Пређи на садржај

Цигански лијек за болну кадуну

Извор: Викизворник

* * *


Цигански лијек за болну кадуну

Стар се жени ефенди-кадија
Младом кадом од двадес' година,
Кад се када крај кадије нађе,
До брзо јој није мио био.
Па се када покајала млада; 5
Стаде радит да старца погуби.
А он старац каду миловао,
I за њу би оба ока дао.
Млада када другога изнађе,
А за старца не ће ни да знаде, 10
Него леже у меке душеке,
Брез невоље болесна се каже.
Старац срца пуно милостива,
Па је пита, шта ће учинити,
Кога желл привести у дворе: 15
Јал медика[1], јали бајалицу?
Млада када њему лаговала:
„Старче аго, ефенди-кадија!
У двор б'јели не води никога,
Ни медика нити бајалицу! 20
Шта ће медик, шта ће бајалица?
Бајалице кучке лајавице,
А медици наши преварници;
Оне бају, док им луди дају,
Ови л'јече, да себе изл'јече 25
Од немиле од боли гладиње,
А за нас им брига никакова!
Него старче, ефенди-кадија,
Да ти подјеш за горе на воде,
Да би хладне водице донио; 30
Да с' умијем и воде напијем,
Чини ми се, да ћу пребољети."
А да видиш ефенди-кадије!
Своју каду одвише милује;
Био би јој очи поклонио, 35
Гдје ли не би водице донио!
Па прихити в'једро оковано,
Упути се, да иде на воде.
Од двора се одмакнуо ларго,
Кад ево му ненадана друга 40
Прама њему насред пута друма,
Право главом момак циганине,
Гдјено вуче врећу ћумурине[2]!
Рече циго: „Куда идеш, старче?"
Рече старац: „За гору на воду. 45
Побоље се стопаница[3] моја.
Па ћу дон'јет воде иза горе,
Еда би јој штогод било боље!"
Говори му монче циганине:
„Врат' се, старче, а не губи главе! 50
То ли подјеш за гору на воду,
А хвати те мркла суторина
Близу горе украј хладне воде,
Изаћ' ће ти из горе звјерење,
Заклат ће те у зо час за тебе! 55
Нег се врати, и послушај мене!
Не болује стопаница твоја,
Него она изнађе другога;
Зато те је на воду послала,
Да те горско изједе звјерење. 60
Па ћеш видјет, када двору дођеш.
Да ћеш наћи уза њу другога.
Кад дођемо близу двора твога,
Извалит ћу ово ћумурине,
А у врећу увалит ћу тебе, 65
Питат конак у твоје љубовце.
Да ме гдјегод пусти у огњиште.
Па ћеш видјет ти твоју љубовцу,
Шта це зборит, шта ли ће говорит!"
Кад то чује ефенди-кадија, 70
А што каже црни циганине
Испод оне вреће ћумурине,
С њиме се је на се[4] узврнуо.
Кад дођоше близу двора б'јела,
Да ко види црна циганина, 75
Гдје из вреће ћумур извадио,
У врећу је старца увалио.
Па он оде на врата од двора,
А на врату тегли врећетину;
Па задрма на вратима алком. 80
А каде се са пенџера гласи;
Добар вечер њојзи називао:
„Вечер добар, од двора госпођо!
Би ли мене на конак примила,
I уз мене моју врећетину, 85
Баш ако ћеш у огњиште твоје?"
Срећан био црни циганине,
Гдјено каде сађе низ скалине.
На двору је отворила врата,
I овако њему бесједила: 90
„Хоћу болан, црни циганине!
Примит ћу те у своје огњиште."
Уђе циго, носи врећетину,
А у врећи ефенди-кадију.
Близу врата скине врећу с врата, 95
Ноге свио, близу ватре сио.
Па се грије и на брке смије,
I с кадијом тихо разговара.
А кад каде вечера лијепо,
Ево ти је кули низ скалине 100
У огњиште к црном циганину;
Стаде каде, па њега навађа:
„Да-ну момак, црни циганине!
Јеси л' кадер[5] уз гусле пјевати?
Да-ну болан, попјевај малахно!" 105
Говори јој црни циганине:
„Кадер јесам и умијем пјеват,
Ал си богме у двору овоме
Ти вечерас господја баница;
Ред би био, да прва запјеваш. 110
Кад ти прва, и ја ћу за тобом!"
Кад га млада разумјела када,
Запјевала, те је говорила:
„Да ти кажем, момак циганине,
Пјесму моју, што ћу запјевати! 115
Ја имала војна и невојна!
Послала га за гору на воду.
Да ми хладне донесе водице.
Ал ево је нојца преклопила;
Нема мога војна и невојна. 120
Сам Бог знаде, хоће ли и доћи.
Ако војно дође, ол' не дође,
Ето тамо, све ми једно бива;
Ја за њега ниста и не хајем,
Ер ја имам војна и другога; 125
Старца храним, гдје и пашче бритву[6]."
Кад то чује монче циганине,
Јаворове гусле прихитио.
Па запјева пјесму на циганску:
„А чујеш ли, врећетино моја, 130
Што говори болесница твоја?
Па изађи, врећетино моја,
Тебе чека болесница твоја.
А прихвати дреновачу моју.
Па изл'јечи болесницу твоју!" 135
Кад то чује ефенди-кадија,
Из вреће се на ноге скочио.
Па узимље тешку дреновачу,
Стаде бити болесницу своју.
Да јој болну изл'јечи невољу. 140
Лијечи је ефенди-кадија,
А држи је момак циганине.
L'јечећи је старац с' уморио,
Тољагом јој ребра пребројио.
Тад покупи ћумур циганине; 145
Дарује га ефенди-кадија,
Даде њему стотину цекина:
„На ти, циго, па се напи' вина!"
Прими паре црни циганине,
Ал он вреће оставити не ће, 150
Него ћумур на се напртио.
Па бесједи ефенди-кадији:
„Хвала теби, добар господаре!
Ето сам те л'јечит научио,
Па ти л'јечи, а л'јека не штеди, 155
Само гледај, да тебе не л'јече!"
   
Балдо Главић, стр. 3869.
Казивала Аница Бегин из Луке на Шипану,
а научила од Шћепана Озимице такођер Шипањца.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

  1. лијецника, тал. медицо.
  2. угљен
  3. другарица
  4. натраг се повратио
  5. кадар, подобан, фäхиг, им Станде.
  6. ваља да: „До старца ми је стало као пашчету до бритве".

Извор

Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 241-245.