Аркулин/Трећи чин

Трећи чин

Први призор

АРКУЛИН и ВУКАВА

АРКУЛИН: Ови су беццхи футуи аседијали мене овди. Вукава, што се има чинит?

ВУКАВА: Брижна, господару, није никога; ти се си прем припао.

АРКУЛИН: Припао, ан? Вукава, два једному душу ваде, а Орландо нигда не ктје нег једнога на себе.

ВУКАВА: Брижна, они ли Орланда на Плаци?

АРКУЛИН: Вукава, ти не разумијеш! Они је Орланда мртав на Плаци; ја се од живијех врагова бојим. Кад није никога доли, измимо се одовле, тер ћемо о нашем послу гдигоди с стране у којојгоди улици говорит.

ВУКАВА: Пођимо, како је теби драго. Немо' ве те штитине носит и огрни ве се том чошином.

АРКУЛИН: Вукава, ово што сам у гвери добио није ми срамота носит, - ово је моја чâс; послије, ако би гдје ови бекаци изишли, да се могу од њих штитит. У фроту ће доћ, као хврљци, на мене, ер знају ер ја оружјем играм фјорито; ја руками играм и фјорижам.

ВУКАВА: Знам ер умијеш и танцат.

АРКУЛИН: Ја ли?

ВУКАВА: Ход'мо оправит што имамо.

АРКУЛИН: То ли ја?

Други призор

МАРИЋ и ВИЦУЛИН

МАРИЋ: Вицулине, покли је то тако, боље је, ја видим, да Анчицу, моју невјесту а твоју сестру, удамо, ако се море, за овога старца Аркулина, ер веле да је богат.

ВИЦУЛИН: Удат ју за мíром, да се ови пасалијери око ње врте овако како пси око кучке! Гиураддио, како нећу компортит ту вергоњу.

МАРИЋ: Вицулине, да шта хоћ' да учинимо?

ВИЦУЛИН: Да га на пече исијечемо.

МАРИЋ: Вицулине, овди нијесмо на отоку, ки не има врата. Иза мíра, миссер мио, није ласно утећ, ер се затвора.

ВИЦУЛИН: Марићу, учинио ми је једну инџурију, ка се није, гиураддио...

МАРИЋ: Што ти је учинио?

ВИЦУЛИН: Оружје ми је уграбио пер суперцхиариа.

МАРИЋ: Оружје ти је уграбила она опузена гуска?! То ли си што се хваљаше?

ВИЦУЛИН: За миром, Марићу, свезане нам су руке; кад сила дође, тријеба јој се је поклонит.

МАРИЋ: Тако је, баста!

ВИЦУЛИН: Знаш ка је? Тријеба је да му се ова жена наврже на кимудраго начин, ер ми не ваља, миссер мио, да компортимо ову срамоту у кући нашој.

МАРИЋ: Гиураддио, ер ка му годи оточка дође за ови мир, међу ове пасалијере, отрује се као о кугу, и ке не иду у град свете су светице. А на изули не имамо страх од пасилијера, пердиџорната, манџагвадања, ки ми плацају. Велекрат им сам стражу чувао, кад дођу на Лопуд с леути.

ВИЦУЛИН: Е, вазда с њекијем леути дођу, тер ми почну версат; сцијене да могу штогоди од Лопуђака аванцат, тер им пара на Пријеком дунижат у Дубровнику. О, Маро, хо'мо на плакијер! Првом га нађем толико иза мира, указат му ћу што је Вицулин.

МАРИЋ: Што учинисмо за ову нашу злу печеницу?

ВИЦУЛИН: Да се чини што се може.

МАРИЋ: Ја знам што ћу учинит: хоћу да му је вржемо у кућу, или хоће или неће; ако не устједбуде, имам једнога негроманта пријатеља; чинићу да учини за мене цосе де алтро мондо.

ВИЦУЛИН: Истом да му врха дођемо пасалијеру од комарде.

МАРИЋ: Ход'мо опет у кућу, тер ћемо се боље договорит.

ВИЦУЛИН: О, Џухо! О, бестро! Видје ли ју? Галанта ти је тамаша, рибе ме не јеле!

Трећи призор

АРКУЛИН и ВУКАВА, затим КУЧИВРАТ

АРКУЛИН: Цага сангуе! Сто дуката, сто дуката пита!

ВУКАВА: Поклисару се глава не одсијеца; у теби стоји.

АРКУЛИН: Рибаодо, није ли задоста да ју добро хоће оваки господар? Сто дукат! Зле жене!

ВУКАВА: Пођи ве с врагом од мене, не псуј ме, у зао час ти бијес у оћас удрио! Тамо те гучула задавила!

АРКУЛИН: Сто дукат, смрдећице, гњило месо! Тко сто дукат има у ово бријеме? Гдје да се могу добит? Стат питају рибаоде. - Ах, Кучиврате, гдје си, моја вјерна слуга и кмете?

КУЧИВРАТ: Госпару, што је, за Бога, госпару, витеже и јуначе? Ово ти Кучиврата, твога вернога слуге.

АРКУЛИН: Ах, Кучиврате, у најбоље си доба дошао! Узми ови штит и мач.

КУЧИВРАТ: Голема штита! Дје га се си добавио?

АРКУЛИН: Кучиврате, јунаци јуначки оружје добивају.

КУЧИВРАТ: Хај! хај! Вриједни господару!

АРКУЛИН: Кучиврате, приправи се да уграбимо љубовцу.

КУЧИВРАТ: Ово сам, господине, с мачем на твоју заповијед.

АРКУЛИН: Гдје би Милов?

КУЧИВРАТ: Ово и Милова, по брашанце Божије.

АРКУЛИН: Што је то у руци, Милове?

Четврти призор

МИЛОВ и пријашњи

МИЛОВ: Ах! ах! Рекоше ми да те хоће сјећ, тер донијех ражањ, да га прободем.

АРКУЛИН: Да та печеница?

МИЛОВ: Ах! ах! Не имах ју кад скинут.

КУЧИВРАТ: Неа, добро богме, добро витоварија ваља.

МИЛОВ: Ах! ах! Богме сам и донио, - хоћ' ли пит?

КУЧИВРАТ: Добро, добро, по светога Саву, као да се је са мном договарао!

АРКУЛИН: Кучиврате, ја виђу, ин орден смо; да ова врата по тлех вржемо!

КУЧИВРАТ: Пате, госпару; ход' ти напријед. Ах, да је пећу жељешца, сад бих их у двије пече учинио.

МИЛОВ: Ах! ах! Сад их ћу ја пробости.

КУЧИВРАТ: Стан' с стране ти, дијете! Што се си смрзао? Отреси се!

МИЛОВ: Ах! ах! Богме ћу пит.

АРКУЛИН: Кучиврате, што чинимо? Да'мо асалт!

КУЧИВРАТ: Не пиј сада ти, враг те попио!

АРКУЛИН: Ах, рибаодо, сто дукат у мене пита! Сто дукат, ан?

МИЛОВ: Сто дукат, ан? Ах! ах!

КУЧИВРАТ: Сто дукат у госпара пита, пуфрант, ах!

Пети призор

ЛОПУЂАНИН и пријашњи

ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, што је ово?

КОТОРАНИН: Што је ова суперкјарија око наше куће?

КУЧИВРАТ: Сто дукатова, ах!

ЛОПУЂАНИН: Што иштете ви око нашијех врата?

АРКУЛИН: Муч'те сви ви, нека ми је ја наговорит. Прида'те се, беццхи футуи, ер вам сад отиде кућа а фиамма е фого.

ВИЦУЛИН: Миссер, што ћемо се придават? Што иштеш око нашијех врата?

АРКУЛИН: Анчицу хоћу за мене.

КУЧИВРАТ: Анчицу за госпара!

МИЛОВ: Анчицу, ах! ах!

ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, прије ћу живот изгубит нег ћу дат моју чâс.

АРКУЛИН: Нећеш? Кучиврате витеже, Миловрате соколе, скочи! Да'мо асалт!

ЛОПУЂАНИН: Гиураддио, и с фустами сам конбатио, као ми нећете ви срамоту учинит! - Сада, Марићу, спомени се од нашега старога оружја.

АРКУЛИН: Камењем, ах, беццхи футуи, камењем!

КУЧИВРАТ: Не бој се, господине Аркулине; штитом се покриј! Милове брајене, не остави нас!

АРКУЛИН: Кучиврате, дај да се ретирамо.

КУЧИВРАТ: Ретира'мо се! I ако т' пара, да' да ручамо.

АРКУЛИН: Ах, канаља, на традимент камењем, ах!

ЛОПУЂАНИН: Ах, ах, утекоше плацари.

АРКУЛИН: Хо'мо засад дома; не зло поскарамучасмо!

КУЧИВРАТ: Госпару, да се не бијеше напетрио високо, хтијах га у пече учинит.

МИЛОВ: Ах! ах! А ја их хтијах пробости.

АРКУЛИН: Ин фине с мири се је мучно рват; једа се ин пиано кад нађемо! На друга ремедија тријеба је Анчицу имат; тријеба је Анчицу имат, а од сто дуката не ваља ни говорити.

КУЧИВРАТ: Анчица за госфара, не инако, за госфара, - а за нас печеница. Милове, што чиниш?

МИЛОВ: Ах! ах! Ја пијем.

АРКУЛИН: Ах! Лотре један, брзо ти се пожеже! Уљез'мо у кућу.

КУЧИВРАТ: А богме сам и ја жедан, рефира'мо се!

Овди у кућу улазе, а Которанин излази.

Шести призор

ТРИПЕ, ВИЦУЛИН, МАРИЋ

ТРИПЕ: Који ти мене скандао нађе данаска! Пер Цристо, као се сам ја лијевом прикрстио јутроска, а нијесам се ни ставио. С миром, с Богом шетах, а ова бјестија дође и прва му ријеч би - килавче! Богме ти је угоненуо! Ма пер ла верзине Зуана као му не зло одговорих; ер оне секрете которске најбоље жене знају. Бијеше њека бјестија араџана, - не зло учиних ер ову кордетину подбих, ако би опет дошао на мене, да се могу бранит од курвина мужа.

ВИЦУЛИН: Марићу, ово т' онога Которанина, пријатеља твога.

МАРИЋ: О, Трипе!

ТРИПЕ: Тко зове?

МАРИЋ: Не познаваш Марића твога?

ТРИПЕ: Марићу, ти ли си? А и малоприје те видјех, а не ставих се од тебе. Што је од тебе? Као се пасаваш?

МАРИЋ: Њеки нас су скандали нашли.

ВИЦУЛИН: Гиураддио, они пасалијер од тримјед!

ТРИПЕ: Који?

ВИЦУЛИН: Они што нас малоприје псова.

ТРИПЕ: Они ли беко од своје жене?

МАРИЋ: Ну, узиди гори, ер имамо с тобом веле говорит.

ТРИПЕ: А ја да узидем.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.