Аријадна/Чињен'је друго
| ←Чињен'је прво | Аријадна Писац: Иван Гундулић Чињен'је друго |
Чињен'је треће→ |
Сказан'је прво
[уреди]
ТЕЗЕО
Ако се од пути, ме срце, можеш рит,
ко ћеш се пригнути, кô ли ћеш (јаох) пустит
међу овијем отоцим, на кијех се не види
нег стијен'је страшно свîм, клисуре и хриди
на жалу студену, на голој пржини,
тву душу љубљену, твој живот једини?
Нехарниче, тер је твоја
мисô ону оставити
кâ за тебе (јаох) слидити
сва остави добра своја?
Ти си круну, с кôм на глави
свијетла си се породила,
Аријадна, погрдила,
цића моје (јаох) љубави;
и ти, душо моја, пака
да твој урес са мном буде,
и целове и разблуде
оставила од родјака:
а ја моћ ћу (ах јаох дила
од мраморне немилости!)
просут без тве сад љепости
на плах вјетар једра била?
Јаох, то моћ ћу (срца од стијене)
не мислећи, сред кијех страна,
гдје и како сад издана
ти остајеш, браче, од мене?
Што ти ваља, да ме страви
кроз ту рајску тву љепоту,
и да си узрок мом животу,
јаох! и мојој вјечној слави,
ако хуђи звијери од гора
ја, то ништа не марећи,
од тебе се сад утећи
справљам, душо, прико мора?
СВЈЕТНИК
Још чини рат многу, натјечућ још се рве
проћ лијепом разлогу73 смућено срце тве;
стрављену свијес теби, ах, вријеђа савише
плам нечис у себи, кî тву влас ужиже
јур силник, засве да прикоран врх свијех,
од твога погледа, од мисли твојијех.
ТЕЗЕО
Љубав је немила толико тврдиме
везом (јаох) смрсила срдачце тужно ме,
да ако моја свијес иште га одријешит
муку, труд и болес чујем (јаох) за умрит.
Али ми већи јад задава страшни гријех
од вјере, коју сад погрдит овди тјех:
гријех, вајмех, сасма прик, за вјечни непокој
ки неће ставит вик у забит живот мој.
СВЈЕТНИК
Под послух љувени чим буде срце стат,
истине моћ му нî развидјет, ни познат.
Погрдит вјеру ону гријех није никада,
у огњу сиону ужежен коју да;
ер клетва није тој, љубовник ку твори
младици гиздавој, у блуду чим гори:
пачек се може ријет, гледавши к истини,
да 'е крипос и памет, кад се од ње промини.
ТЕЗЕО
Одвеће је на сем свити
тврде и врле тај нарави,
тко од уза од љубави
може одријешен свеђ ходити;
мучно може да промини
благу одлуку мислим приком,
ко драг поглед (јаох) силником
од својијех жеља учини.
СВЈЕТНИК
Ако узмножнос, с кôм узрасти,
и краљевско срце твоје
у пожудах сада стоје
од уреса ведре части:
ако сцијениш вјечну славу
ти не мање у животу
негли женску туј љепоту,
ку сповиједаш тач гиздаву:
ах, ну што ће ријет од тебе
(узми са мном мислит сада)
бани и краљи, кијем се влада
Мичене, Арго, Спарта и Тебе?
А то, видећ сред твојега
свијетла града стат краљицу
побјегућу дјевојчицу,
дошлу из мјеста из туђега.
"Славна 'е хвала, чудне моћи",
с подсмијехом ће говорити,
"добитник се огласити
с туђе варке и помоћи."
Тако женска љубав прика
твој храбреној власти веће
свијетлу зелен потамњеће
од бојнијех ловорика.
Каж' ми, ко ћеш поднијет моћи,
да у твôј слави гледа Атена,
гди кон тебе блудна жена
стоји у дне и у ноћи?
Бићеш узрок, гњивна стога
мрморећи да изрече:
"Да ли ова круну стече
с худа дила нечаснога?
Да ли врх нас влас простире,
и краљица 'е примогућа
једна жена (јаох) бјегућа,
без поштења и без вире?"
ТЕЗЕО
Ах, кâ жеља сад на свијети
од љубави и од части
смећу чини својом власти
у сумњивој мôј памети?
СВЈЕТНИК
Ну туј прирок твој не сврши,
ни наш прикор, господине,
ер су хуђе ствари ине,
ке још језик мој уздржи.
Жалосним су мајкам свима
(што наш опћен јад узрочи)
тужна срца, плачне очи
за дразијем породима,
кијех чес худа хтје изнити,
с ке смо јоште сви поразни,
да ње брату, злој наказни,
пождрство се њим насити.
Ах, ну мисли, кâ 'е твâ жеља,
ке ли наше (јаох) невоље,
чим ти стављаш на пристоље
сад кћер краља непр'јатеља.
Тво'и грађани с кîм погледи,
с кîм ли срцим гледати ће,
у свјетлости славне сриће
худи узрок све њих зледи.
Ах жалости, ах прикора,
да се гане станац ками!
Краљеват ли међу нами,
нашега ће кћи злотвора?
Кôм за харач зао савише
(ах јаох, тужна успомена)
наша дјеца неодхрањена
свако лито дана бише!
Ах, тер један зрак на свити
тамна лица умрлога
лијепу свјетлос од разлога
моћ ће дотле засјенити,
да краљевство и чâс твоју
заборавиш ти нередно
за жељен'је ташто једно
ћуд високу грдећ своју?
ТЕЗЕО
Чим могу отворит на сунце очи ме,
неће се нигда рит, у н'једно, знај, вриме
да жеље иједне влас већа је у мени,
неголи свијетла чâс, ком слову моје дни.
"Господства, верни мо'и, достојан човик нî,
кî слуга вољи свôј тамна се учини".
СВЈЕТНИК
Ах, кô свијес мâ греде у миру с весељем,
с разумне бесједе, с храбрена срца прем!
О крепости племенита,
на небу се кâ находиш,
одкле у свијетла срца сходиш
од краљева сегај свита,
гди с оружјем буде доћи
свемогућа твоја сила,
нејма љубав ни ње стрила,
јад ни омраза н'једне моћи.
Сказан'је друго
[уреди]
ПОКЛИСАР
Поморци су вјешти и знани,
твојим плавим кî владају,
справни, само што чекају
тве дошастје, краљу избрани!
По небесијех јер се чује
у благ начин драг и сладак
шушњет њеки гиздав хладак,
ки на пут нас свијех кликује.
ТЕЗЕО
Опета, верни мој, врати се, тер ћеш рит
витешкој дружби свој, да ш њима сад ћу бит.
Кô видиш, кажи свим, да сам се дигô ја
и да се јур к жалим ступај мој приближа.
Ах, одкли се дијелит тријеби,
дијелимо се, ход'мо веће;
горка муко пуна смеће,
ку ме срце ћути у себи,
и ти са мном доћ се справи,
јаох, тер вијек ме не остави.
СВЈЕТНИК
Жалосне бољезни на свиту није те,
с бременом коју дни напокон не скрате;
ну веле пр'је од свијех, ке нам јад горк чине,
од рана љувенијех мука и труд погине.
ТЕЗЕО
Мени се не хаје, да бријеме али смрт
рану ову, која је у срцу, буде стрт,
али, вајмех! да остане
у овако худој срећи
сред пустошне ове стране
моје душе дио већи;
да остане дјевојчица
краљевскога од племена
сред клисура и литица
овди од мене остављена:
таку у себи болес ћутим,
да ја не знам, цијећ горкога
одјељен'ја кô се путим,
а не умрем прије тога.
СВЈЕТНИК
Ведрина твâ немој цијећ тога страх имат,
вишња ће милос њој потпуну помоћ дат.
Тим се опет вратиће на мјеста свâ родна,
весела с те среће и својим угодна,
честита гди пака све дни ће сво'е видит;
ер милос родјака не може се увридит.
Сказан'је треће
[уреди]
ПЕЛИНКО
Невољнијем путницима
починути није моћи,
свеђ по тамној иду ноћи
драге и тихе сне друзима
и покоје сметајући.
СКУП
Или на исток сунце сине,
или у сиње море зађе,
да од мисли покој нађе,
ке му у труду стати чине,
заман иште, ткогод влада.
Ну јур звијезде блиде остају,
бијелом руком јасна дзора
од кораља врата отвора,
сред истока која сјају
чистим златом нарешена.
СКУП
Дзоро лијепа, дзоро бијела,
златним ступом небо уреси,
зрак објави,
дан донеси,
ходи ведра, ход' весела,
љубовника старца остави.
Бог сунчани ставио је
златну узду свîм коњима,
јур из мора зраке своје
меће и к небу пут узима,
да сне изагну тамне свима,
отворене трепте очи;
простри, простри зрак с источи,
у ком нам си дан донијела.
Дзоро лијепа, дзоро бијела,
златнијем ступом небо уреси,
зрак објави,
дан донеси,
ходи ведра, ход' весела,
љубовника старца остави.
Ноћ с мјесецом и звјездами,
скупив тмасту сву копрену,
друго небо сво'им играми
иде уресит носећ сјену;
цвијет, на бусу кî 'е зелену,
сунце проси, росу пита;
ходи драга, ход' честита,
земља те се ужељела.
Дзоро лијепа, дзоро бијела,
златнијем ступом небо уреси,
зрак објави,
дан донеси,
ходи ведра, ход' весела,
љубовника старца остави.
Тих кладенац ромонећи
зове свитлос дана драга:
славиц перја свâ чистећи
врху гњијезда пјесни слага;
на пршање хладка блага
слатко трепти врх од мора;
танце воде виле од гора
ресећ цвијетјем ведра чела.
Дзоро лијепа, дзоро бијела,
златним ступом небо уреси,
зрак објави,
дан донеси,
ходи ведра, ход' весела,
љубовника старца остави.