Царица се с царон помињала
а да нема од срца порода
нег једину шћери Сунтанију.
»Боље, царе, да је не имамо
ко ј’ истина што људи говоре.« 5
»Истина је, и тако да није
да јој живо чедо иза паса,
слугон се је била напунила.«
Иде царе у горње камаре
и сазивље шћери Сунтанију: 10
»Сунтанија, мила шћери моја,
отвор’ врата, ћери Сунтанија!«
Шта мислила она отворити,
она хи је напро потврдела.
Пукне царе ногон у папуче, 15
на двоје је врата разломио:
Сунтанија чисту свилу прела,
млади Омер дробен бисер низа.
Стргне царе сабљу иза паса
и погуби два мила и драга. 20
Њега копа на врх Цариграда,
а њу копа на дно Цариграда,
на њег сади винову лозицу,
на њу сади зелену јабуку;
саплела се винова лозица, 25
саплела се зеленом јабуком,
преко свега града Цариграда,
свак ко буде нуде пасивао,
нека бере грожђе и јабуке,
нек проклиње цара и царицу, 30
де погибу два мила и драга.
Запис:Перој, 26. VIII. 1954.,
M. Бошковић—Стулли, ркп. ИНУ 173, бр. 10.
Казивала Ката Поповић рођ. Љуботина,
89 год., рођ. у Пероју.
Чудно сложена пјесма. У њој као да су Перојци (једним дијелом досељеници из Црне Горе) на крају подлегли чару истарског начина пјесничкцг народног доживљавања. Оно да се Сунтанија слугом »напунила« сасвим је истарски, али у исто вријеме и врло тривијално. Не научи се увијек само оно најбоље.
Истарске народне пјесме, уредио, написао увод и прозумачио Олинко Делорко, Институт за народну умјетност, Загреб, Народно стваралаштво Истре, књига 2, 1960., стр. 52-53.
