Армида2/ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Армида
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ДРУГО-ПРИКАЗАЊЕ ПРВО




                 ЧИЊЕН'ЈЕ ДРУГО

                 ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

                 УБАЛДО I КАРЛО, АРМИДА, РИНАЛДО

УБАЛДО:
 
   Видје ли висину прилијепијех од двора,
о Карло, и тмину тмастога затвора,
видје ли, ко збијени у њем су сви пути, 415
страшиви, сметени, заходни, згуснути?

КАРЛО:
 
   Колико су страшне биле
саплетенијех пута тмине,
толико су видјет миле
пуне уреса сеј равнине, 420

УБАЛДО:
 
   Бистријех вода! Драга цвијећа!
Китна дубља! Лијепијех трава!
Гиздавога примаљећа!
Овди мир је вас и слава.
 
КАРЛО:
 
   Лијепа овега мјеста у крилу 425
зене и цапти свака дика,
овди ћемо худу вилу
наћ за исто и бојника.

УБАЛДО:
 
   Праведне су тве бесједе,
ено их, друже мој гиздави, 430
међу дубјем оба сједе
на зеленој мекој трави
   На вишему лијепа вила
сједи, а витез у покоју
сред мекахма њеје крила 435
наслонио главу своју.
 
КАРЛО:
 
   Ну ти прама рудијех коси,
ке она плете свјетље од злата,
сњежанога око врата
блудни вјетрић њој разноси. 440
   Зрцало јој витез држи,
гди она огледа своје лице;
ах, химбене виленице,
ко га трави, ко га пржи,
   ко с ведрога ње позора 445
он не смеће своје очи,
она је њему свијетла зора,
она сунце од источи.
   Ну ко му медене целове подава,
и чини да вене с ње лица гиздава! 450

УБАЛДО:

   Пазимо их, друже мили,
иза дубја скровнá овога,
од бојника стрављенога
је да се она брзо одили.
   Чинићемо овди њему, 455
кад сам буде, да се огледа
у свијетлому штиту овему,
ка влас њиме заповиједа.
 
(Овди сцена пада и кантају ово иза дубја.)
 
   Уживате о гиздави
млаци у цвијет младих лита, 460
уживате од љубави
слатка, добра, и честита,
докли вами посред лица
жене тратор и ружица.
   Слатко ти је љубјен бити 465
од прилијепе сунцу виле,
и весело проводити
у лубави данке миле:
ово је истини, ово је прави
рај на земји од лубави. 470
На земли је рај истини,
на целове, на разблуде,
драга лубав кад сједини
два млађахна, ки сę жуде,
и у лувеном слатком дилу 475
да уживају младос милу.

УБАЛДО:
 
   Ове пјесни, худе, отровне,
чут су с двора слађе од меда;
ну су под њим варке скровне
пакљенога пуне иједа. 480

РИНАЛДО:

   О Армида, ма госпоје,
о разблудо моја мила,
ка си огњене жеље моје
златнијем прамом затравила,
   зрак сунчанијех ведријех очи 485
сврни на ме, ер је мени
дражи од сунца од источи
твој драг поглед и љубјени.
   Од небескијех твојијех дика,
којијем срце ме замами, 490
ако не знаш, права слика
љувени су моји плами.
   Тве љепоте слава и хвала,
од ке ствари није ми драже,
свјетља у мом се срцу каже, 495
него твога сред зрцала.
   Али ако мрзиш на ме
сврнут драга зрак погледа,
тве злацене овди праме,
тве сунчано лице гледа. 500
 
АРМИДА:
 
   Не мо, браче, да те труди
ме љубави сумња прика,
тебе срце моје жуди,
ти с' ма жеља сва колика.
   Ах, честите сасма стријеле, 505
којијем урес твој ме устрили,
рају душе ме веселе,
љубовниче драг и мили,
   ти си покој мој жуђени,
срце и живот ти ми оте, 510
зрцало је право мени
урес свијетле тве љепоте.
 
РИНАЛДО:
 
   Рај образа ведра твога,
гди се пази сунце сјати,
сред малахна скла овога 515
не може се уздржати;
   сва је у теби рајска гизда
и љепота сва од неби,
огледа се посред звизда,
то је зрцало право теби. 520
 
АРМИДА:
 
   О Кинал до, слика твоја,
ка ме вјечнијем пламом спржи,
овега је перивоја
цвијет најљепши и најдражи;
   по теби је моје биће 525
срећно у срећној овој страни,
ти си драго ме пролиће,
ти перивој мој избрани.
 
РИНАЛДО:
 
   Ја сам слуга дике твоје,
мени је дража на свем свити 530
тва заповијед, о госпоје,
нег државам господити.

АРМИДА:
 
   Нека друзијем сумња худа
чини мислит, браце, о тому;
без никакве мисли и труда 535
ти господуј срцу мому.
   Ну до чим је сунце мило
на висине од небеси
од истока ускочило,
да сви]ем зраком свијет уреси, 540
   на обичајна моја дила
ступаје ћу поспјешити;
чекај ме овди, душо мила,
брзо ћу се ја вратити,
   и за биљег верни и прави 545
ме младости затрављене,
мој животу, ма љубави,
ови целов прими од мене.

РИНАЛДО:

   Пођи с богом, чесарице
затрављенијех мојијех љета, 550
чин' да свијетло твоје сунце
брзо сине мени опета.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.