СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
ВИЛОЗМАЈ I БИСЕРНИЦА
ВИЛОЗМАЈ:
Чуо си, краљу племенити,
разлог, за ки није тријеби 1515
оружаном руком теби
Бисерницу освојити.
Сада слушај, с ком хитрости
под бојноме твом приликом
ја ћу чинит с твојом диком 1520
да си госпар ње липости.
Исти образ, исте косе,
исте оклопе тве гвоздене,
од тебе се који носе,
и уресе теј злацене, 1525
виловите кроз начине
притворитћу на ме и ставит,
и краљевске тве ведрине
у правом се лицу објавит;
тер када се справи отити 1530
у краљевске перивоје,
дворкињице водећ своје,
за игре бојне с њим пазити,
пун јуначке охоласти
у те обраћен ја ћу таде 1535
лијепу диклу из ненаде
међу другам ње попасти,
сред огњенијех тере кола
донијетћу је твоје у руке,
да љувене смириш муке 1540
и плам твога срца охола.
Свак ће сцијенит, да је отета
од витешке тве деснице,
прид којоме греду нице
сва јунаштва свега свијета. 1545
Тач не само стећи ти ћеш
славну лијепос и гиздаву,
него јоште већу славу
тезијем дјелом добити ћеш.
По свијех земљах пјеваће се, 1550
ко ти твојом сам десницом
међу војском неизбројном
жудјене си стеко уресе.
У бој међу витезове
с твојом братјом ти не излази, 1555
нег с високе тврђе пази
с њим хитрине моје ове.
Сву би справу иштетио,
де се владат хоћ' инако,
ни би срце твоје јако 1560
с дразијем плијеном вик смирио.
ОРИТРИЈЕС:
Ја се тажим,[1] покли тако
имам стећи вил гиздаву;
али у зо час по тву главу,
ако буде бит инако. 1565
Имај помњу, да ме дике
тезијем дјелом не погубиш,
и колико живот љубиш,
не осрамоти ме прилике.
Том у руке дође моје 1570
племенита дикла млада,
све Словине с Угрим тада
на силне ћу позват боје,
и с оружјем сам бранити
овди бојној на пољани, 1575
да није нитко мене вани
ње достојан мого бити.
Кад витешком мојом моћи
све ње обране придобудем,
свијем умрлијем хоћу људем 1580
под небесом врха доћи.
На краљества сва колика
из татарскијех страна обилнијех
два крат пецат тисућ силнијех
извести ћу ја коњика; 1585
тер гди узводим ме бојнике,
и разапнем ме шаторе,
прикрити ћу поља и горе,
земље оголит, испит рике
Свијет нека се вас сај стреса 1590
и у мразному страху трне,
гди год страшна влас насрне
татархана Оритријеса.
Не цкни, не стој заман веће,
жудјену ми вил доведи, 1595
под ке саме заповиједи
све подлагам моје среће.
ВИЛОЗМАЈ:
Сјутра, том дан забијели се,
битће с тобом дикла млада,
и да почнем моју сада 1600
справу, одовле одијели се.
ОРИТРИЈЕС:
Поћ ћу, ну ти опет велим:
колик љубиш моје дике,
вилињима тезијем дјелим
не обружи ме прилике. 1605
