Цар Стјепан и дјевојка Росанда

Извор: Викизворник

* * *


5

Цар Стјепан и дјевојка Росанда

Просио је србски цар Стипане
У Легену дивојку Росанку,
Девет годин под прстенон стала
Кад се сврши девета година,
Књигу пишу легенска господа 5
Тер је шају србскон цар-Стипану:
„Да наш зете, србски цар-Стипане,
„Купи свата, колико ти драго,
„Али немој два твоја нећака,
„Два нећака, два Војиновића: 10
„У вину су врле варавице,
„У јунаштву врле инаџије,
„А през крви не ћц пити виуа."
Кад ли цару била књига дојде,
8ам говори, а сам одговара: 15
„Дај ми, Боже, учинит весеја,
„Погубићу два моја нећака,
„У Вучају два Војиновића."
Купи свате знане и незнане,
Ал не зове два своја нећака. 20
Они својој мајци говорише:
„О старице, мила мајко наша,
„Ово, мајко, бит нами неморе,
„Да нас ујчц не ће на весеје:
„Нико нас је омразио ш њиме." 25
А њима је говорила мајка:
„Синци моји, лудоват немојте,
„Да не ћете ујцу на весеје:
„Би ли била од Бога гриота,
„А од јуди велика срамота!“ 30
А они су говорили мајци:
„Како ћемо ми отићи, мајко,
„Не зове нас на пир ни у свате,
„А што би нан рекао даижа,
„Да смо дошли к њему на весеје 35
„За кус либа и за чашу вина?
Још је синкон мајка говорила:
„Вами, синци, јесте срића добра,
„Ви имате брата и трцћега,
„При овцан је у Вучјај планини. 40
„Свак га фали да је добар јунак,
„За три копја да у небо скаче."
То су синци мајку послушали,
Брацу свому пишу књигу танку:
„Ој Милоше, наш мили брајане, 45
„Остав’ овце, оди двору своме,
„Биле смо ти саградили дворе."
Кад Милошу била књига дојде,
Милош рујно винце испијаше
Само с триста својизи чобана; 50
Чобанон је својин говорио:
„Винце пијте, и овце пазите,
„А ја греден билу двору мому;
„Од браће ми била књига дојде,
„Да су биле дворе саградили." 55
I посиде добра коња свога,
Тер отиде билу двору свому.
Не умиде познавати дворе.
Али прида њ браћа ишеташе,
У биле га дворе уведоше, 60
Мило су му браћа говорила:
„Ој Милошу, наш мили брајане,
„Наш даижа, покупи сватове.
„Оди, брате, да шајемо тебе,
„Тебе не ће познати даижа, 65
„Јер те никад ни видио није."
Милош браћи својој одговара:
„Ја ћн отић, мила браћо моја.
Седлају му коња потајнога,
Седлају га седлон сребрниме, 70
Зауздају уздон позлаћенон,
Покрију га свитон до копита,
Вр’ју тога мркон медвидинон,
Да се добра и не види коња,
Нек се коњу под њон очи црне; 75
А на браца шкрлет и кадифу,
На бедрицу ћорду оковану;
Покрију га дугон кабаницон,
Два аршина по земји се вуче.
Милош добра коња посиднуја, 80
По коњу је копје положија
А у руке буздован од злата.
Милоша су браћа свитовала:
„Кад будете кроз Мрачај планину,
„Да те не би санак приварија, 85
„Да те не би добар коњ занија,
„А под они царев алај-барјак
„Да те не би царе познавајо."
Отоле се здраво подигоше.
А кад бише кроз Мрачај планину, 90
Изађоше виши калаузи
Мрклон ноћцон без јасна мисеца.
Вели тако царе господаре:
„Азнадаре, отвор’ азну моју,
„Тер изводи два камена драга, 95
„Једа бисмо путе управили.“
Скочило се младо азнадарче;
Оареву је азну отворио,
Два камена драга извадио,
По њин свати путе управише. 100
Милоша је санак приварио,
Бијаше га добар коњ занио,
А под они царев алај-барјак.
Вели тако царе господаре:
„Добра коња, да лоша јунака! 105
„Нисан коња видио овака,
„Већ ако сан у Војиновића."
То је Милош кроз санак ћутио,
Голема је коња устегнујо,
Колико га лако устегнујо 110
Модар пламен из уста удрио.
Та дооде дви делије младе:
„Продај коња, бугарине један,
„Даћемо ти два дуката за њга.
Милош мучи, не говори ништа, 115
Већ ји бије златнин буздованон,
Колико ји лако удараше,
Удиј црној земји саставаше.
Моле му се дви делије младе:
„Не ударај, мили господаре, 120
„Јер видимо да је коњиц за те."
Сви су свати сити и пијани,
Али није Милош дите младо,
Веће идје по војсци царевој,
А ишћући ајчибаше младе: 125
„Дај ми јисти, ајчибаша млади."
Њему вели царев ајчибаша:
„Биж' отолен, будалино једна,
„Није овде таса дрвенога,
„Из шта си се јисти научио. 130
„Већ су овде све сребрни сани,
„Из шта јиду сватови господа."
То Милошу врло жао било,
Уз образ га рукон ударио,
Колико га ударио лако, 135
Два кутња му полетише зуба
I два врутца крви из образа.
Пита пити Милош дите младо:
„Дај ми пити, царев ајчибаша:"
Њему вели царев ајчибаша: 140
„Биж’ отолен, будалино једна,
„Није овде влашке бундурије,
„Што но си се пити научио,
„Већ је овде слатке малвасије,
„Штоно пију сватови господа.“ 145
То Милошу врло жао било,
Удара га златнин буздованон,
Моли му се царев ајчибаша:
„Нц ударај, мили господаре,
„Дачемо ти јисти што ти драго, 150
„И проминит вино свакојако."
Кад су дошли ка Легену граду,
Ишетала легенска делија:
„Ко је овди србски цар Стипане,
„Не дамо му дивојке Росанке, 155
„Дочин к мени на мејдан изајде.“
Од дванајест ијада сватова
Не најде се голема делија,
Већ се скочи Милош дите младо,
Њему вели легенска делија: 160
„Биж’ отолен, будалино једна,
„Не плаши ми добра коња мога
„С отон твојон дугон кабаницон.“
Милош добра коња нупустио,
Своју свитлу ћорду повадио, 165
Заточнику главу одсикао,
Тер је носи цару под чадоре:
„Ето, царе, глава заточника“.
Још јин други закон поставише,
Изнише јин на копју јабуку: 170
„Ко је овди србски цар Стипане,
„Не дамо му дивојке Росанке,
„Док устрили на копју јабуку,
„И паде му у нидарца сама".
Од дванајест ијада сватова 175
Не најде се голема делија,
Већ се скочи Милош дите младо,
Брзо свитлу стрилу направија,
I устрили на копју јабуку,
I паде му у нидарца сама. 180
Још јин трећи закон поставише,
Изведу јин девет дивојака,
Сви’ једнаки, у једнин ајинан,
Тер говоре легенска господа:
„Ко је овди србски цар Стипане, 185
„Нек узимје дивојку Росанку;
„Ал ако се које друге маши,
„Нит ће отић ни одвест дивојке."
Од дванајест ијада сватова
Не најде се голема делија 190
Који би се томе домислио,
Већ се скочи Милош дите младо,
С себе баца дугу кабаницу,
Вас он сину кано сунце жарко
Тер простире шарене аздије, 195
По њој просу спензу и прстенке,
С бедрице је ћорду повадио
Дивојкан је младин бесидио:
„Која ј’ овди дивојка Росанда,
„Нек узимје спензу и прстенке; 200
„Ал ако се која друга маши,
„Остаће јој на аздији рука."
Понизно се земји насмијала,
Приступила, скупи прстенове,
А осан ји бигне ка Легену, 205
А за њима Милош дите младо,
Тер дозива свате витезове:
„Ту имаде големи делија,
„А који се нису оженили,
„Сад се овде оженит морете 210
„На весеју цара честитога."
Ујну води цару под чадоре:
„Ето, царе, липота дивојка."
Цар га зове за дивера млада,
А он своме ујцу одговара: 215
„Нисан тога ћњо, ни видио,
„Да је нећак ујцу за дивера;
„Ето т’ ујна, не трибовала ти!
„Јер би боје, да је јуба моја,
„Јере сан је јунаштвон добио. 220
„Већ одимо билу двору мому,
„Јести онде Палашко војвода:
„Кад је самнон биле овце паса,
„Далеко ми одметну каменон,
„Побоји је он од мене јунак." 225

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

Извор

Марјанска вила, или Сбирка народних пјесама, скупљених у Спљету по Дујму Срећку Караману, У Спљету, Брзотиском Анте Заннони-а, 1885., стр. 260-267.