Аршићева љуба
(Добрињска)
Откад се је Цариград саградил
Ни такове робе заробио,
Кад зароби тридесет дивојак
I мед њими Аршића Стипана.
Арсић липши него све дивојке! 5
Аршић греде од руке до руке,
Док западе у цареве руке;
Цар га даде везиру својему,
А везир с њим ва црне тамнице.
Нутри стење девет годин дана. 10
Стење јунак и жалосно пива:
Да с’ не чуди својој старој мајци,
Нег се чуди верној љубци својој,
Ка га не ће на откупу дати,
На откупу три стотине гроши. 15
Мисли јунак, да се га не чује,
Ал га чује птица ластавица,
Те спролети птица лахки крили,
Те спролети љуби Аршићевој.
Аршићева љуба дворе пометала, 20
Дворе пометала, в небу загледала,
Загледала птицу ластавицу:
„Ај бора ти, птицо ластавицо,
Ча се крилиш око двора мога,
Ал’ ми носиш од Аршића гласи?“ 25
Одговара птица Иаставица:
„Тужни јунак у тамници пива,
Да с’ не чуди старој мајки својој,
Нег се чуди верној љубци својој,
Ка га не ће на откупе дати, 30
На откупе три стотине гроши.“
„Ај бора ти мила мајко моја,
Зачула сарн од Аршића гласи,
Да ми јунак у тамници пива
Да с’ не чуди својој старој мајки, 35
Нег се чуди верној љубци својој,
Ка га не ће на откупе дати,
На откупе три стотине гроши.
Ај бора ти, мила свекрвице,
Свекрвице кот мила мајчице, 40
Аршића сам напол спозабила,
Тебе не ћу никад никадаре.
Ај бора вам, мила свекрвице,
Свекрвице, кот мила мајчиће,
Седлајте ми Аршићева коња, 45
I дајте ми капу белим перјем,
I дајте ми зелену доламу,
I дајте ми најбољу сабљицу.“
„„Ај бора ти, мила невестице,
Невестице, кот мила хћерчице, 50
Покриј коња свилум до колена,
Саму себе до чрне земљице.""
Сад гре јашућ преко равна поља.
Гледа царе с висока прозора
Те замрмље царе господине: 55
„Слуги моје и делије моје,
Погледајте в оно равно поље,
Јели оно с прахом запрашено,
Ал је оно с маглом замаглено.
Појте тамо в’ оно поље равно, 60
Ка је оно незнана делија!"
Шли су они в’ оно поље равно.
„Ај ти бора незнана делијо!
Послал нас је царе господине,
Да те јутро на ракију зове." 65
„Реците ви цару господину,
Да не пијем такове ракије,
Нег да га ја на мејдан зазив!јем.“
Кад је царе ричи разумио,
Није цару око већ зажмало, 70
Комаћ бели данак дочекало.
Јутром греду в’ оно равно поље,
Греду летњем дану до полдана.
„Ај ти бора, царе господине,
Дај погледај в’ оно сунце жарко, 75
Кади ј’ било и сада кади је!“
Цар погледа, в’ сунце се загледа.
Махне сабљом и одсече главу.
Тер ју носи пресветлој царици.
„Ај бора ти, пресветла царице, 80
Ево ти је твога цара глава.
Сада дај ми од тамице кључе,
Да слободим Аршића Стипана
I дружину, ку си заробила,
А ти кушни вранца ва копито. 85
Ако не ћеш то ми учинити,
I теби ћу главу раставити.“
Кад царици друге није било;
Дала му је од тамнице кључе
I му кушне вранца ва копито. 90
Сад гре јашућ пред чрну тамницу
I завикне за гласа висока:
„Беж’те, беж’те, неки к милој мајки,
Други тец’ те ка својој љубовци,
А ти к мени, Аршићу Стипане!“ 95
Од мила га сузе обливале,
Те га узме уза се на коње.
Греду јашућ преко равна поља,
Пак прозбори незнана делија:
„Ај бора ти, Аршићу Стипане, 100
Бил ти познал врана коња свога?“
„„Да га видим, ја би га познао.""
Бил ти познал своју капу с перјем?“
„„Да ју видим, ја бих ју познао““
„Бил ти познал своју љубу верну?“ 105
„„Да ју видим, ја бих ју познао.““
Змакне сабљу незнана делија
Пласне њега по плећу јуначком.
Јако маше, мило удараше!
„Ми смо драги јединога рода! 110
С љубцом јашеш, ти ју не познајеш!
Коња јашеш, ти га не познајеш!“ —
Из Пољанинове збирке.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
