ХЕЛЕ:
Што ће од нас, браће бит? Ку сврху згар с небес
уредба на сај свит одредил' нами јес?
Гдје ћемо ми веће? Ето, јаох, видисмо
цјећ наше зле среће, под ку се родисмо,
гдје другу обљуби ћаћко наш за себе 5
милију прем љуби с краљеством од Тебе,
а мајку у срџби нашу, јаох, одтјери,
ка њему вазда би праведна у вјери,
не давши, да дође већ прида њ, плачни њој,
нег сасма да ође и њега и дом свој, 10
и да се прогнана свуд скита цвилећи,
далек свога стана пород свој желећи;
а худа, немила маћеха проклета,
за своја зла дила ка покој наш смета,
да ш њиме проводи веселе своје дни, 15
и неправ плод плоди, што наша кориш ни',
и да ми трептимо, свегј падав на мање,
кад годир видимо огњени образ ње,
ки нами протива праведним сваки час
у сргјби одкрива чемером полит вас, 20
кажући, да ће тој прем исто нам дати,
што и мајци да нашој, ку хотје прогнати.
Што би се, дим управ, сгодило ове дни,
да јоште ка љубав ћаћкова при нас ни'.
ФРИСО:
Хеле, ма сестрице, велико вријеме јес 25
да наше тужице разбира моја свијес;
и да није, јаох, тебе, циећ које све предам,
и у кој сам себе и љубав му гледам,
сунчаном свјетлости куну т' се на сај свит,
слика тве лиепости која се може рит', 30
како бих дошле ја свих туга слободан,
побјег'о далек' тја овега мјеста ван,
и ћаћка нашега у добре јоште дни
слободу од свега, да с мене тужан ни'.
Ну љубав, знај, твоја, ку циеним ја веће, 35
нег' добра сва моја и моје све среће,
држи ме, и јес тој подобно, будућ ти
годишти још такој млагјахна вид'јети;
тере ми, јаох, не да створити д'јело тој,
циећ чеса свегј преда и копни живот мој, 40
страшећ се прем тужан незгодом такоме,
да не бих ки год дан погиб'о с тобоме,
навлашто немила маћеха гди твори
сва худа нам дила, да нас прије умори,
нека ње синови, кад ћаћка смрт скрати, 45
узбуду град ови њих вољом владати.
