СКАЗАЊЕ ДРУГО
КОРАЉКА, АЛЧИНА I СТРАШИМИР
КОРАЉКА:
Колико веће ја
мислим, ма госпоје,
да буди Руђер тја 2035
од тебе пошо је,
толико већ могу
луда га зазвати,
и да се разлогу
не пушта владати. 2040
Буд' да ће утећи
по суху ласно моћ,
оружјем чинећи
пут, по којем има проћ;
ко да се усуди 2045
по мору да утече,
које валим од свуди
наш оток обтјече?
Која плав по прикој
пучини пролети, 2050
ку не ће верни твој
Страшимир видјети?
Тим горке уздахе
устави, краљице,
и сузе, ке плахе 2055
теку ти низ лице.
Уфам се, да прије
нег сунце огњено
у море сакрије
све лице злаћено, 2060
тве ће се смућене
разведрит лијепости,
и никнут жудјене
из плача радости.
АЛЧИНА:
Уфање само тој 2065
сред горка чемера
уздржи живот мој,
да дихам јоштера,
за све мрем сто крати,
чекајућ на свак час 2070
ки годи имати
од ове згоде глас.
Ну видим брзу плав
брзином великом
гди греде нас управ 2075
с једнијем бојником!
Чини ми се из далека,
да је од плави војевођа . . .
он је, ах, ма чести пријека,
која ће ово бити згода? 2080
Сву ме страх попада,
сва сам мраз ледени,
тресем се од јада,
није духа у мени,
Страшимире мој, за што си 2085
дошо? ка те води сила?
ки се од тебе поклон носи?
живот, али смрт немила?
СТРАШИМИР:
О краљице, сила од неби
супротива нам бој бије, 2090
моћ умрла, слаба у себи,
богу одољет јака није.
АЛЧИНА:
Је ли утеко Руђер, реци,
али уздржи влас га твоја?
ил’ ме оживи, ил' посијеци, 2095
ту се уздржи сва чес моја.
СТРАШИМИР:
По наредби, ку висока
влас ми твоја подала је,
од овога ја отока
с бојнијем плавим чувах краје. 2100
Прико по оне, када само
код високе оне горе,
пут запада која онамо
простире се сиње у море,
корабља се кратка и мала 2105
видје од мене, гдје у слободи
с краја се је одвезала,
на ону страну да приходи.
Бјежаше она хрло толи,
да се оку мом чињаше, 2110
да ње брзи тијек охоли
стријел летушту једначаше.
У толико бивши мени
један твојијех слуга реко,
да зли Руђер у несцијени 2115
љепоте се тве одреко;
пун расрџбе и болести
са свијем плавим у исто вриме,
за њу ухитит и довести
затекох се хро за њиме. 2120
Неизбројнијем се под веслима
ужежено море пјени,
тер с обијеснијем валовима
срне ударат крај камени;
јак да морски краљ пун гњева 2125
буди у себи сумње нове,
видећ силу нашијех дријева
по краљеству гди му плове.
Јур затегнут по све стране
од нас бјеше Руђер худи, 2130
не могаше цијећ сахране
свој обрнут тијек никуди;
кад вухвени и брзећи
бродар, ки га тја водијаше,
врху крме тер сједећи 2135
побјегућу плав владаше,
видећ, да га ма плав стиже,
и мало мањ веће хита,
танке од свиле покров диже
сврх једнога чудна штита; 2140
штита, из кога ван искочи
једна свјетлос толи јака,
да заслијепи тај час очи
свему мноштву твијех јунака.
Видит би нас запањене 2145
ко прид главом Медусином,
ка јур људи тврде у стијене
обраћаше злијем начином.
Тако слијепи с ближње луке
нам противне Логистиле 2150
силнијех трубаљ чусмо буке
страховите и немиле,
и да нас је по све стране
у около обујмила
бујне војске оружане 2155
не надана прика сила.
Ми жестоко пристрашени,
(а што бисмо могли веће,
заслијепјени и уведени
у погубне смртне смеће?) 2160
једва весла уздржећи,
распршани, разметнути,
обратисмо на зад плећи,
за смрт силну побјегнути.
Гремо, не знам, куд ни камо, 2165
и на пораз смртни очити
у несвијести наступамо,
цијенећи се сахранити.
Велик дио, чим не види,
куд њихове срну плави, 2170
о морске се разби хриди,
и ту живот свој остави.
Непријателски мнозијех мачи
немилосно погубише,
мнозијех огњен плам потлачи, 2175
мнозијех вали потопише;
ја сам с мало дружбе ине
у великом нашем боју
жив на ове покрајине
срећом изнијех главу моју. 2180
АЛЧИНА:
I још, вајмех, могу бити
без Руђера у животу,
и од болести не умрити
злобнијех звијезда на срамоту?
Овако се, тужна Алчина, 2185
згађа, оваку плату срете,
тко се узда у туђина
и у невјерно плахо дијете.
Тко би вијеку, јаох, цијенио,
да они младац, гиздав толи, 2190
у срцу је лав немио,
врла тигре, змај охоли;
да она рајска лијепос скрива
под собоме свијеш пакљену,
и ћуд, која придобива 2195
тврдо гвоздје, мразну стијену?
Што ћу, вајмех, гди ћу саде
наругана, приварена,
у чемерне ове јаде,
кад не чеках, уведена? 2200
Ако земља не има и не ће
подобне ми дат помоћи,
ако небо худо од веће
справја ми се врха доћи;
дај се пригни, да дај гани 2205
на моје ријечи силни пако
и паклених злијех немани,
страховито мноштво јако!
О богови огњенити
немилога црна стана, 2210
ки једнаци може бити
боговом сте вишњијех страна,
ако икада ја посветих
у по тијека ноћнијих сјена
врх отара вашијех светих 2215
светилишта вам љубјена:
тец'те из пакла, сви теците
на вапјења ма могућа,
тец'те, да ми уставите
љубовника побјегућа; 2220
или ако ме јака није
помоћ крепос ваша силна,
тер смирити не умије
боловања моја обилна:
из мрзећа сегај тила 2225
ову душу истискате,
тер је с вами у немила
црна мјеста посмуцате.
Што крзмате, што стојите,
страшна дружбо и могућа? 2230
тец'те, да ми уставите
љубовника побјегућа!
