ЧИЊЕЊЕ ПРВО
СКАЗАЊЕ ПРВО
АЛЧИНА I КОРАЉКА
КОРАЉКА:
Куд си тако прије дана
с јасном зором подранила, 170
о краљице моја избрана,
о госпође моја мила?
Јоштер добро нијеси оплела
твоје златне руде коси,
које по снијегу врата бијела 175
благ, тих вјетрић свуд разноси,
а крљевска твоја дика
ко ван себе на двор ходи:
која мисо толи прика,
који те из двора труд изводи? 180
АЛЧИНА :
Руђера иштем, добро моје,
за њим ступај мој упирем,
он је душа ма, без које
сто крат на дан жива умирем.
Ну куд гредем? Тко ће мени 185
затравјеној указати,
куд је пошо мој љубјени,
на коју се страну обрати?
Јаох, што велим? Куд управи
свој друм слатка ма разблуда? 190
Тријеби је, који биљег свуда
своје лијепости да остави.
Ако будем оћутјети,
гди по вишњој ведрој страни
тихи вјетрић прши и лети 195
обичаји своје вани;
ако видим, гди мирнија
бистра ријека свој пут чини,
и гдје трава веселија
цапти плодној по равнини; 200
без свједока без ниједнога
у себи ћу сама рити:
онуда је срца мога
просо живот мој честити.
КОРАЉКА :
Прем велику љубав проси 205
лијепос, ка је привелика;
тим у кому труду ако си
за тач вриједна љубовника,
ја не хулим, ма госпоје,
те љувене труде твоје. 210
Чије срце, још да било
тврдога би од камена,
урес не би обљубило
славна младца и храбрена,
кога не би затравиле 215
двије црне очи миле?
Ну лијепо благо то
у руках држећи,
чему се тач горко
находиш у смећи? 220
Од мрака првога
до зоре румене,
крила се из твога
драг витез не крене;
а младос тва толи 225
за њим се скончава,
иштућ га околи
овезијех дубрава.
АЛЧИНА:
Пуна смеће и чемера
њека мисо мени прити, 230
да ћу мога је Руђера,
ма Кораљко, изгубити;
мисо, ка ме јадно сијече
кроз глас ови не смиљени:
остави те, јаох, утече, 235
о Алчина, твој љубјени;
остави те, и од тега
стрављена се још не стављаш,
тер не држиш молбам њега,
тер га силом не устављаш? 240
КОРАЉКА:
Тко љубећи дни проводи,
свеђ се боји, свеђер преда;
горушта се љубав роди
с ледни]ем страхом упореда.
На зрак слике тве једине 245
гине младац замамјени,
јак високе врх планине
испред сунца мраз ледени,
и мож' сумњит, да ће тебе
тач невјерно приварити, 250
и да ће се без потребе
од лијепости тве дијелити?
Ну, што сцијенит вик не могу,
још да хини, још да лаже,
и да само љубав многу, 255
ку ти носи, с двора каже;
кад би утећи он хотио:
у које би стране и краје
с мјеста овога обратио
он бјегуће своје ступаје? 260
Оток ови свуд околи
паше оцеан не познани,
а Страшимир бан охоли
с тисућу га плави брани;
Ипогрифо коњ крилати, 265
с кијем долетје Руђер оди,
кад би на њем хтио бјежати,
у руках се твојим находи.
Тијем кијем путом, кијем начином
да се од тебе буде украсти; 270
с којом варком и хитрином
да побјегне твоје од власти?
АЛЧИНА :
Не знам ни ја, за све да ми
грозно у прсијех срце лупа,
тешку болес ке справја ми, 275
да ми њеко зло приступа;
ну ако моја моћ усиона
још није пала земљи ница,
и ако силна ја сам она,
ка бих дослек виленица, 280
кроз шаптање силно и јако
ред ћу смести од нарави,
и привратит небо и пако,
да ме Руђер не остави.
КОРАЉКА:
Велика је моћ вилиња, 285
и јака је дјеловати,
прико реда да ноћ сиња
у бијели се дан обрати;
слична сунцу ну прилика
и љепоте моћ веселе 290
у срцу је љубовника
виленица јача веле.
Твоја крепос виловита
највећа је у твом лицу,
њим надходíш поносита 295
бијелу зору и даницу;
једна ријечца, посмијех један,
један поглед твој весели
Руђера је свезат вриједан,
да се од тебе не одијели. 300
Али с лијеве стране, с које
крај умива море драго,
гре жудјено добро твоје,
твоја радос, твоје благо.
Од ваше ћу ја младости 305
далеко се одијелити,
замјерна је срећа дости
двјема дразијем самијем бити.
