Тихо је море како кал,
Ва њен се вози злата плав:
Ва златој плави Албус крај
I ш њима многа господа.
Господа виће чињаху: 5
Шћегова гора најгушћа?
Шћегова гора највиша?
Шћегова љуба најлипча?
Петрова гора највиша,
Павлова јуба најлипча. 10
Говори Павлу Албус крај:
„Појди ми кухат вичеру,
Ја оћу с тобун вичерат,
А с твојун јубун ноћеват.“
Кад приде Павле жалостан, 15
Говори њему Марица:
„Ча си то, Павле, жалостан?
Тужна сам и ја, Марица.“
„„Рекал је мени Албус крај,
Да му грем кухат вичеру, 20
Да оће с манум вичерат,
А с тобум, Маре, ноћеват.““
Говори Павлу Марица:
„Не бој се, Павле, ниш тога,
Ја сам ти млада шегјива. 25
Суседа чедо родила;
Ја ћу зет чедо за руку
I златни прстен на руку,
I ја ћу краља закумит
I оћу њега приварит.“ 30
Кад приде к Павлу Албус крај,
Маре му приде на сустрај,
Се му се липо клонише,
З дитетом в руки кумише.
„Мислел сам Мару јубити; 35
Сад ми се ш њоме кумити.“ —
Дарова Мари прстен злат,
А Павлу куму сто дукат;
Младому чеду златан пас,
А Мари куми добар глас! — 40
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 153-154.
