Пређи на садржај

Бисерница4/СКАЗАЊЕ ДРУГО

Извор: Викизворник
Бисерница
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ЧЕТВРТО-СКАЗАЊЕ ДРУГО



* * *


                 СКАЗАЊЕ ДРУГО

                  БИСЕРНИЦА, ДУНАЈКА I ДВОРКИЊИЦЕ

БИСЕРНИЦА:
 
     О љубјене ме дружице,
ке гледане јесте од мене,
како драге ме сесстрице, 1760
једне од мајке породјене,
     ето је веће указала
зора свијету лијепос своју
с вијенцем руса, ке је убрала
у рајскому перивоју. 1765
     За гласницом својом ето
поче и жарко сунце сјати,
да кроз поглед драг и свијето
небо и земљу сву позлати.
     Тим се веће пут нашега 1770
перивоја упутимо,
поносита дана о вега
игре лијепе да пазимо.
     Од корабаљ и од звијери
кад потјера доспјет буде, 1775
и ви лијепој у потјери
справ'те танчац пун разблуде,
     нека лијепа Цаптислава
буде и драги мој видјети,
ко њихова нами слава 1780
највеће је на памети.
 
ДУНАЈКА:

     Разложно је, о краљице,
да частимо дана овога
ми тве драге дворкињице,
твога драга љубјенога, 1785
     и да већу нег све остале
укажемо час и славу,
пјевајући твоје хвале
и храбрену Цаптиславу.
     За тач славнијех вјереница, 1790
кијех је хвала свуд велика,
од будимскијех свијех диклица
неизмјерна се проси дика.
     Не за друго зора бијела
лијепа овако хот је изити, 1795
и дошастје тач весела
дана нами објавити,
     него да вас двије краљице,
двије земаљске зоре ужива,
кијех поносно свијетло лице 1800
и љепота сунцу одсива,
     навластито тве лијепости,
о госпође наша избрана,
гди све рајске изврсности
здружила је нарав знана. 1805
     У бисерној Каменици
ведре куће ти храњена,
ко си бисер у прилици,
бисерна си тако имена.
     Ну, што ти је урес вјечни, 1810
придобиваш бисер прави
кроз драг бисер не изречени
добростиве тве нарави.
     Тим од твога Владимира
ти љубјена веоми јеси, 1815
кога срећна твоја вира
уздигла је до небеси.

Овди се чује глас вилини, гдје пјева ову станцу, која слиједи.
 
     Ходи, ходи
у слободи,
драга, гди твој драг те зове, 1820
на весела
слатка дјела,
на разблуде, на целове,
на љувене честитости.
 
ДУНАЈКА:

     Али до чим путом гремо 1825
у перивој наш уресни,
које су ово ке чујемо
пуне уреса слатке пјесни?
 
Глас вилињи слиједи:

     Лијепо ти је,
драго ти је, 1830
кад два млада заљубјени
сва честита
воде лила
у весељу сједињени,
у раскошах, у радости. 1835
     Честита је,
блажена је,
и достоји вјечну дику,
она вила,
ка је мила 1840
краљевсконм љубовнику,
ки је стравјен с ње лијепости.
     Ходи, ходи
у слободи,
драга, гди твој драг те зове 1845
на весела
слатка дјела,
на разблуде, на целове,
на љувене честитости.
 
БИСЕРНИЦА:

     Занијеле су сасма мене 1850
ове пјесни поносите,
за слушат их, ме јубјене,
овди танчац изведите.

Овди танац води се; глас вилињи.
 
     Ходи ходи
у слободи и. т. д. 1855
     О виле честите,
гиздавом на лицу
ке русу носите
и бијелу ружицу,
     не мојте дни губит, 1860
не мојте бит лијене
с друзијем се заљубит,
од кијех сте љубјене.
     Љубити је ствар права,
и није од више, 1865
срце вам тко дава,
тко за вас уздише.
     Звијер се има звати
не људске нарави,
ка не ће да врати 1870
на љубав љубави.
     Ходи, ходи
у слободи и. т. д.
     А ка је спознана
блага диклица, 1875
достоји бит звана
небеска божица.
     Да буде све стећи
љубави, ке жуди,
све данке водећи 1880
у вјечној разблуди,
     уживат се не кај
ка може на свиту:
љувени слатки рај
у битју честиту. 1885
     Час, крипос, поштење,
ташта су имена;
најљепше живјење
радос је љувена.
     Ходи, ходи 1890
у слободи и. т. д.
 
ДУНАЈКА:

     Пакљене су ово свијести;
страх ме, да овди варка није;
уклонимо се, није нам цкњети,
од скровене цвијетјем змије. 1895
     Али која од онуда
зла наказан к нами тече?
татархан је гуса худа,
бјеж'мо, дружбо, тја далече.
 
ДВОРКИЊИЦЕ:

     На краљíцů нашу стави 1900
силне руке гусар клети;
гди сте Угри, гди сте Слави?
теците је њему отети.
 
ДУНАЈКА:

     Тец'мо уреда тешке и прике
ове згоде краљу рити, 1905
нека води све бојнике,
да силника зла ухити.
     Ко ће у гневу бит огњену,
кад зачује глас немио,
да му је кћерцу обљубјену 1910
худи Оритријес уграбио.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.