Цврчак и мрав

Пјевао је цврчак
мали љета сјај,
а кад се јесен свали,
чаробни пође мај
и студен дуну прва:
ни мухе,нити црва.
Сусјед оде мраву
кунећи љуту глад:
Смилуј се јаду праву,
помози,брате сад!
Узајми два-три зрна,
ма какве хране дај,
чим прође зима црна,
вратићу зајам знај.
А мраву тешко пада
да од свог зноја да,
па рече:Гдје си тада
био кад сунце сја?
Разблудног љета чари
и мјесечине сан,
пјевао сам са пуно жари
кроз вече, ноћ и дан.
Пјевао мјесто рада!
I мој сад хоћеш труд!
Е, брајко,играј сада,
док вјетар свира студ!