О небески вишњи оче, рец ми вајмех милос твоја,
што би могло бити горче, нег што ћути душа моја!
Ер се живот мој скончаје, како јави тако спећи,
сам по себи размишљаје, трудећи се и болећи,
за које си вајмех дјело јединога твога сина
да човјечје прими тијело на свијет послао из висина,
послао га си згар из раја, из весел'ја и радости,
гди плачнога ни чут ваја, ни бољезни ни жалости,
гдје се вјечни гој разбира у твом двору свјетлуштему
и нигдар се не умира у животу вјекуштему.
А видјех га ја на трави, на молитви када сташе,
гдје га прође зној крвави, своју муку гдје ћућаше.
А жалосно видјет бјеше, гдје крвави зној циједећи
вас предаше и трептјеше од скончан'ја труд видећи;
тер од труда и од муке гдје скрушено уздисаше,
к небу вајмех оби руке драги Јесус подвизаше,
ер виђаше што ће бити од бољезни ке приходе,
и како ће крв пролити, к дријеву прибјен за народе.
Тко ли вајмех изрећ може бољежљиве своје јаде,
[г]ди се трудан принеможе тер на ница земљи паде,
пак се једва опорави тер подвиже своју главу,
гдје прокапа зној крвави тер покропи цвијетјем траву;
тер гдје бјеше пао на нице, оче, синак твој љувени,
сваки листак од травице од крви се зарумени.
Пак од муке тврдо згрози и душа се своја смути,
зач виђаше гдје му носи анђел с неба калеж љути.
Вај коли је каменито моје срце, о Јесусе,
гдје се неће јадовито растопити све у сузе,
гдје т' здравицу од пораза и од чемера приљутога
анђел прида и показа од вишњега оца твога;
а не може душа моја грозно цвилит и сузити,
да се буде без покоја сва у сузах понузити,
гди прид тобом анђел клече на травици на зелени
тер скрушено теби рече: здрав Јесусе приблажени,
твој те отац сад поздрави, ови калеж прими сада,
тер га попи и пробави, ер чекати није када;
зач је такој одлучено и не може друго бити,
нег смиљено и скрушено да га будеш сад попити;
ер ћеш твојом трудном муком, када будеш крв пролити,
свим народом и свим пуком рајска врата отворити,
навлаш оних који стоје у тамности и у мрклости
тер чекају смрти твоје како зраку од свјетлости.
А ти тада велми згрози, о Јесусе ма љубави,
и твоја се пут зароси како јајце на жерави,
од пораза великога гдје вењаху твоја лица
тер мољаше оца твога, да те мине тај здравица,
коју прими по љубави захваливши оцу твому
тер ју попи и пробави у налијепу чемерному.
Тко би могао труд изрећи, на молитви када сташе
о Јесусе, тер молећи твому оцу говораше:
смућена је душа моја тер од муке велми труди,
ну се испуни воља твоја, како хоћеш такој буди.
Још би од труда од велика сухо дријево просузило,
кад би од Јуде невјерника злобно дјело искусило,
како тебе господина поглавицам од народа
небескога оца сина за лакомство вајмех прода;
како ли те пак целова тер целовом од пораза
војником те од попова и обади и показа,
који брзо, који хрло како лави притекоше
на блажено твоје грло тер конопац намакоше,
тер те вајмех палицами побијаху и млаћаху
и шаками и ногами и конопом повлачаху.
Вај невјерно поздрављен'је, вај хитрено од целова,
које бјеше за зламен'је по наредби од попова,
што лакома твоја злоба праведнога мештра прода,
како сужна али роба поглавицам од народа,
жидовом га да у руке, како сужна да га труде,
кад поднесе љуте муке, на распетје да га суде;
и кад вајмех би ухваћен, ма љубави привелика,
свезан, побјен и помлаћен у сужанству од војника;
и у сужанству гдје хођаше, сви се твоји прид жидови
ученици распршаше како овце прид вукови;
и такој те свак остави расцвиљена и небога,
како да нис пророк прави ни син оца небескога.
А војници од жидова, гди на грлу коноп сташе,
прид свим збором од попова Пилату те приказаше.
Не би доста ни тој труда, нег ли тебе, мој Јесусе,
Пилат посла на Ируда, да се твоја дјела искусе.
I туј ти се труд понови, гдје Јесусе свезан сташе,
тер те Ируд прид жидови живим богом заклинаше:
покажи се и објави, јес' краљ пука жидовскога
и месија јес' ли прави и син оца небескога?
Јоште Ируд у расрџби све размаче рухо своје,
о Јесусе, тер погрди умиљене ријечи твоје;
а оружник од војнице толи вајмех поражено
шаком смлати твоје лице милостиво и блажено.
А туга је привелика разбирати и смишљати,
гди ти рука од грјешника рајски образ такој смлати!
О Јесусе мој приблажен, би ли право и достојно
да си побјен и поражен толи вајмех непокојно?
Твоја лица гдје смлатише тер те опет савезана
на Пилата повратише, погрђена и псована;
Пилату те приказаше у полачи на правдан'ју,
прид ким тако тихо сташе како овца на заклан'ју.
А жидови, који стаху прид Пилатом у твом двори,
једнијем гласом вапијаху: разапни га и умори;
умори га трудном смрти, зашто му се смрт подоба,
да се наш пук вас испрти од химбенијех својијех злоба.
Туј те права осудише, о Јесусе, криви суди,
а злочинца слободише војеводу од злијех људи;
ер трпјети не могаху поглавице од жудијела,
гдје очито сви виђаху твоја света добра дјела.
Најпрво ти офрусташе приблажено твоје тијело,
гдје при ступу свезан сташе много грдо и немило;
твоје очи пак повише тер Јесусе тебе тужна
на пристол'је посадише, погрђена и много ружна,
расцвијељена и утруђена, у бољезни и у вају
драчнијем венцем окруњена, да се тобом наругају.
Тер жидови како лави гди на измит приступаху,
по лицу те и по глави трстјем вајмех побијаху,
млаћаху те и псоваху без милости и љубави,
и од руга говораху: рец' нам, јес' ли пророк прави!
Млатише те и побише, пак по труду по велику
тебе права осудише на распетје и смрт прику.
О милости приблажена, по том труду криж справише,
тер га теби на рамена бољежљиву навалише.
На рамену криж носаше тер Јесусе ма љубави,
по свем путу куд хођаше сваки ступај окрвави;
и гди трудан посрнијеше, падајући к земљи ница,
земља вајмех протрнијеше и вењаше сва травица.
Ер толик труд не могаше подносити земља и трава,
свога створца гдје виђаше бољежљива и крвава,
гдје труђаху и мучаху тебе Јесусе много тужна
и конопом повлачаху како роба али сужна;
и шкрипаху сви на тебе од злосрдја и од злобштине,
да т' прије рока живот скрате, твоја слава да погине.
А цвијељаше лијес и ками, гди жидови приступаху,
тер ногами и шаками твоје тијело побијаху,
а за мене за грјешника на распетје гди хођаше,
твоја љубав привелика туј бољезан провођаше.
О Јесусе милостиви, а никога не виђаше,
у тај расап бољежљиви на смрт прику гди хођаше,
да те кријепи у поразу, да те слиједи, да те дружи,
да т' отира крв на образу, да једнага с тобом тужи,
разми твоју плачну мајку, која хтјеше приступити,
да ти буде на растанку крвав образ пољубити;
ну ју силом одријеваху, како да није божја мати,
и матраге подираху, хотећи ју налупати.
А Марија мајка драга, о Јесусе мој љувезни,
којој бјеше своја снага полипсала од бољезни,
грозно сузе пролијеваше тер складаје плачну тужбу
живијем богом заклинаше од жидова тужну дружбу:
ако може љубав бити, трудној ми се умолите,
ја ћу пријеку смрт примити а синка ми слободите.
Ну жидови не хајаху, твоја мајка што питаше,
нег те већма побијаху гди под крижем посрташе.
А остале добре жене, твоје стопе ке слијеђаху,
како да су поражене, грозне сузе пролијеваху;
ер виђаху, гдје те права у толиком плачном вају
много блиједа и крвава на распетје потезају.
Слијеђаху те трудна дости с твојом мајком, мој Јесусе,
у бољезни и у жалости пролијеваје грозне сузе;
а ти на ње сврну лице тер им рече: добре жене,
драге мајке и сестрице, не жалујте трудна мене,
плачте себе и порода, тер цвилите и тужите,
ер ће прити тужна згода, велик расап да видите.
Тадај ћете говорити: блажене би прси биле,
ке не могу породити и ке нијесу породиле.
Јоште ћете горам рећи: врхе к земљи приклоните,
падите нам врху плећи тер нас живих поклопите;
зашто ћете гладовати, тере ћете толи лачне
ваше синке благовати, поражене и много плачне;
иностранци ер ће прити тер вам неће липсат плача,
зашто вам ће оборити мире од града и од полача,
и ножем ће све поклати, а од ножа што остане,
у робству ће продавати и у сужанству по све стране.
Ну жидови погрдише, о Јесусе, ријечи твоје,
а злосрдје потврдише, да насладе жеље своје;
ер трпјети не могоше, да те буду слободити,
нег те крижу приведоше, гдје те [х]тјеху уморити.
Кад те к мјесту приведоше, да те уморе поражено,
оголише и свукоше твоје тијело приблажено.
Још напокон гдје наг сташе, труђаху те без пристанка
и сукњицу разиграше, коју т' бјеше сплела мајка;
пак те по тлех повалише тер те права без кривине
протегнута распелише, како кожу од овчине.
А јадовно бјеше чути, гдје те тако распинаху,
тер ти чавли толи љути ноге и руке побијаху.
Пак на крижу трудан доста, о Јесусе му сладости,
меу лупежи распет оста у бољезни и у жалости,
гдје те трудна ознобише тер те жедна без напоја
љутијем оцтом напојише, да се смути душа твоја;
а ти винца не жеднијеше, ни такођер бистре воде,
нег милости, којом хтјеше сахранити све народе.
А жидови ки виђаху, гдје на крижу распет сташе,
ругаху се и смијејаху и к тому те напсоваше;
ругаху се и смијејаху, о Јесусе милостиви,
ер не знаху што чињаху невјерници бољежљиви.
Вај не знаху, да су пили, о милости приблажена,
у пустињи кад су били, живу воду од камена,
а велми се ти бољаше рад љубави и милости,
твога оца тер мољаше, убојицам да грих прости.
I у том труду привелику, о Јесусе, на растанку
најдражему ученику припоручи своју мајку.
Тер тко може да процијени труд и муку превелику,
гдје се мајци сам замијени на Ивану ученику!
А придрага мајка твоја, гди туј жалос разбираше,
сузом блиједа лица своја уздишући опираше;
и гди такој трудна сташе, од бољезни толи плачна,
срдачце јој пропадаше са свијех страна рана мачна.
Затој јави али спећи скончава се памет моја,
разбираје и мислећи тужне труде без покоја;
ер би на тој промијењен'је, толи благо и толи мило,
сухо дријево и камен'је од бољезни просузило,
гдје твој живот скончава се, а блажену твоју мајку
ученику придаваше на исходњему твому данку.
Затој жељно ја те молим, допуштај ми, мој Јесусе,
да скрушено ја се болим, пролијеваје грозне сузо,
нека тужим, нека цвијелим, нека са свом силом мојом
све на пола труде дијелим с бољежљивом мајком твојом;
и ни о чем да не радим, нег до гроба бријеме моје
да призивам и да жалим бољежљиве муке твоје,
навлаш коли плачно бјеше, гдје напокон тугујући
твоју главу к небу движе велијем гласом вапијући,
говорећи оцу твому: оче, ки си у вишњој слави,
у овом распу великому што ме тако сад остави?
Опет вајмех завапивши, понизивши главу и лица,
трудне муке испунивши дух испушта како птица!
Још Јесусе кад издаше тер на крижу живот скрати,
ни мртву ти туј не даше трудну тијелу почивати;
ер злосрдје тврдо своје омекшати не могоше,
тер блажене прси твоје оштријем копјем прободоше!
О Јесусе милостиви размишљаје тијем вас вену,
што учини, што ли скриви твому роду и племену,
тер те такој уморише, и на крижу мртав стоје
љутијем копјом отворише преблажене прси твоје?
Још Јесусе кад издаше, по свој земљи по крај свијета
зламен'ја се показаше чудна страшна и јадовита;
сунце и мјесец од жалости и све звијезде свјетлос своју
обратише у мрклости жалујући муку твоју;
у мрклости и у тамности све створен'је тер се смути,
како да ће небо пасти, да ће вас свијет погинути.
А жидови не познаше твоја дјела божанствена,
тер им срца тврда осташе како ступац од камена;
навлаш вајмех гди виђаху меу остала страшна дјела
гдје од мртвијех устајаху из гробова жива тијела,
а по свијети тријешња сташе, тер у толи трудне јаде
камен'је се распадаше и ораху се многе зграде,
и врх темпла до дна пуче и гора се сва провали
не могући стати муче, свога створца да не жали.
А ти тада трудан доста, о Јесусе милостиви,
наг на крижу мртав оста у тај расап бољежљиви,
гдје лупежу, распет стоје, по љубави и милости
тешке гријехе и злобе своје на скончан'ју све опрости.
О пучино од љубави, о дубино од милости,
тко те на тај криж постави и такој те ожалости?
Ти будући бистра ријека, из мрамора ка извира,
која злобе од грјешника све закује и опира,
а видим те погрђена, напсована, попљувана,
на распетју осуђена, помлаћена и фрустана,
и видим те сад распета, гди је грдо и немило
окупала крв пресвета приблажено твоје тијело,
а ја грешник не находим, милостиви вишњи боже,
у овом труду, ки проводим, да показат мени може,
тко ће мојој глави дати жив источај од сузица,
да скрушено будем прати без пристанка моја лица;
зач је право да ја цвијелим, да на пола, мој Јесусе,
твоје труде с тобом дијелим, пролијеваје грозне сузе,
гдје на крижу распет стојиш по наредби оца твога,
све народе да слободиш од сужанства пакљенога.
Тер се у криж наг упрти, не штедивши крви драге,
да избавиш од зле смрти све народе и русаге.
Затој моја душа чезне, гдје толико поражено
све у крви вајмех грезне твоје тијело приблажено;
тер у тугу срце моје хтјело би се све растати,
зач остале муке твоје трудно ми је побрајати.
Ер бољезан памет моју ну зач топи посрјед ријеке,
размишљаје муку твоју, ку си поднио за грешнике,
навлаш глава бољежљива гди се види, краљу славни,
оскубена и пљешљива, гдје т' су власи подирани,
кад се судци набунише да испуне вољу своју
драчнијем вијенцем тер крунише приблажену главу твоју,
тер те трње окрвави неправедно без разлога,
како да нијес' пророк прави ни син оца небескога.
I чудим се трну тому, што га црна земља сазда,
до мождана створцу свому свету главу да пропаде.
Сцијеним, кад би земља црна прије тогај тај труд знала,
не би тога љута трна ни плодила ни саздала.
Ну тко може, да не сузи, да не уздише, да не плаче,
размишљаје кад искуси, колико су љуте драче,
од кога су вајмех плода расплођене по нарави,
нехарнога рад народа које носиш сад на глави.
А то ли су прави суди, твоја глава прибложена
да под драчном круном труди толи вајмех поражена,
тер анђелски вас двор плаче и створен'је све уздише,
гди трнове љуте драче свету главу окрунише,
тер створен'је свако трне, гди т' около са свих страна
пропадају драче црне свету главу до мождана;
тере твоја рајска лица, о љубави привелика,
крв опира од модрица, ке си примио од грешника.
Тер је видјет много плачно, гдје крваве капље росе,
тер ти масте усудрачно твоју браду и све косе;
тер су туге и порази, о Јесусе мој приславни,
гдје су у крви твоји власи сви маштени и сваљани.
А за кога такој стоје крвави се глава твоја,
нег за многе злобе моје, којијем не знам ни сам броја!
О Јесусе ма љубави, тијем скрушено ја те мољу,
допусти ми плач крвави, да испуним жељу и вољу,
нека срце моје плаче, нека цвијели и уздише,
размишљаје љуте драче, твоју главу ке пробише;
нека трудно срце моје коријепи се и подира,
гди остале труде твоје, сину божи, сад разбира.
Оружана навлаш рука, на кривому суду стоје,
прид образом свега пука љуто смлати лице твоје,
тер анђелско твоје лице већма свену и проблиједи,
нег ли цвитак од љубице, кад га сланом мраз повриди.
I тој не би још за дости о Јесусе, гди ти тако
ознобише у жалости приблажено личце рајско,
нег још војник тај злосрди поповскога старјешине
опсова те и погрди, прав будући, без кривине.
А за мене, за грјешника, туј си примио заушницу,
мој Јесусе, од војника на светому твому лицу,
поднесао си тој за мене, а не може лице моје
да проблиједи и повене размишљаје труде твоје,
гдје прид судцем свезан сташе тер Јесусе, ма сладости,
све стрпјено подношаше јадне труде и жалости.
А жив чловјек не вим тко је објавил се на сем свити,
меу остале труде твоје да би могал процијенити,
гдје су свијетле твоје очи у тамности помрчале,
ке су-сунцу од источи и даници одсијевале,
а од очи трепавице такој ти се виде саде,
како листак од травице кад од сунца на тли паде.
Још се душа боли моја, видјевши те бољежљива,
гдје медена уста твоја из главице крв залијева,
а није правде ни разлога, краљу од небес и од свијета,
испод вијенца трновога да ти уста крв полијева,
из којијех је исходила, о Јесусе, мед и мана,
а сад их је крв полила и у крви су сва смазана.
Ље твој вијенац тај крвави, ки је горчи од чемера,
крстјанство се све њим слави како круном од бисера.
Ну размишљат није без плача, вај гдје се је одгојила
тај трнова љута драча, која те је ознобила;
ер све злато и све благо, што је под небом на сем свијети,
и камен'је све придраго не може је замијенити.
Зач сви краљи и чесари, све крстјанство ки владају,
и остали господари велику јој славу дају;
зач је краља окрунила израњена и распета,
по ком се је испунила права вјера до крај свијета.
Још бољезан мој дух ћути и све трепти срце моје,
размишљаје коноп љути, ки заврже грло твоје,
кад војници притекоше, о Јесусе ме уфан'је,
тер те на смрт поведоше како овцу на заклан'је;
тер је твоје грло бијело, приблажено и присвето,
како земља потамњело, гдје конопом би прижето.
Јоште цвијелим и уздишу, размишљаје твоје муке,
гдје су т' чавли на том крижу прибодене свете руке,
свете руке, ке створише небо, земљу, мора и ријеке,
а на крижу крв пролише, о Јесусе, за грешнике;
створиле су и чловјека над створен'ја сва остала,
по све вијеке тер до вијека да т' се по њем дава слава,
а чловјечје неспознан'је без милости и љубави
приведе те на скончан'је, гдје т' се с тијелом дух растави,
и блажене твоје ноге, које мнократ пригазише,
о Јесусе, воде многе а нигдар се не сквасише,
а шупље су на обје стране, бољежљиве и крваве,
чавлом дријеву приковане, модре вајмех и ранаве.
А трудно су веље муке, моја душа гдје разбира
шупље ноге, шупље руке, гдје праведна крв извира.
I остала твоја уда гдје разбирам, како стоје,
од бољезни и од труда коријепи се срце моје;
навлаш прси приблажене, гдје се точи крв и вода,
оштријем копјом прободене за спасен'је свијех народа.
Још бољезан мој дух вриједи од жалости коју ћутим,
гдје толика крв се циједи по блаженој твојој пути,
а једна капља крви драге од светога твога тијела
све би пуке и русаге од сужанства одкупила.
По темуј се сва познава, гдје крвавом росом росиш,
о Јесусе, љубав права, свијем народом коју носиш,
и гдје у крви такој пловеш по љубави и милости,
све грјешнике к себи зовеш, да се злоба свијеме прости.
Још ја не вијем, мој Јесусе, о небеска слава света,
тко да устави грозне сузе видивши те туј распета,
гди је вајмех толи круто твоје тијело приблажено
наго такој протегнуто, драгом крви омаштено;
тер би мрамор просузио и растао се у сто дијела,
кад би жалос искусио од светога твога тијела,
гдје Јесусе мој љувени, од врх главе до потплата,
тијело ти се све румени како комад од скрлата,
и нигдјере није здраво, са свијех страна нер је шупље,
модро блиједо и ранаво, тер се драгом крви купље;
шупље т' стоји тијело свето, гдје се циједи крв придрага,
како вода кроз решето, за спасен'је свијех русага.
О Јесусе ма сладости, о Јесусе приблажени,
а у тијелу од свијех кости сви т' су зглоби растављени;
о духовни љубовниче, тер се веља жалос ћути,
гди зглоб зглоба не дотиче, нер су велма размакнути,
јер је круто распељено у ширине и у диљине
твоје тијело приблажено, како кожа од овчине.
А сад не вијем, вајмех тко је, ни од сада тко ће бити,
тко би могал ране твоје по свем тијелу прибројити,
о милости привелика, драги од душа љубовниче,
и од бога до чловјека милостиви посредниче.
Твоја љубав пригорушта покли хотје крв пролити
и за пук се свој допушта такој распет уморити,
твоју милос гдје не крати, да твоја смр' толи љута
к твому стаду да поврати овце ке су зашле с пута:
погледај ме, мој Јесусе, тер ми допус' милос твоју,
да се стопим вас у сузе, да опирам злобу моју;
да чист цвијелим, да чист тужу у бољезни и у жалости,
дочијем примаш моју душу на спасен'је по милости.
О крстјани, свак тко буде размишљаје приживати
Јесусове муке и труде, свак се може блажен звати.
Тијем немој вам трудно бити ово свето писмо наше,
моји дрази, често чтити, нека спасе душе ваше;
овој писмо често чтите и од мене од небога
кад годи се спомените тер вишњега молте бога.
