Асан-Агиница
Што се б’јели у гори зеленој?
Ал су сн’јези, ал су лабутове?
Да су сн’јези већ би окопнули
иабутове већ би полетјели.
Нису сн’јези, нит су лабутове, 5
него шатор аге Асан-аге.
Он болује у ранами љут’ми.
Облази га матер и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам’ боље било 10
он поруча вјерној љуби својој:
»Не чекај ме у двору б’јелому,
ни у двору, ни у роду мому!«
Кад кадуна р’јечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала, 15
јека стаде коња око двора;
и побјеже Асан-Агиница,
да врат ломи куле низ пенџере.
За њом трчу дв’је ћери дјевојке
»Врати нам се, мила мајко наша, 20
није ово бабо Асан-аго,
већ даиџа Пинторовић-беже.«
I врати се Асан-агиница,
тер се вјеша брату око врата.
»Да, мој брате, велике срамоте, 25
гди ме шаље од петеро дице!«
Беже мучи, не говори ништа,
већ се маша у џепе свионе
и вади њој књигу опрошћења,
да узимље потпуно вјенчање, 30
да гре с њиме мајци узатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
а дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком, 35
од'јелит се никако не могла,
већ је братац за руке узео
и једва је с’ синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијеломе, 40
У роду је мало вр’јеме стала,
мало вр'јеме ни недјељу дана,
добра када и од рода добра.
добру каду просе са свих страна
а највеце имоски кадија. 45
Кадуна се брату своме моли:
»Ај, тако те не желила, брацо,
немој мене дават за никога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје«. 50
Али беже не хајаше ништа,
већ њу даје имоском кадији.
Још кадуна брату се мољаше,
да њој пише листак б’јеле књиге,
да је шаље имоском кадији: 55
»Дјевојка те л’јепо поздрављаше,
а у књизи л’јепо те мољаше,
кад покупиш господу сватове
дуг поткљувац носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора, 60
нек не види сиротице своје«.
Кад кадији б’јела књига дође
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке 65
и здраво се повратили с њоме.
А кад били аги мимо двора,
дв’је је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина прид њу исхођаху,
тере својој мајци говораху: 70
»Врати нам се, мила мајко наша,
да ми теби ужинати дамо!«
Кад то чула Асан-агиница
старјешини сватов говорила:
»Богом брате, сватов старјешина, 75
устави ми коње уза двора,
да дарујем сиротице моје.«
Своју дицу л’јепо даровала:
сваком синку ноже позлаћене,
свакој ћери чоху до пољане, 80
а маломе у бешици синку,
њему шаље убошке хаљине.
А то гледа јунак Асан-аго,
тер дозивље до два сина своја:
»Ход’те амо, сиротице моје, 85
кад се не ће смиловати на вас
мајка ваша, срца арђаскога.«
Кад то чула Асан-агимца
б’јелим лицем у земљу удрила,
упут се је с душом раставила 90
од жалости гледајућ сирота.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
