СКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО
АЛЧИНА I КОРАЉКА
АЛЧИНА:
Сад жалосно срце уздиши,
сад, ме очи уцвиљене,
плач творите од свијех виши,
што није болес, бјежи од мене. 1720
Ако мука ма велика
не има од себе муке веће,
не има ни ма тужба прика
сличне себи тужбе и смеће.
Моје су сумње праве биле, 1725
праве, вајмех, мисли, које
скровно ми су свеђ слутиле
ове смртне непокоје.
Сад, покли је одкривена
свему свијету моја штета, 1730
с које плачна и сметена
проводићу сва ма љета,
тко је да смири ме зло пријеко
и злу болес, ка ме стрла?
ако је Руђер мој утеко, 1735
Алчина је, јаох, умрла.
Куд ћу ступај мој сврнути,
да изгубјено нађем благо,
куд се живот мој упути,
куд ми отиде срце драго? 1740
Тко ми крије, тко ми крати,
тко ми уздржи ме весеље?
тко да ми га, јаох, поврати,
тко да утажи моје жеље?
Али ако је намислио 1745
не вратит се младац худи,
нег нехаран, нег немио
погубит ме сасма жуди,
за што и ја тја далеко
не слиједим га брза и хрла? 1750
ако је Руђер мој утеко,
Алчина је, јаох, умрла.
Ах, није ми га оди, није,
да ме тужну буде чути,
вјетар носи, земља пије 1755
моје уздахе, мој плач љути.
Он се дијели, он одходи,
а ја јоштер живот трајем,
и несрећан биљег оди
издавника злога остајем. 1760
Он се од мене плачне одреко,
и не гледа дјела врла;
ако је Руђер мој утеко,
Алчина је, јаох, умрла.
Чеса умрла? Звијезде прике, 1765
ви ми хтјесте живот дати,
ки чу живјет ја у вике,
за у вијекте боловати!
Ах, немиле моје чести,
ах, закона худа и крива, 1770
неумрлој у болести
бит на пола мртва и жива.
Учин'те ме, звијезде, умрлу,
ер ако имам ја живјети,
у овем јаду тешку и врлу 1775
веле ми је боје умријети.
КОРАЉКА:
Утажи се, о краљице,
није достојно да тва дика
плачнијем сузам грди лице
с толи тамна невјерника, 1780
ер ће теби блага срећа
како и дошле намјерати
изабранијех множ младића,
с кијем ћеш мирне дни трајати.
АЛЧИНА:
О Руђеру, мој Руђеру, 1785
мој, ер не мож' нег мој бити,
за све оваку хтје невјеру
твојој вјерној учинити,
устави се, ах, устави!
У чем сам те увриједила, 1790
ке зло, ки сам гријех неправи
супроћ теби сакривила?
Овако ли привари ме?
овако ли ти погуби,
како хоћеш назови ме, 1795
ил' тву слугу, ил' тву љуби?
Пођ’ Áлчиха, вјеру твоју
у химбене клетве ставља,
и у смртном непокоју
љубовнике вјерне оставља; 1800
пођ’ краљество твоје и срећу
и твој одар здружи саде
с њекијем, који за тву смећу
не знам од куд оди упаде.
Гдје су плами ваши огњени, 1805
о богови вишњи свети,
кијех се именом сто крат мени
криво закле младац клети?
Ако ви ме не осветите
од овега прика издања, 1810
заман цркве поносите
несвијесни вам свијет поклања.
Ваша правда привелика
све трјескове с неба управи
врх невјерна нехарника, 1815
који овако мене остави.
Ако доцна свој гријех плати,
дај педепса тежа буди,
да тугује, да свеђ пати;
умри, умри, Руђер худи. 1820
КОРАЉКА:
Из мисли га веће истјера,
до брзо ће гријех платити:
мучно варка и невјера
без педепсе може бити.
АЛЧИНА:
Гдје год сврне све ступаје, 1825
бијесни крвник и химбени,
свуда упађо смртне у ваје,
свуда кушо јад пакљени.
Не имо зраке дио сунчане,
неслатка му вода била, 1830
не дала му земља хране
из питома свога крила,
али ако би бродит хтио
сличне себи морске вале,
плахи сјевер мртва изнио 1835
на пусте га скоро жале,
без ниједне му тер милости
путник, који прође туди,
не укопане плесо кости;
умри, умри, Руђер худи. 1840
Ну што у вјетар тужбе тратим,
плачна и заман оди стоје,
тер на освету не обратим
увриједјено срце моје?
На оружје, наругани 1845
моји пуци сви колици,
на оружје изабрани
моји витези, моји бојници.
Једни с четам јуначкиме
морске краје све чувајте, 1850
једни с плавим летуштиме
по мору га свуд тјерајте,
да по мору и по води,
гдје год ступај свој уструди,
од мене се не ослободи; 1855
умри, умри, Руђер худи.
КОРАЉКА:
Смири горке сеј болести,
о краљице, лијепа моја,
нека бјежи са злом чести,
доћ ће и њему плата своја: 1860
још ће витез вуховити,
што је издо лијепос твоју,
немилосно изгубити
по издајству главу своју.
АЛЧИНА:
Сто бјестујем, јаох, на кога 1865
ме се огњено срце гњиви;
не умри живот срца мога,
живи, мој драг Руђер, живи;
живи, душо моја мила,
мој се лијепи к мени врати, 1870
ка се не бих облијенила
сто живота за те дати.
Поďте ми га уздржите,
моји вјерни, моји љубјени,
молите се и плачите 1875
да се вратит буде к мени.
Ниједан од вас не мо бити
тач слободан, смион толи,
да на њ напре лук срдити,
да подере мач охоли. 1880
А ти, добро моје, прости,
ни се јадај, ни се пријечи
на ове, које у плахости
на те изрекох гњевне ријечи.
Туга, болес љута и мука 1885
усили ме ријет проћ теби,
што ма жеља и одлука,
шта ма мисо вику не би.
Устави се, о једина
ма пожудо, сама устави! 1890
ову плату проси Алчина
не изреченој свој љубави.
Само да се, мој Руђеру,
к мени будеш повратити;
све ћу остале на му вјеру 1895
тве кривине ја забити.
КОРАЉКА:
Хоďмо чекат, о госпоје,
хоће ли га тко довести,
је да брзо горке твоје
буду пристат сеј болести. 1900
КОР:
Разумни су, који веле,
да у људска сва чињења
под небесим могу веле
ријечи, траве и камења.
Моћ се од ријечи и од трава 1905
у Алчини многа уздржи,
чијем разумјет свијету дава,
да што је црно, бијело држи;
ну могући драги ками
од прстена нам познана 1910
и ње ријечим и травами
врха дође сегај дана.
По њему смо ми одкрили,
и по знању Мелисину,
све што у блудној лежи вили, 1915
сву ње нарав и хитрину.
Цијењаше се нам до сада,
да пакљена ова срда
гиздава је, лијепа и млада;
а она тамо стара и грда, 1920
сва збабјена, сва згрчена,
множ толику каже љета,
да би реко, да је родјена
у почетак јоште од свијета.
Сва нагиба и од пепела 1925
жута ње је слика и блиједа,
изгорјена врху чела
оди онди се сијед прам гледа.
Упадене очи сијере,
кијех је обрва оштра и густа, 1930
нос до грла сјену стере,
пали зуби сви су из уста.
У погледу смрт прибива,
омраза јој сједи у гласу,
грбава је, хрома и крива, 1935
није пет педи њој у стасу.
Свуд јој модре видиш гуке
устарана око врата,
црне кљасте има руке,
по лицу је сва космата. 1940
Сушега је веле тијела
нег дуб, за свеђ који усахне,
сва је недрага, сва немила,
сва колика гробом дахне.
Ње грубоћа толика је, 1945
такога је хода и чина,
да би позно, права да је
вукодлачка упирина.
I на овему стасу и лицу,
о Руђеру запањени, 1950
лијепу и славну дјевојчицу,
Брадаманту тву, промијени?
Нијесу, нијесу цуда многа,
свијетли младче и гиздави,
ради образа несличнога 1955
да тву драгу љуби остави,
ер вилињом моћи приком
тако Алчина чара и раби,
и тач биједнијем љубовником
очи обсјени, свијеш ослаби, 1960
да грдобе ње пакљене,
да увехнута ње телеса,
запањени држе и цијене
ко божанство од небеса;
тијем тко годи не ће да се 1965
на отровно зло намјери,
часнијем бијегом уклања се
од овезијех кужнијех звијери;
гди знаш, да је смрт готова,
далек од ње прси одврати, 1970
ер прстена Руђерова
ни свакому моћ имати.
