Возила се армана галија
Испод била града Цариграда.
Кармица њој од сухога злата
А на њој свилени барјак вије.
Под њим сиди Краљевићу Марко. 5
Видила га Бенговица млада,
Сама собом млада говораше:
„Мили Боже, липога јунака!
ЛипШи јунак Краљевићу Марко,
Блази мајки, ка те је родиа, 10
I сестрици, ка те брата зове,
I дивојки, ка ће те љубити.
Да би ме ти јунак обљубиа,
Анђелскога цвића добавиа,
Дала би ти пол Бенгова блага, 15
I сву доту, ку ми ј’ мајка дала,
Када ме је за Бенга удала."
Мисли млада да не чује нико,
Чуле су је слуге Марковљеве,
I оне су Марки повидале. 20
„Ала, Марко, чуда великога,
Што говори Бенговица млада!
Липши си ти (јунак) Краљевићу Марко,
Блази мајки, ка те је родила,
I сестрици, ка те брата зове 25
I дивојки, ка ће те љубити,
Да би ју ти јунак обљубиа,
Анђелскога цвића добавиа,
Дала би ти пол Бенгова блага,
I сву доту, ку ји мајка дала, 30
Када ју је за Бенга удала.“
Кад је Марко слуге разумиа,
Он је њима тихо бесидиа!
„Реците ви љуби Бенговљевој,
Да приправи за рана вечеру. 35
Заром ћемо вечер вечерати,
По вечери ноћцу ноћевати.”
Стј. Жижа, 125. Од Антоније
Антончић, из Малог Лошиња.
