ЧИНЕН'ЈЕ ЧЕТВРТО
СКАЗАЊЕ ПРВО
РУЂЕР I МЕЛИСА
МЕЛИСА:
Веће у својој Руђер свијести 1325
ћуд је позно прике Алчине,
тер се хрло справја изљести
из нездраве сеј крајине.
Сасма је смионо дјело ово,
и труд велик собом носи; 1330
прем се срце Руђерово
за њ и бојно смјење проси.
Ја га нагло чекам оди,
поћи му ћу дати свјета;
а прем га ево, веће изходи 1335
из блуднога стана клета.
Оклопје је свијетло одио
јуначкога стаса околи,
а на бедру поставио
трјесковити мач охоли. 1340
Бојнијем перјем урешена
кацига му праме скрива,
свила чудно нарешена
вас златни му штит покрива;
штит, ки таку свјетлос има, 1345
да кому год поглед рани,
тај они час себе вани
на тле с блијестијем пада очима.
Колико те боље реси,
вриједни младце, тај направа, 1350
нег разблудни женски уреси,
гдје тамњаше твоја слава.
РУЂЕР:
Врху дразијех свијех камена
чудновити драг прстене,
кога крепос не изречена 1355
не има мјере ни процјене!
сасма, сасма све истине
у теби сам позно веће
друзијех варке, ме кривине,
с кијех на смртне ходијах смеће. 1360
Ја бит смамјен, ја чинити,
да се срце моје приклони,
и ко божанство ме частити
стари и грди образ они;
образ, кому слике није 1365
пакленога сред чемера,
прид којијем су гиздавије
Тисифоне и Мегера!
МЕЛИСА:
Вријеме ми се веће одкрити.
Из франачке краљевине 1370
грем, Руђеру слободити
твоју младос од зле Алчине.
Није Атланте оно био
твој научитељ стари, ки је
с неба с тобом говорио 1375
у расрџби мало прије;
за пробудит твоју дику
на витешка славна дјела,
његову сам ја прилику
и вас ини хип узела. 1380
Брадаманте лијепа, која
ко душу те своју гледа,
и за тобом без покоја
цвили, уздише, трепти, преда,
зовући те нагло дости 1385
по мени ти јес послала
прстен они пун крепости,
који сам ти ја подала.
Сад, кад познаш ти по њему
тко је Алчина лијепа и мила, 1390
која мјести у овему
бјеше срце тве ранила,
хотјеј мени ријет слободно,
какав је урес, које лице
теби обично и угодно 1395
тач гиздаве љубовнице?
РУЂЕР:
О Мелиса моја драга,
љубежљива огласнице
мога сунца, мога блага,
моје избране вјеренице, 1400
вас вијек ти ћу држан бити
за велику љубав твоју,
с ком долетје за излијечити
из далека немоћ моју.
Сакривио сам, тајат не ћу, 1405
ма кривина би прикорна,
ћутјетићу вјечну смећу
с дјела толи неразборна;
али ако се гледат има,
по ком путу и начину 1410
стрављен с пјесним вилињима
узех љубит клету Алчину,
видјети ће и познати
Брадаманте моја мила,
да ми чини плаховати, 1415
не ме хтење, него сила.
Тко би својијем судом вику,
ако не би смамјен био,
за пакљену ову слику
рајску лијепос ње забио? 1420
Ах, ма свијести приварена;
ах, издане очи моје;
ма деснице, што си лијена?
хрли осветит руге твоје.
Ти мој мачу, од свијех виши, 1425
стри вилиње ове стране,
краљество ово сатариши,
да му трага не остане,
да зна вила вуховита,
видећ стрене своје дворе, 1430
што расрџба разложита,
што наруган бојник море.
МЕЛИСА:
Вриједна срца и храбрена
расрџба је плод; витеже;
ну је снажна и хваљена, 1435
кад је разлог свијесни устеже,
тим помњиво слуша, мене:
знаш да опака злобна вила
у жестокој сумњи вене,
да не утечеш из ње крила, 1440
и узрока цијећа тога
од злостари тамне и грде
по свијех кланцијех мјеста овога
ставјене су страже тврде.
У руци је с мачем, тријеби 1445
кроз заклопе оружане
пут отворит крвав теби,
за у родјене поћи стране.
Далеко се држи од луке,
ако на зло не ћ' ступити, 1450
из вилиње ако руке
хоћ' и желиш здрав изити.
Бан Страшимир чува и брани
с мноштвом плави ове краје,
њега далек к десној страни 1455
хрле управи ти ступаје.
I за што су трудни пути
куд тва младос има проћи,
и планине голе и љути,
гди почиват није моћи, 1460
у дворових виле врле
Рабинко се коњ находи,
ки црноћом пако, а хрле
вјетре у тијеку свом надходí:
он, колико веће труди, 1465
толико је снагом јачи,
ни му вику дуг пут уди,
ни га велик тијек потлачи:
на онега ћеш коња врана
ти поспјешно узјахати, 1470
и шњим прико пола и страна
у вас колик тијек бјежати.
Не мо у путу да те устави
силна пријетња, прика сила,
посмијех смртне прем лубави, 1475
сладак поглед, ријечца мила.
Гди потреба така буде,
штит горући твој отвори,
а кроз друге боје и труде
заман снагу ти не мори. 1480
Кад на морске дођеш жале,
бродара ћеш вјешта срести,
ки сред плави брзе и мале
на крај ће те други одвести.
Знам на коња перјатога, 1485
брже од муње који лети,
прико поља небескога
мого би у час пролетјети;
ну, ко ти знаш добро дости,
не да се узди он владати, 1490
његовој ћу ја плахости
не до дуго ред подати,
и још ни час не ће проћи,
ко га будем укротити,
чинит му ћу на крај доћи, 1495
пут којега гредеш и ти.
РУЂЕР:
Гредем, гди хоћ', и весело
обслужићу свјете твоје;
али чини једно дјело,
да је жалосно срце моје. 1500
Оди Астолфо, свуд хваљени,
тврда дуба носи лице,
драг братучед и љубјени
моје лијепе вјеренице.
Ах, да би ми могло бити 1505
повратит му предњу слику,
не бих за ствар оволику
устручо се крв пролити.
МЕЛИСА:
I Астолфо витез знани,
и сто друзијех, ки на по се 1510
у немилој овој страни
неприличну слику носе,
у наравне бит одјеће
повраћени брзо имају;
приближа се сврха веће 1515
њих чемерном јаду и вају;
тим се с тега ти не стара,
него одовле веће ходи:
ако ме око ме не вара,
близу Алчину видим оди. 1520
