ЧИЊЕН'ЈЕ ТРЕЋЕ
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО
АРМИДА, РИНАЛДО, КАРЛО, I УБАЛДО
РИНАЛДО:
Бјежимо, дружбо ма, бјежимо најприје,
с химбенијем вилама добро нам стат није. 700
Поспјеш'мо се, цијећа бога,
не мни прије младос моја
изит зида из овога
у ком стоје зла свакоја,
да десница ма храбрена 705
овијем мачем славнијем хрло
војеводу твога убијена
буде осветит, сламни Карло.
АРМИДА:
О ки однесе већи дио
срца мога, ки затрави, 710
врати, врати, што ши однио,
устави се, јаох, устави.
Дух младости тужне моје
толи прико и нередно
не раздјелуј, јаох, на двоје, 715
пода објема смрт у једно.
Напокоње само однеси
ме бесједе, ме целове,
на њих тебе под небеси
достојнија друга зове. 720
Врат' се, врати, о химбени
невјернице; што си у смећи?
Све забранит можеш мени,
кад си од мене мого утећи.
РИНАЛДО:
Жалостан чујем глас; ка ће ово ствар бити? 725
Армида гре пут нас, хоће нас слидити.
КАРЛО:
Пуна плача, пуна смеће,
виленица хитра греде;
о Биналдо, разлог не ће,
да не чујеш ńе бесједе. 730
Ко је од тебе јачи и већи
под небесим, кад Сирене;
ńих слушајућ и пазећи,
буду од тебе при добíјене?
Без муке, без труда с овијем начини 735
од луђскијех пожуда разлог се крал чини.
АРМИДА:
Ах, не чекај, млаче охоли,
да ја тебе молим сада
ко драг драга свога моли;
таки бјесмо, јаох, некада. 740
Сад ако су те спомене
срцу твому већ мрзеће,
ко непřијатé} слуша мене,
тер се смилуј на ме смеће.
Непријател веће крати 745
непријатела свога прима,
и чује се посред рати
драг разговор меду ńима.
Не утјечи мога уздаха,
није што питам мучно веле, 750
мож' ми подат то без страха,
а омразе држат цијеле.
Ако мрзиш на ме, и коју
радос ћутиш цијећа тога,
не ћу сметат срца твога, 755
у то изврши волу твоју.
Мрзи, мрзи на ма дила,
и ја на те с моје стране
мрзјех пријека и немила
и на остале све крстјане. 760
Поганка се јоштер родих,
и за хуђе ваше штете
измишливах, изнаходих
многа оружја, многе освете.
Тебе ћерах, тебе ухитих, 765
и одведох тја далеко
од витеза гласовитих
у ово мјесто пусто и пријеко.
Још приложи младом моја
ствар, ку држим да је највећа 770
ма привара, злоба твоја,
тва срамота, моја смећа:
приварих те прěм химбено,
и учиних да те страви
моје срце замамлено 775
цијећ горуште тве лубави.
Худе варке, дјела прика!
Своје части, дјевства свога
господара и силника
учиних те, јаох, драгога, 780
и новому лубо внику
с дражи јем срцем на дар да ти
л 1; ј_„ и* „x1._ Ј;л„„
СВЦ лијЈУЛЦ СВљЦУУ УииŁУ.,
ку множ старијех желе имати.
Ма привара и ово буди, 785
и стави се међу ине,
како срце твоје жуди,
моје варке и кривине.
Одијели се, ах, одијели,
нехарниЧе, кад ти није 790
ови обичан стан весели,
ки толико луби прије.
Пођи, броди морске вале,
труди, војуј у немиру,
стижи, стјечи бојне хвале, 795
и похарај моју виру;
ах, не моју: сад под неби
тебе дворим ја самога,
самому сам верна теби,
худи боже срца овога; 800
само тужну младос моју,
којом дика тва господи,
у горкому непокојů
не остав јај саму овди,
Ко непријател да дај чини, 805
да ступаје твоје слиједим,
дворећ урес твој једини,
с кога венем, сахнем, блиједим.
Худи гусар и немили
плијене на зад вијек не одходи; 810
добитник се славан дили,
и све сузне собом води.
Цин'. да с инијем плијеном мене
војска од крстјан пази биједну,
и на славе тве храбрене 815
још приложи ову једну,
да нихову ти с' опћену
при варио противницу,
мене прстом погрђену
свеђ кажући службеницу; 820
службеницу тужну! Кому
веће плетох моје праме,
сад мрзеће срцу твому,
негда драге тве замаме?
Ко је достојно једној слузи, 825
ах, ја ћу се плéсти веће,
и приличне мојој тузи
облачићу на ме одјеће.
Верно ћу те свеђ служити
сред бqјнијех непокој а, 830
верно ћу те свед дворити,
мој покоју, душо моја.
Снажна ћутим ја се у себи
за владане тве витешко
водит бојна кона теби, 835
и додáват копие тешко.
Не ћу штедјет моје крви,
уза те ћу вазда стати,
за тве обране мој врат први
ударце ће све примати. 840
Ну бојника не ће бити
тач тврђега тврде стијене,
ки ће тебе ктјет ранити,
за не ранит прво мене.
Твоје главе и живота 845
против сили свиј ех бојника
штит ће бити ма љепота,
каква годи ńе је дика.
Тужна; јоштер сегај дана
иштем, мени да поможе 850
ма љепота наругана,
ка се умолит, јаох, не може !
Не мо, да овди оставлена
моја младос тужна плаче,
падам ти ово на колена, 855
не остави ме, драги браце.
КИНАЛДО :
Многу, Армида, муку ћутим
цијећа тебе. Ах, да могу
главу сломит желам китим,
ке те море проћ разлогу,
познала би све поразе
и тву плахо с теби криву,
ер ме ово нијес' омразе,
на те у приком ни јесам гниву.
Ни ћу освете, ни спомене,
да ме увриједит би тва жела,
ниси слуга ти, ни мене
држи твога непријатела.
За исто си сакривила
ти проћ путу од нарави,
кажућ блага и немила
сад омразе, сад лубави;
ну су луђске то кривине,
и кривине то су од свијета,
у ке упадат теби чине
родни закон, женства љета.
Мој сакривих и ја дио,
и ако се себи жудим
указати благ и мио;
ко хоћ', тебе да осудим? 880
Сред најдражијех мојијех радости,
и најцаснијех успомена,
у веселу, у жалости.,
ти ћеш моја бит спомена.
Ти спомена ма ћеш права, 885
ја твој бојник бит свудира,
колико ми допуштава
бој источни, час, и вира.
Ах, сад овди сврху стави
на блудности наше веће, 890
ах, сад овди заборави
све срамоте наше и смеће.
Ňих спомена сва колика
сред пустошнијех овијех страна
у тамности до вик вика 895
нека лежи укопана,
сред Европе, сред Асије,
и трећега свијета дијела,
да бесједе ниједне није
од овега мога дјела 900
Ах, не учини рад живота
да је прикором поерńена
твоја вриједнос, тва љепота,
и твојега зрак племена,
Устави се и остани 905
овди за једно добром чести,
ја се дијелим, са мном брани
дружба моја тебе одвести.
Остан' с богом, или тири
другијем путом тве пожуде, 910
и скончана, ка те труде,
ко спаметна већ самири.
АРМИДА :
Милостива тебе жена,
невјернице, не породи,
ни си од свијетла ти племена, 915
ки од ведријех бана изходи;
тебе заче глухо море,
тебе пови стијена тврда,
и пустошне посред горе
задоји те плаха срда. 920
Што прикривам мој гнив веће?
Худи крвник пун пораза
један билег не указа
благе свијести на ме смеће.
Је да слику сву промијени; 925
је да ку год сузу проли;
је да уздах подрије огńени
на прилуте моје боли?
Ах, памети прем химбене,
ах, силника прем неправá: 930
бојник ми се обећава,
а утјече пријек од мене.
Како да је придобио
непријатела свога сада,
не враћа се од завада, 935
тере прашта гријех немио.
Цуј, ко свјете све не штеди,
слишај, слишај, цијећа бога,
Зенократа поштенога,
од лубави гди бесједи. 940
О небеса, о богови,
што крвнике свеђ трпите,
а силни] ема пак треско ви
зграде и цркве ваше оритео
Пођ', силнице мој неправи, 945
одијели се с твом невјером,
пођи, пођи, с онијем миром,
који тужној мени остави.
За тобом ћеш мене имати
плаху срду, страшну сјену, 950
ка твом срцу несмијену
жива мира не ће дати.
Кроз отровне моје змије,
кроз тјеране моје прико
страшићу те ја толико, 955
колико те лубих прије;
и ако хоће удес худи,
да прибродиш сине море/
и гди срце твоје жуди,
дођеш бојне на таборе:
раńен, крвав, сплесан мени
ту ћеш платит све кривине,
о немили, о химбени
заточниче над све ине.
Јоште не ћ' моћ уздахннти,
што с уздахом жалоснијеме
не узвапиш моје име;
то се од тебе уздáм чути!
Овди се Армида принемага.
РИНАЛДО :
Паде! Ова лута згода
уздисат ме горко сили ^ 970
разлог проси тужној вили
да се ка год помоћ пода.
УБАЛДО:
Ńека мала јој је туга,
не може јој штета бити;
нас потреба зове друга, 975
бријеме нам се већ дијелити.
Ево среће својом плави,
ку милостан бог посила,
да из робства тебе избави,
уљезимо сред ńе крила. 980
