Ангјеоска лиепости, прилико сунчана,
и моје младости госпоје избрана,
послиши, погледај, помилуј живот мој,
несрећну тер не дај погинут' овакој,
ер венућ за љубав тву гинем, могу риет',5
на мору како плав, на сунцу како цвиет;
желећи твој урес живот мој да сдружí,
усилан сада јес све виеке да тужи.
Сила тај усили љубави тве круно,
живот мој да цвили сваки час напуно,10
ер лиепос тај твоја рајскога уреса
свиетлости мени сја сунчаном с небеса,
тер кад би бил' камен срдашце још моје,
сгорил' би у пламен кроз лице тој твоје.
Тим што хоћ', госпоје, све можеш творити,15
срце ће ље моје твом жељом горити,
и друго не сциени, нег да ћу све вике
слиедит' ја по све дни избране тве дике.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
