепом Литом, а твој лук и огњене стриле заман леже. Укажи али си бог од љубави али ниси. Лито лијепа не сцијени твоје стриле! Ах, Купидо усиони, види драга Лито ер си заспао, тер на моје уздисање камена стоји. Укажи твоју моћ, а Пролитје, твога друга слободи грознијех суза. Чин' да Лито драга обљуби свога Пролитја, како Пролитје љуби ње липос.
КУПИДО: Која је моћ била у мојијех огњенијех стријелах? етц.
Немајући што чинит, дао се сам на лотропство и на сан, ну у твоју потрјебу поставит ћу све моје силе и све што узмоћ будем. Ако за тебе што не учиним, за кога ћу учинит?
[...]: У моје дјетињство вазда си са мном дружио.
I динарми је замитио своју службеницу, која уза њу веле може.
Ото се и божице почеше хитат за богатство. Све се је иштетило. Лакомос и међу нами богови ото је почела све снатат.
Чуо сам као работе проходе; тријеба се је помоћ уметеонством гдје не достиза моћ.
У ове стране опћи доходит један јунак.
Хоћ' ли се тако моћ у ту дјевојку приобразит, да те не би познала?
Све ствари љувене имају почетак од лудости.
Рече се: свиња утјече се на пунији желуд, коза на бољу траву, вук на притљу оцу, хврљак на смокву кувеоку, а човјек се утјече гди је веће злато.
Ава, господине, и ти ме посла к тому богу! етц.
Није ли, господине, капљица? Усахоше ми уста. - Бит ће кад се врнеш. - Винце крјепос дава и памет узимље; без винца није срцу весеља, ни ногам снаге, а нека т' људи бесједе. Веће идох; кад се врнем, капљицом црвеном окропи твога Водана, да му се дух врне.
Ер за прасце није драги ками, ни за осле.
Ако Купидо најмањом стрјелицом тегне ње срце, ствар је учињена.
Ти си добар дошао ти би ... дошао.
Пан, бог од Аркадије, у сладак глас извијајући, навјештује зеленим планинам весеље, буди сатире, да справљају версе и свирали и да ухитивши се у коло с билим вилами танце изводе, пјесни спијевају, етц. Да' да њу упрашамо.
I ја би веселији тому био. Сатири витезови, мила крви.
А неборе како то бесидиш?
Плутон, сиони бог од богаства.
Данашњи дан тко је богат, тај је лијеп и млад; тко је убог, груб је и стар. Ино се хоће нег одјећа у нашему животу.
У овизијех планинах ја бих се веома блажен и богат држао, ер богатство, мним, није ино нег вољу испунит.
Кад би зима дошла, хлад би ти доморио.
Мир с вами. Срце ми је вазела и нијесам мој, ни знам чигов сам; да имам злата, златом бих ју примамио.
Давори ми, давори, биједни Водане, гдје се си зашао међу њеке божиће; све њешто поје у овизијех странах, све је мило.
Не бих рад уцкњет: јес њеколико до његовијех дворова, - на улака трчим!
Без мене се не море оженит нитко, како без глумца. Још није ствар склопјена.
Твоје ствари ткому нијесу домориле? Ова дјететина све смета, а ви оглушајте се на те ствари.
Обећа луду, да се радује. Ови богаци, што веће имају, то су лакомији.
Ер ми изчезну срце од страха.
Биједа вас нашла, отворите!
Које су то крамоле и хараминства? Биједан, овако ми срце бије од страве. Већа вас туга нашла него нас!
Тко к мени толико образом приликује? Пука је ја; онака сам видјет кад се надазрим над хладенац бистре воде.
I ти ли ме се одврже? Што чујем и видим сада? Је ли мени јави ово, али ја сним ове ствари? Туге ме су одсвуд обујмиле. Тко си ти? Тако те Јове својијем громом не удрио!
Изидимо из овезијех страна, да нас клети змај не омрцини.
Човјече, не придавај ми туге к тузи.
Хлад хлада је огњевио.
Лијепа жита по пољијех притило годиште обећају људем, и слатка воћа зрући справљају забаву умрлијем у велики дан кад људи под сјену од зеленога духа бјеже расрчбу од врућега сунца.
Пођ'мо у лов, једа који лијеп лов уловимо, да довечер добру вечеру вечерамо. Мени колач, ово нам лова!
Ти си наш папагао, каландра и чавка, - унутра! Ту чека'.
Ки зао божић Водана зове? Ако ме Хлад не зове, не озвах се живој души. Ово ме, кићена китицо, Водане брајене!
Гдје си пошао? Куд се си зашао? Куди ли се то иде? Камо ли се то путује? Ја те грем - колико дана јес! - иштући, зовући по зелених планинах: ото ме је срјећа сада на тебе намјерала. Врни се, Водане, ходи домоме: стан те твој жуди, својта те твоја зове.
На то ли ме зовеш? За то ли ме иштеш? На то ли си дошао? Хлад, мој брајене, сада мноме влада. Охај работу, - Хлада ја иштем, да ми срце охлади, и збогом! Не домари ми.
Што су те ријечи, узети Водане? Камо греш, камо ли бјежиш? Гдје су танци, игре, скупи, гозбе етц.? Свуд су без тебе и твога вина како лонац без соли, трпеза без круха и кућа без воде.
А твоја сестра без обију нас мало је вриједна.
Ја имам кћер, Мратиње лито, и рад бих је удат.
Њеки з добром одјећом, а с празнијем тобоцем.
Што ће ријет богови? Једно му дијете врха дође!
За зубљу, ку у руци носиш, мож' ли знат што је ово?
Гледам, тер се чудим, јаохи, госпође драга.
Нека ова договори, пак ћеш ти говорит.
Болећи се плачем, трудом и немоћи драгога Пролитја.
Дјевојко, иде ти од руке теј ријечи говорит?
Овди је привара! Ово није мани. Тко може што божици наудит?
Одсела ће добро работе проходит.
Мним да се је гдјегоди заиграо, а да је мене заборавио. Ко је здрав не сцијени да кога ишто боли. Мој друже, ја болестан грем, а ти здрав не мислиш о твому Прољетју.
Брже ју за жену иште; јеси ли му ти посао оправио?
Ах, псе један! Умрли су се почели уметат у ствари од богова. Убио бог и Плутона!
Одтоле се двигни, Хлапе, зао човјече, смећо од мога мира. Знајте! Гди је змај, да прождре овога Хлапа?
Хоћу толико плакати, докле плачем живот мој свршим,
А највеће ми је жао ер нам једно дијете врха доходи! Мати га је разблудила.
I Зиму да призовемо. Ти ћеш остат на осекли.
Кажући се тихе нарави. Тихоћа је ствар рајска, а тврдоћство ствар од звијери.
Да то ли се нећемо намјерит с нашијем сурлами и свирали?
Што богатац веће има злата, то је веће лакомији на њему.
Устави сузе, утажи плач твој, зрак свитле липости укажи се у твом драгому лицу.
Од мртва ме у живот враћаш.
У сî час имам оправит величак посао.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|