Ево смо ти скупа дошли
Задњи урес учинити;
Грозне сузе од жалости
Не пристају нам врити.
Сви смо ти се урешили 5
Монци, који тебе знамо,
Прљатеји твоји мили,
Да ти задњи оелов дамо.
Јер у вриме од младости
Ти си с нами свуд одио, 10
У јубави, у радости,
Миле танце проодио.
Жејно бисмо тад чекали
Јуста твоја да отвориш,
I на помју уши клали 15
За слушати што говориш.
А сада те гледајући
Тамнон тминон покривена,
Твоју младост гледајући
Изгубљену при вримена: 20
Анте, Анте, наш гиздави
Разговору наш примили,
Пун весеја и јубави,
Како смо те изгубили?!
Још ти није вриме било 25
Дружбу твоју за оставит,
Нит је теби, друже, мило
Оца смајкон заборавит;
А три брата, радост твоја,
Да ји тужне видиш дома! 30
Плачна Јуру и Јакова,
Занајвише бидног Тома!
Плаче брата свог ројена
I спомиње тужан дицу,
Два сокола изгубјена 35
I прибилу голубицу!
Да т' е, друже, чути вику
На жалостан ови данак,
Тешки јаук, плач и скрику
На садашњи твој растанак! 40
Молио би, ко те створи
Нека пусти мало тебе,
Да подигнеш главу гори
I да видиш око себе!
I да видиш дружба твоја 45
Како ти се накитила,
Грознин сузан свога зноја
Плачућ тебе, друга мила!
Тад би види' дивојчице
Ди ти путе припричију, 50
Од жалости своје лице
Горкин сузан ди умију;
I ди греде мноштво дице
С оцин мајкан к твојој плочи,
Ди покрију своје лице 55
I од суза тару очи!
Пак би прокле смрт немилу,
Ка те сконча у младости,
I чини те поћ на силу
У греб ледни през свитлости! 60
